Sa skrivenog mesta videli smo pola Srbije. Mala je, ali bogata, a ljudi se javljaju sa "Pomaže Bog"

Lagana šetnja po mokroj travi, uz livadu punu pečuraka, mirisnog cveća i divljih jagoda, vodi na Kik, jedan od blagih vrhova Povlena, ali sa pozamašnom visinom od 1.045 metara iznad mora. Idealna destinacija za izlet u prirodi, sa laganim i prohodnim stazama, a na svega dva sata od Beograda.

Bilo da ste na Kiku, Šarampovu, Glavici, Plišu, Crvenoj steni, Svilenoj steni - doslovno ste iznad oblaka. Tek tada shvatate koliko je Srbija i mala i velika u isto vreme.

Mala, jer, kada ste na toj visini, svojim okom možete da vidite čitavu regiju koju biste na nekoj većoj mapi prekrili šakom. Moćna brda koja se katkad završavaju stenovitim vrhovima, prekrivena su šumama, pašnjacima i retkim selima.

Vidi se poneka crkva, imanja, ali vide se i udaljene planine. Nagađamo koja kontura su vrhovi Zlatibora i da li se malo zapadnije vidi Tara, gde li se između brda krije kotlina kroz koju protiče Drina i koje uzvišenje je u Srbiji, a koje u Srpskoj.

Mala je Srbija, ali i velika. Jer, koliko li samo ovakvih mesta ima, jedinstvenih staza i vidikovaca, sela, šumaraka, proplanaka, skrivenih kanjona, bistrih potoka, pećina i ponora. Svaka staza donosi nova iznenađenja, otkriva neka tajna mesta, vodi do susreta sa gostoprimljivim domaćinima.

Pitomi su ovo krajevi, ali uvek je tu bila neka borba. Meštani će vam se javiti sa "Pomaže Bog". Zemlja, koja je sada natopljena kišom, bila je i poprište teških bitaka, bila je natopljena krvlju. Još možete nagaziti na rovove iz Prvog svetskog rata.

Kišni dan, zapravo, najbolji je početak istraživanja. Pošli smo sa planinarima društva "Orfej". Za nekoliko sati smeniće se tri godišnja doba. Jedino nismo osetili pravu zimu, ali, na 7 stepeni, jakne su bile preko potrebne. I kabanice.

I dok kiša lagano prestaje, oblaci postaju sve belji, a magla sve ređa. A onda, iznenadi zrak sunca koji se probije kroz te sitne kapi, isparenje koje kao da se na trenutak podigne, pa odustane. Šuma u takvoj izmaglici izgleda čarobno.

A kada se probijete do livade, pogled puca na okolne planine, gde se beli oblaci rasparčavaju, mešaju sa maglom, zgušnjavaju i razređuju.

Ova igra prirode toliko je varljiva da se najednom i sami nađete u oblaku.

A onda, kreće sunce, prolećno, pa i letnje vreme. Livade su pokošene, pune mirisnih trava i plodova. Stoka je na ispaši i više nema kiše. Doduše, blato je bilo neizbežno.

Kiša nije izmakla ni popodne, ali toje već bio pljusak. Oblaci su polako počeli da se nižu, ali sada su bili bišlji i manje beli, a više sivi. U jednom trenutku nebo iznad planine bilo je modro, a munje su počele da paraju nebo.

Kad smo stigli do puta u blizini sela Zarožje, ugledali smo putokaz ka vodenici Save Savanovića i to baš u pravcu iz kog su dopirali zvuci gromova. Ovu atrakciju ostavićemo za drugi put... Okrepljenje u lokalnoj kafanici i - pravac Beograd.

(Mateja Beljan)