Grčko ostrvo koje je osvojilo Leonarda Koena, ali i sve one koji su ga bar jednom posetili

Ostrvo Hidra / pixabay.com

Autor novog romana je inspiraciju pronašao u ljubavi Leonarda Koena prema živopisnom grčkom ostrvu, kome se trudi da se vrati kad god ima priliku za to. Njegov tekst vam prenosimo u celosti:

Preporučujemo

Poslednji put kad sam napuštao Hidru, vodio sam računa da ne zaboravim da bacim par kovanica sa trajekta. Jeste to praznoverje, koje sam pokupio od Didi Kameron, lika iz stvarnog života, koji je opisan u mom romanu Pozorište za sanjare, a koja je verovala da će upravo to osigurati njen povratak na ostrvo. Jednom prilikom, ipak, nije imala kovanicu i, kako mi je rekla njena unuka, Alis, više se nikada nije vratila na Hidru.

Jutro nakon što sam bacio novčiće i napustio ostrvo, grčka Vlada je zatvorila sve škole širom zemlje. U Velikoj Britaniji, međutim, moja ćerka se nakon studijskog putovanja ipak vratila u školu. Da sam sada još uvek na Hidri, mi bismo uživali u lepotama grčkog sunca.

Na Hidri zvukovi su nešto posebno. Ujutru se čuju i zvona sa brojnih crkava. Iako nije u pitanju površinski veliko ostrvo, a veći njegov deo je nenaseljen, na Hidri se nalazi više od 300 crkava, a većina njih ima i zvona. Nakon nekog vremena provedenog ovde, prosto naučiš da živiš sa tim.

Dok se spuštamo stepenicama u ostrvsku luku, koja je i jedini grad na celom ostrvu, miris belog cveća nas opija. Mala ulična mačka se ne odvaja od nas, prati nas i preko gradskog trga, gde raste drveće pomorandži, u čijim krošnjama su i lokalni slikari.

Hodam bos. U kišnom periodu godine ulice grada Hidra su preplavljene vodom sa planine, što ih čini vrlo glatkim i klizavim za sandale. Iako se naziv vezuje za vodu, ovo je jedno od onih ostrva koje nema mnogo izvora vode, već se mahom koriste cisterne za skupljanje kišnice. Pošto sam proveo toliko vremena istražujući ostrvo 60-ih godina, kada se i događa radnja mog romana, ostajem začuđen da voda uopšte na ovom ostrvu dopire do slavina.

Prvi put sam posetio Hidru pre šest godina, kada je to bilo jednostavno grčko ostrvo izuzetne lepote, a ne mesto na kome sam komunicirao sa njegovim duhovima. Mislim da nisam ni bio svestan da je to ostrvo na kome je živeo Leonard Koen, a nisam znao ništa ni o Kliftu i Džonstonu, kao ni o boemskoj zajednici koju su oni negovali. Bila je polovina maja i želeli smo samo da uživamo sa prijateljima i decom uz zagarantovano sunčanje.

Novinarka Rosi Bojkot je preporučila ovo ostrvo zbog, kako je rekla, činjenice da je okruženo najčistijom vodom u kojoj ćete ikada plivati. Nema peščanih plaža, ali umesto toga ima borovine, toplih stena i naravno kristalno čiste vode. Nema aerodroma, ni visokih zgrada i hotela. Planovi Ričarda Bransona za letovalište su odbačeni pre mnogo godina.

Ostrvo Hidra / pixabay.com

Najbolje od svega je što na Hidri nema automobila, pa čak ni bicikala: ulice su previše uske i nepristupačne za njih, a većina stepenika je uklesana u stene. Sve iz luke se mora nositi ili uz pomoć magaraca ili na rukama.

Na ovom ostrvu žive neki baš stari ljudi, koji svoju vitalnost pravdaju tiime što do svoje kuće moraju da pređu između 300 i 400 stepenika.

Nakon zvonjave sa lokalnih crkvaka i kafe, red je došao i za petominutni odmor na stenama Spilije. Voda je kristalno čista, a sunce već počinje da prilično greje. Osveženje mora biti sjajno nakon nekoliko meseci. Ulazim u vodu i osvrćem se prema ostrvu, pogleda uprtog ka luci – i ništa ne smeta mom oku, kao što je jednom rekao i Koen. Vidim nekoliko brodića koji isplovljavaju, vetrenjače i osećam miris borovine.

Vrativši se iz noćnog ribolova, Statis će nam ispričati o svom ulovu. Ima malo barbuna, koje će nam pripremiti u taverni, koja se u mom romanu naziva Grafos, a ustvari je Ostria.

Za doručak ćemo u luci piti najslađi sok od pomorandže, bez leda i bez slamčice, a ješćemo i onaj ukusni kolač, koji uz kafu uvek služi porodica Kacikas.

Tamo će biti i slikar Bil Povnal. On je i jedini koji je poznavao neke od likova iz mog romana, ne samo Leonarda i Marijanu, već i Džonstona i Klifta. Došao je na Hidru 1963. godine i sa njima proveo i prvi Božić. Ćurka je bila odlična i zvani smo je Sofija, kaže.

Kao i kolač, tako je i ovaj slikar jedna od mojih veza sa ostrvom.

Ostrvo Hidra / pixabay.com

Sanjam o odlasku, o trenutku kada će brod skrenuti levo, prema luci Hidra. Do Pireja, južno od Atine, treba oko sat i po vožnje. Prvo što vidite sa trajekta jesu stene ostrva, a onda ćete ugledati blistavu luku u obliku polumeseca, bele kuće koje se uzdižu nad lukom i planine. To je magija kojoj se uvek rado vraćam.

Da mogu sutra da krenem, znam da bih. Uzdišem, a na ćerkino pitanje zbog čega, odgovaram da maštam o tome da sad putujemo na Hidru.

Taćno znam šta bi uradio, kaže. Svaki put to isto radiš: zaustaviš se, udahneš duboko i kažeš: Ovo nebo miriše.

Bilo je čudno objaviti roman u vreme kada je nemoguće da bude predstavljen direktno čitaocima, ali je bilo divno čuti da je njihovo iskustvo o ovom ostrvu slično.

Voleo sam da budem izgubljen na Hidri, a da čeznem za njenim duhovima iz 60-ih godina.

(A.B./Telegraf.rs)