Pronađite potrebni mir: Ovo je posed manastira Hilandar na koji mogu stupiti i žene

Bili smo tamo, doduše u prolazu ali vredi posetiti i videti. Lepo mesto bez buke i u šumi, jezerce sa ribom je prizor koji vredi videti naročito kada riba priđe da se hrani. Na vrhu se nalazi mala crkvica gde možete zapaliti sveću. Još ako dolazite sa nekim ko zna istorijat možda nešto dobro i naučite. Na samom prilazu postoji deo gde se možete zasladiti sa domaćim ručno pravljenim ratlukom, naravno nema trčanja, vikanja i nepoštovanja manastirskih pravila.

Како стоји вјера у Србаља, Јесу л Срби кано што су били Или су се Саво измјенили, Поју ли ми многе литургије, Дижу ли ми многе задужбине. Кано некад у време Немање И сина му Светитеља Саве, И славнога Милутина краља И Стевана милог ми Дечанца, И Лазара мог мученика И Милице славне Љубостињке, Ангелине мајке Крушедолке, И осталих цара и књегиња, Да л се и сад тако Бог поштује, Да л Србијом свете пјесме брује, Јеванђеље да л се моје шири, Српска земља да л тамјаном мири, Светли ли се образ у Србина Пред људима и пред анђслима, Великаши да л праведно суде, Богаташи да ли милост дјеле, Да л суседа сусед оправдава, Да л нејаког јаки подржава, Поштује ли млађи старијега, Да л дјевојке држе дјевојаштво, Да л попови по светињи живе, Калуђери да л за народ клече, И да л греју пештере сузама И за народ топлим молитвама. Да ли народ недјељу светкује, Да л празником цркву испуњује? Казуј мени, дични свститељу, Српског рода други спаситељу Каква ти је голема невоља Те ти рониш сузе низ образе, Пјесму неба плачем завршаваш?“ Тад говори Светитељу Саво: „О Господе, велики и силни, Пред киме се тресу херувими, Има л ишта теби непознато? Та ти видиш срце у човјеку И познајеш најтајније мисли. Видиш црва под кором грмовом. Под каменом гују отровницу На дну мора свако зрно пјеска. Не могу се од тебе сакрити. Тамних људи тамна безакоња, Због којих си на крсту висио; Али твоја љубав све покрива, Из љубави незнаније јављаш, Из љубави ти о знаном питаш, Да ти кажем што ти боље знадеш. Нису Срби кано што су били. Лошији су него пред Косовом, На зло су се свако измјенили. Ти им даде земљу и слободу, Ти им даде славу и побједу, И државу већу Душанове, Ал даром се твојим погордише, Од тебе се лицем окренуше. Господа се српска изметнула, На три вјере оком намигују, Ал ниједну право не вјерују, Православље љуто потискују. Одрекли се српскога имена, Одрекли се својих крсних слава, Свеце своје љуто увредили. А ко диже цркву задужбину, Не диже јс Теби него себи. Цркве дижу да их виде људи, Цркве дижу, Богу се не моле, Нит Божији закон испуњују. Великаши правду погазили, Богаташи милост оставили, Не поштује млађи старијега, Но се млађи паметнији гради, Нит нејаког јаки подржава, Већ га ломи док га не саломи, Нит сусједа сусјед оправдава, Већ се куне криво за неправду, Због блатњаве земље од аршина. Свештеници Вером ослабили, Нит дјевојке држе дјевојаштво, Свилу носе грехом се поносе, Млади момци поштењу се смију, А свој разврат ни од ког не крију, Нити народ за недјељу мари, Ни за празник ни обичај стари, Нит празником црквс испуњује, Празне цркве ка пећине пусте, Празне душе, па празне и цркве; Свуд се црни црно беззакоње. Стид ме једе и стид ме изједе. Због гријеха народа мојега, Што и мене држиш близу себе. Зато плачем мој Предраги Спасе, Вјечност ми јс кратка за плакање,

Manastiri su oaza mira duse