"Dovoljno je bilo da se pojavi...": Slavko Štimac o Pavlu Vuisiću, skromnosti, o čemu razmišlja...

U pozorištu "Madlenianum" održan je dan Slavka Štimca, u čast velikana sprskog i jugoslovenskog glumišta. Predstavljena je monografija o poznatom glumcu, koja nosi naziv "Tihi heroj ekrana" autora Marka Misirače, kao i dokumentarni film "Slavko Štimac - Samotnjak" reditelja Srđe Penezića.

Za početak, Slavko Štimac se zahvalio svima koji su učestvovali u ovom događaju.

Preporučujemo

"Ja bih se za početak zahvalio pozorištu i timu Madlenianuma, koji su se ponudili da budu domaćini ovog događaja. Ja sam pre dve, u stvari skoro tri godine, dobio nagradu Pavle Vuisić i tom prilikom je napravljena... Radi se tako da dobitnik nagrade je pod obavezom da se o njemu napravi monografija i dokumentarni film. I, evo, sad je nekako ispao zgodan moment da mi predstavimo tu monografiju koju je pisao Marko Misirača i dokumentarni film koji je režirao Srđa Penezić", rekao je Štimac.

Glumac je posle odgovarao na pitanja novinara.

Ima li mesta skromnosti kad je u pitanju ovakav događaj?  Kad je neko napravio film?

Da vam kažem nešto, ja sam imao sreće, setio sam se ljudi koji su strašno nekako meni bliski i marljivi i vredni, tako da sam ja došao na gotov proizvod koji su oni predstavili, ja sam bio prezadovoljan.

Skromnost, ja ne znam kako ko doživljava skromnost, ja skromnost doživljavam kao normalno, pristojno ponašanje i ništa drugo. Ne znam, ovo je moj posao, ja se ovim bavim skoro ceo život i moj odnos prema ljudima je, trudim se da budem isti prema svima, jer mislim da svi zaslužujemo sličan tretman.

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Izjavili ste u Nišu da ste nešto menjali u autobiografiji, šta je to bilo što ste menjali? Šta Vam se nije dopalo?

Možda je bilo viška nekih stvari, ne verujem. Ova monografija kako je Marko napisao, kad mi je pokazao, ja sam bio šokiran pošto je on toliko detalja pronašao iz mog profesionalnog života koje sam ja bio potpuno zaboravio. A što se tiče dokumentarnog filma, Srđa i ja, koji se znamo već dugo i niz godina, i dobri smo normalno, veliki smo prijatelji i radili smo igrani film zajedno.

Srđa je predložio da napravimo možda malkice drugačije, da ne zovemo ljude moje kolege i ljude s kojima sam radio, da pričaju o meni, nego da jednostavno ja nešto govorim i da se prisećam nekakvih događaja, a da sve to prate inserti iz skoro svih filmova koje sam ja radio u svom životu. To je malo drugačiji pristup i videćete ako gledate.

Da li ste danas specijalno emotivni?

Da vam kažem, ne znam kako da Vam odgovorim na ovo pitanje. Ja sam uvek emotivan kad je dosta ljudi tu i imam dužnost i obavezu, a i volim ljude, pa tako eto.

Gospodine Štimac, hoćete li se možda predstaviti našoj dijaspori sa ovim filmovima, s opcijom da ste popularni i kod naših ljudi koji žive u inostranstvu?

Znate šta, gospodine, sad imamo sreću da su sredstva komunikacije su mnogo modernija, brža i lakša, tako da većina ljudi koji žive u belom svetu ima prilike da vidi sve što mi ovde radimo i vrlo im je pristupačno, tako da to je jedna od dobrih stvari današnje vrhunske tehnike.

Dobili ste i nagradu Kustendorfa, nagradu za buduće filmove, koja vrlo poetično zvuči i na svoj način takođe nagrada za život na dalje...

Pa dobro, Kusta, mislim da ću ja još dosta da radim, hvala mu na tome. Ja sam prošle godine dobio nagradu koja je pandan ovoj nagradi u Hrvatskoj, koju nosi naziv isto po jednom velikom glumcu, Šovagoviću Fabijanu, i vrlo sam srećan zbog toga što imam te dve nagrade koje nose ime dvojice velikih glumaca s kojima sam ja imao čast i da radim, koje sam privatno poznavao.

Najlepše je kad... Ovo sam dobio u stvari od Udruženja hrvatskih reditelja, znači od ljudi iz branše i od kolega, kao što je i ova nagrada Pavle Vuisić koja se dodeljuje svake godine, tako da to je najveće zadovoljstvo kad vas nagrade vaše kolege i najveći kompliment.

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Kako ste reagovali kada ste čuli da se sprema monografija o Vama?

Ja sam znao da se sprema monografija zato što je to obaveza kad se dobije nagrada Pavle Vuisić, obaveza je da se napravi monografija i postoje neka sredstva i za dokumentarni film koji bi trebalo da traje oko sat vremena, toliki je prosek. Otprilike ja sam nekako pokušao da to mimoiđem, pitao sam i rekli nema smisla i onda su me izvadili Srđa i Marko i moram priznati da sam jako malo učestvovao u tome i da sam dobio otprilike gotov proizvod i hvala im na tome.

Da li je Pavle Vuisić bio jedan od vaših najomiljenijih kolega kao što je Vašem ocu bio omiljeni glumac?

Pa jeste, Pavle Vuisić, ja mislim da je o njemu uglavnom sve rečeno, on je bio veliki glumac, intuitivan, ispred svog vremena, prosto harizmatičan na jedan neverovatan način.

Dovoljno je bilo da se pojavi, da bude u sceni i već vam privlači pažnju, a to je redak dar i svi to znamo, naročito mi koji se bavimo ovim poslom, koji bi trebalo da prepoznajemo i da cenimo te kvalitete.

Slavko, od malih mnogo ste prosto pred kamerama i toliko uloga je iza vas, ali da li prosto u nekom momentu žalite zbog nečega? Od starta ste prosto u tom nekom javnom svetu...

Pa nemam taj pristup u gledanju na stvari. Uvek postoji ono šta bi bilo da sam izabrao neku drugu profesiju. Ova profesija je poprilično izabrala mene, to moram da priznam. Ja sam imao nekakav neverovatan sticaj okolnosti, da sam išao iz filma u film, kao da sam odrastao na filmu. I sad u jednom momentu je to postala moja profesija. Kažu da u životu sve što treba da se desi, se u stvari desi. Da nije pametno razmišljati na način, možda sam mogao bolje da prođem ili nisam znao šta drugo može da se desi.

Kako Vi doživljavate naziv monografije "Tihi heroj ekrana" i dokumentarnog filma "Slavko Štimac - Samotnjak"?

Ja nisam učestvovao u nazivu filma, sviđa mi se. To je bio doživljaj autora i jednog i drugog autora, doživljaj mene kao čoveka koji se bavi tom profesijom i privatno doživljaj mene, pošto ja obojicu poznajem, i bilo mi je omogućeno, kao i svakom dobitniku nagrade, da izabere osobu koja će da radi filmu o njemu.

Ali jesu li oni u pravu? Šta vi mislite o samom sebi?

Ja to ostavljam njima, ako je to njihovo doživljaj, onda su oni na svoj način u pravu.

A Slavko, koje Vam je osećanje dominantno, kada se sada osvrnete u nazivu?

Pa znate kako, kada dođemo u neke godine, mi obično razmišljamo o tome dokle smo došli i šta nas čeka i kako ćemo da završimo svoj život. Najviše o čemu mogu da mislim je to koliko sam dobronamernih i plemenitih ljudi sreo u životu, u svojoj profesiji i koliko su mi, na neki način, bili od pomoći da možda pravilnije sagledavam svet i odnose sa ljudima itd. Na taj način se trudim da razmišljam i mislim da to ima korist.

Da li možda planirate i da li biste voleli da uredite neki sličan film kao što ste radili "Dobricu"?

Evo, guram Srđu da napiše još nešto, pošto je on izuzetno talentovan. On je tu i pisao, i režirao, i montirao film. Bili smo zajedno i producenti.

(Telegraf.rs)