"Ima uloga koje sam hteo da pevam, ali...": Miodrag Miša Jovanović o bogatoj operskoj karijeri

Miodrag Miša Jovanović, prvak Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, se krajem marta, posle 37 godina karijere, oprostio od scene igrajući Simona Bokanegru u istoimenoj operi Đuzepea Verdija. 

Umetnik je intervjuu za Danas govorio o svojoj karijeri, pri če se dotakao raznih stvari.

Preporučujemo

Prisetio se oproštajne predstave.

"Zamisao je bila da se oprostim formalno-pravno gledano od publike sa operom „Fastaf“, ali se ispostavilo da taj naslov nije dugo išao, da je to komplikovano za orkestar, ansambl, ima puno pevača, solista…, pa me je sad već bivši direktor Željko Lučić pitao kako stojim sa Simonom. Ja sam učestvovao u pripremama te opere donekle, a onda me je direktor stavio kao poslednjeg u podeli od nas četvorice, tako da ja nisam pevao u prošloj sezoni, a i pitanje je da li bi uopšte pevao tu ulogu. Tako da smo se sticajem okolnosti opredelili za „Simon Bokanegra“ u kome sam praktično debitovao na oproštajnoj predstavi, jer tu ulogu nisam do tada pevao. Aplauz je bio veliki. Debitovao sam pre 37 godina kao Morales na premijeri u operi „Karmen“ u kojoj je naslovnu ulogu pevala Irena Zarić i evo i sa premijerom sam i formalno-pravno otišao u penziju, što smatram da je u redu", rekao je Jovanović.

Na pitanje kako se pevači određuju kao "verdijanci" ili "pučinisti", Jovanović je rekao sledeće.

"I jedno i drugo utiče. Dok sam studirao u Italiji mene su videli kao pravog Verdijevog baritona. Kasnije na Zapadu, u Nemačkoj i Austriji neki su me čak gledali kao bas-baritona, pa čak i kao basa. Ali u odnosu na pre više od pola veka, pa i stotinjak godina, dosta se to promenilo. Šta je razlog tome, ja ne bih znao baš tačno da objasnim. Možda je to promena takozvanog kamertona – dijapazona koji ide na više, tako da danas u principu ’lakši glasovi’ pevaju zahtevnije dramske uloge, što pre stotinu godina nije bio slučaj niti je bilo moguće. Možda je bila i veća konkurencija, mada je i to veliko pitanje. Danas je praktično hiperprodukcija operskih pevača u svetu. Pa i kod nas ima sad odličnih, prvi put imamo jednu mladu generaciju vrlo perspektivnih tenora i baritona, mladih ljudi, i utoliko je nerazumljivo zbog čega ima tako malo predstava na sceni Beogradske opere kad imamo bazu iz koje može da se napravi sijaset dobrih naslova, ne samo Verdijevih, mada je Verdi drugo ima za opersku umetnost. Da nije bilo njega i njegovog opusa, svetska opera ne bi bila to što jeste", naveo je Jovanović.

Foto: Privatna arhiva

Na pitanje da li je bilo uloge koje nije pevao, a želeo je, Jovanović je naveo sledeće.

"Ima uloga koje sam hteo da pevam, ali realno Vagnerova muzika teško da ovde može da se u ovakvom organizacionom i svakom drugom stanju pripremi, a postoji i otpor ljudi koji odlučuju. Tvrde da naša publika nije toga ljubitelj. Postoje i mnoge fantastične moderne opere savremenih američkih kompozitora. Ne samo njih. Svojevremeno sam se zainteresovao i hteo sam da postavim operu čuvenog finskog kompozitora Rutavare posvećenu liku i delu Raspućina. Tako se zove i opera. To je fantastična muzika i dobra tema, ali u našoj sredini oni koji o tome odlučuju nisu pokazivali interesovanje. Imam utisak da je tretman Opere takav kao da smo mi još gost u NP i neko trinaesto prase ili siroče koje je tako treba da postoji, ali je u drugom planu. Hteo bih samo da podsetim da su evropsku i svetsku slavu Narodnog pozorišta u Beogradu doneli upravo Opera i Balet", rekao je Jovanović.

(Telegraf.rs/izvor: Jelena Tasić/Danas)