Nastavnik geografije otkriva savršeno mesto za planinarenje tokom letnjih dana
Milenko Stefanović, jedan od osnivača planinarsko-ekološkog udruženja Subjel, već godinama otkriva skrivena mesta naše zemlje i najlepše planinske vrhove Srbije. Društvo je osnovano 2007. godine baš u Subjelu, koji predstavlja jedan od najuočljivijih brdsko-planinskih predela u Zapadnoj Srbiji, a čiji se kupasti oblik vidi sa gotovo polovine teritorije naše zemlje. Kao nastavniku geografije u Osnovnoj školi “Mito Igumanović” u Kosjeriću, društvo tokom planinarskih pohoda koje organizuje često mu prave i njegovi đaci. Ipak, za one nešto zahtevnije potrebno je dosta znanja, iskustva, spremnosti, ali i ljubavi prema prirodi.
- Povlen je česta destinacija naših planinarskih akcija, ne zato što je najbliži već zato što je uvek drugačiji. Drugačiji je u zavisnosti od strane sa koje se penjete, od godišnjeg doba koje izaberete da ga posetite - ističe Milenko na početku razgovora.
Povlen je najviša planina Severozapadne Srbije, tridesetak kilometara udaljen je od Valjeva i nekih dvadestak kilometara od Kosjerića. Predstavlja deo valjevskih i podrinjskih planina koje počinju od Suvobora na istoku, a prostiru se sve do Gučeva na severozapadu, kod Loznice. Čini ga više vrhova od kojih su najistaknutiji Mali Povlen na 1.347 metara nadmosrke visine, Srednji Povlen na 1.301 metar nadmorske visine i Veliki Povlen na 1.271 metar nadmorske visine.
Najviši bedem, neobični toponimi i retke životinjske vrste
- Nesvakidašnji toponimi u ovom kraju često izazivaju zabunu, kao u ovom slučaju nazivi vrhova. Oni koji prvi put dolaze na Povlen skoro uvek negoduju zašto se penjemo na Mali Povlen, a ne na Veliki Povlen, ne znajući da je “mali” zapravo najviši. Verovatno su u prošlosti ljudi ovog kraja imena vrhovima davali na osnovu prostora koji zauzimaju, a ne na osnovu nadmorske visine. Pre 600.000 godina Povlen je bio najviši bedem koji se suprotstavljao danas nestalom Panonskom moru, u njegovom prostiranju ka jugu. Ova planina je stanište skoro svih životinjskih i biljnih vrsta koje se mogu naći na našim prostorima. Od medveda, koji se teško mogu videti ali se mogu pronaći njihovi tragovi, do beloglavog supa čije je stanište u kanjonu reke Trešnjice jedno od poslednjih u Evropi - otkriva nastavnik geografije.
Sa padina ove planine se u različitim pravcima slivaju brojne reke. Najduža je Skrapež koja odlazi ka jugu, a pored nje tu su još i Zabava, Rogačica, Trešnjica, Jablanica i druge.
Milenko objašnjava da je nešto drugačiji uspon na Povlen na njega ostavio najjači utisak – penjanje nepoznatom stazom, sa manjim brojem učesnika i prenoćištem na samoj planini pod šatorima. Prema njegovim rečima, dobar plan je od izuzetne važnosti.
- Naše planinarske akcije uvek počinju dobrom pripremom, ona je ključ uspeha. Planiramo maršrutu, mesta bivakovanja i opremu koju nosimo sa sobom. Sve to mora biti usklađeno sa brojem članova ekspedicije, karakteristikama terena i godišnjim dobom u kome se akcija izvodi. Rančevi ne smeju biti preteški, ali moraju sadžati sve ono što je potrebno. Za našu četvoročlanu ekipu imali smo spremna dva šatora, četiri vreće i podmetače, lampe, sredstva za higijenu, hranu i odeću za dva dana. Voda nije predstavljala problem i dodatni teret pošto smo se mogli snadbeti uz put.
Zabava – danas provod, a nekada težak rad
- Pošli smo lepog julskog dana u prepodnevnim časovima, vozom iz Kosjerića, ka našoj prvoj odrednici – železnička stanica Samari. Mala stanica na pruzi Beograd-Bar nalazi se neposredno uz jedan od najvećih tunela na ovoj trasi. To je tunel Drenovački kik, dugačak čak 3.916 metara. Po izlasku na pustu stanicu utvrdili smo pravac kretanja i prolazom ispod koloseka krenuli ka reci Zabavi i selu Zabavi. Reka Zabava je jedna od reka koje se slivaju niz padine Povlena ka Crnom moru. Zabava izvire u Kneževom Polju gde ubrzo ponire, a onda se ponovo pojavljuje na površini kod mesta Bele vode. Od sela Donji Taor se naziva Zabava i zajedno sa Bukovskom rekom gradi Gradac, od koga kasnije nastaje reka Kolubara. Ime ove reke i sela često izazivaju podsmeh, ali i zabunu. Sećam se priče planinara iz Beograda, koji je na kraju sastanka čuo da se ide “na zabavu” i sa sobom poveo i suprugu koja baš nije bila ljubitelj pešačenja. Spremili su se za provod i silno se iznenadili kada su utvrdili da se ne radi ni o kakvom restoranu i hotelu, već o veoma zahtevnom pešačenju ka selu sa čudnim imenom. Zbog slenga koji smo usvojili u svakodnevnom govoru današnje značenje imena ovog sela je drugačije od onoga u prošlosti, kada je i nastalo. Naime, ime je nastalo od glagola baviti, provesti vreme. I danas ljudi u ovom kraju kažu da su se zabavili radeći nešto teško ili prolazeći sporo kroz nepristupačan teren - objašnjava Milenko.
Kartu čitaj, seljaka pitaj
- Nakon što smo preko trošnog mosta prešli reku Zabavu, naša sledeća odrednica bilo je selo Mravinjci. Prolazeći kroz selo Zabavu potvrdili smo i staro planinarsko pravilo koje kaže – "Kartu čitaj, seljaka pitaj". Predusretljivi seljani nas ponudiše, po običaju, rakijom i uputiše da se ne odvajamo od reke. Vijugavi seoski makadamski putevi penju nas ka Povlenu, prolazeći kroz šume i pored tek obranih malinjaka. Posle desetak kilometara pešačenja, stigosmo do povlenskog sela. Mravinjci, osim što su poznati po tome da se nalaze na Povlenu, poznati su i po čuvenim povlenskim kuglama. Kamene kugle su prema nekim predanjima došle iz svemira, a metalne alke su služile za vezivanje brodova, u vreme postojanja Panonskog mora. Ono što je sigurno, alke koje se mogu videti uklesane visoko u stenama, služile su drvosečama do pre nekoliko decenija, kako bi sajlama mogli da izvuku drvene trupce iz nepristupačnih delova povlenskih šuma. U hladu četinara napravili smo pravu malu gozbu, a pored okrepljujuće hladne izvorske vode uživali smo u u skromnoj planinarskoj trpezi uz domaći hleb, sir, kobasice, kuvana jaja, slaninu i crni luk. Pošto smo se pošteno okrepili i odmorili došlo je vreme za drugu polovinu našeg putovanja, uspon na Povlen i dolazak do mesta gde ćemo prenoćiti. Od Mravinjaca ka vrhu Povlena smo išli kroz livade i prečice, sve u želji da skratimo put i dohvatimo se kakvog hlada, jer je sunce nemilosrdno pržilo. Odmarajući se povremeno od uspona i tereta ranaca, domogli smo se planinske svežine, koja se leti oseća na 1.300 metara.
- Kako je dan odmicao obišli smo Mali Povlen i nastavili ka Debelom brdu. Od Mravinjaca do Debelog brda vodi utabani makadamski put, koji nije baš idealan za vozila ali je odličan za pešačenje. Narednih sat vemena uživali smo u hladu bukovih šuma, koje s vremena na vreme smenjuju livade sa kojih se pruža epski pogled ka Valjevu i Kolubari. Debelo brdo je prevoj koji spaja Povlen i Jablanik, na tom mestu nalazi se planinarski dom gde smo planirali da prespavamo. Uz najavu, može se prenoćiti i u domu, ali prava avanturu podrazumeva drugačiji način – spavanje pod svodom šatora i uživanje u noćnim zvukovima planine je najlepši doživljaj. Posle dvadeset kilometara napornog pešačenja, sa velikim teretom opreme na leđima, stigli smo do cilja prvog dana putovanja. Uživajući u pogledu na prelep zalazak sunaca, podigli smo šatore koji su zamenili udbone krevete na koje smo navikli. Naravno, kampovanje ne može proći bez bez vatre, pa smo se potrudili da ne ostanemo i bez tog užitka. - Milenko ne krije da je plamen vatre visoko u planini ulio iskonsko samopuzdanje i sigurnost koji su potrebni u prirodi, posebno kada spavate pod vedrim nebom, okruženi brojim životinjama.
Maglovito planinsko jutro kao predznak lepog vremena
- Sveža jutra, posebno u planinskim predelima zahtevaju i topliju garderobu. Maglovito letnje jutro na Povlenu je predznak lepog vremena, što se uklapa u naše vremenske prognoze. Vatra je ponovo zapucketala ali ovog puta nam je zagrejala vodu za kafu koja je trebalo da označi početak drugog dela putovanja. Kada ste daleko od kuće, džezve i omiljene šoljice, tu je neizostavna Doncafé 3 sec 2 1 black kafa koja nas pratim na putovanjima. Za ukus prave domaće kafe sadržaj kesice potrebno je samo preliti vrućom vodom. Kada smo spakovali kamp, potrudili smo se da livadu na kojoj smo do malopre spavali ostavimo onako kako i dolikuje. Prirodu uvek čuvamo, a naročito ostavljajući mogućnost i drugima da u njoj uživaju.
Debelo brdo je značajan geografsko-saobraćajni lokalitet, jer razdvaja Valjevo od Bajine Bašte. Mesto je na magistralnom putu, koji povezuje Podrinje sa Kolubarom i vodi dalje ka Beogradu i Panonskoj niziji.
- Naš plan bio je da se spustimo tri kilometra niže, u selo Pašina ravan i tu sačekamo neki od autobusa koji voze iz Bajine Bašte ka Valjevu. Pašina ravan je pravo malo planinsko selo sa crkvom i školom. Mesto je poznato po vašaru koji se tu organizuje u prvoj nedelji posle Male Gospojine već duže od jednog veka, a na kome se u neka davna vremena sakupljalo pola Srbije. Autobus koji ovde saobraća je više od pukog prevoznog sredstva, jer pored neophodnih potrepština iz grada prevozi i najmilije koji se ne viđaju često, pa smo zato našli samo mesto za stajanje. Put nije bio dugačak, gužva se polako razišla i posle nekoliko kilometara ukazala su se slobodna mesta, pa je putovanje opet postalo uživanje. Pogled ka vrhovima Povlena sa jedne, a prostranoj Kolubari i Tamnavi sa druge strane, upotpunili su doživljaj od prethodnog dana. Prolazeći kroz razbijena planinska sela, sumirali smo utiske o prirodi. Na lepote Valjeva nismo ostali imuni, pa smo iskoristili priliku da obiđemo stari Tešnjar i degustiramo sladoled u jednoj od poznatih poslastičarnica. Ulazak u voz označio je kraj našeg putovanja, a dok se brojni utisci sabiraju, naviru ideje za nove avanture - završava svoju priču Milenko.
(Telegraf.rs/Ivana Nikolić)
Video: Gužve na hrvatsko-srpskoj granici: Kilometarske kolone
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Zoran
Bravo kolega.
Podelite komentar
coach
Brdo iznad budve :) od sutra se moze ici
Podelite komentar