Režiserke za Telegraf o spektaklu "Mali princ": Koja je poruka predstave i da li može da promeni ovu planetu

Predstava koja je ovih dana oduševila beogradsku publiku jeste "Mali princ", rađena po istoimenom delu Antoana de Sent-Egziperija, koja se daje u Sava Centru od 20. do 23. februara. Ekipa portala Telegraf.rs imala je priliku da pogleda ovaj spektakl, a reakcije su pozitivne, budući da je ekipa, koja je radila na ovom projektu, odlično odradila svoj zadatak.

Pre predstave, imali smo prilike da porazgovaramo sa režiserkama "Malog princa" - En Turnije, koja je zadužena za režiju i koreografiju, i Kris Muron, koja je zadužena za adaptaciju i ko-režiju, ali je ujedno i naratorka.

Preporučujemo

• Prvo, voleo bih da vas pitam nešto o ovoj predstavi. Šta možete da kažete o "Malom princu" iz vašeg ugla, iz vašeg viđenja?

Predstava o "Malom princu", ono što mi stvaramo, je predstava o ukrštanju umetnosti, o savremenom plesu. Pomešano sa akrobatikom, gimnastikom, u vazduhu, na zemlji. To je pomešano sa naracijom. Imamo naratora, Krisa Muron. I imamo pesmu, imamo pozorište.

Koristim ples kao telesni jezik. A priča je napisana sa nekim rečima Kris Muron iz knjige "Mali princ" Antoana de Sent-Egziperija, prevedenim na moj jezik, moj telesni jezik. I koristim ovaj telesni jezik da stvorim lik. Nije to ples radi plesa, bez razloga, znate? Svaki pokret ima značenje da bi publika razumela priču. To je razlika u odnosu na druge predstave.

Nije to plesna predstava. Nije to akrobatska predstava. Nije to cirkuska predstava. Nije to cirkuska predstava, ali jeste i. I niko u prostoriji ne može da kaže, oh, on je plesač, on je akrobat. Nije me briga za to. Briga me da stvorim jedinstvo svih dimenzija telesnog jezika kako bih lik učinio razumljivim publici.

• Šta je bilo najizazovnije u stvaranju ove predstave?

To je... Naravno, učiti od ovih fantastičnih izvođača, plesača, akrobata, da budemo stvarni, da budemo istiniti, kao glumci, znate. I oni nisu navikli na to da uče, obično. I za njih je to veliki izazov. Negde nije teško biti istinit, ali nijedna pozorišna škola, mislim, nije pozorišna, ali evo, uzmite primer tipa Lisca, on je bio u nacionalnom francuskom timu kao gimnastičar, i naravno, naučio je da izvodi fantastične trikove, ali niko ga nije učio da bude samo istina osoba kao glumac. I za mene je to bio veliki izazov, jer je En uradila fantastičan posao da im da pokret priče, ali u isto vreme oni moraju da razumeju šta rade. Moraju da budu u potpunoj harmoniji sa tim. To je bio jedan od izazova, i to je razlog što je ovo predstava koja spaja umetnosti, jer mi imamo likove, ali oni nisu pevači, nisu glumci, ali su interpretatori.

Jedan od najizazovnijih trenutaka u stvaranju ove predstave bio je da prenesemo emociju iz knjige koju dobijemo kada čitamo knjigu, emociju Antoana de Sent-Egziperija.

Takođe, on je crtao u knjizi, pa svi znaju crteže. I nismo želeli da zatvorimo viziju ljudi. Svi video materijali u predstavi su poput slike. Da otvorimo um ljudi, a ne da zatvorimo. Nije to kao: "Ok, ovo je naša vizija, to je to." Ne. To je kao slika.

Gledate sliku, niko ne vidi isto. To smo želeli. Ovo je bio naš izazov. Baš kao u knjizi, kada je čitate. Možete je pročitati kada imate 7 godina, možete je pročitati kada imate 70. Vaša interpretacija je zaista na različitim nivoima. I ovo je čudo knjige, jer je jednostavno lepa.

Foto: Nikola Anđić

• Koja je za vas univerzalna poruka ove predstave/knjige?

Sve se svodi na poštovanje. Poštovanje među ljudima. Poštovanje za planetu, jer Mali princ počinje svoj dan čišćenjem planete. Ako bi svi na zemlji to radili, mislim da bismo bili u dobrom stanju. I sve se svodi na prijateljstvo. Poštovanje razlike.

Razlika među ljudima. Za mene. I to je... Sent-Egziperi je uzeo ovog malog dečaka, pametnog, samo da nas podseti da kao odrasli gubimo tu nevinost, tu čistotu. Za njega je važnije reći pravila nego zarađivati novac, imati milion zvezda, jer u priči on sreće kralja. Kralj misli da svi moraju da mu se pokoravaju.

Isto važi za biznismena. Biznismen kaže: "Kupujem zvezde, one pripadaju meni." A on mu kaže: "Ali ti nisi koristan zvezdama." I jednostavne poruke poput ove, samo da nas podsete da smo bili deca i zaboravili smo to. I zaboravili smo najvažniju stvar. I naravno, najvažnija stvar je ljubav.

Foto: Nikola Anđić

• Može li ova predstava, makar malo, da promeni ovu planetu?

Nadamo se. Nije slučajno što je knjiga toliko uspešna. Kao što sam rekla, ona je zaista savremena sada. Napisao je (Antoan de Sent-Egziperi) ovu knjigu 1943. godine tokom Drugog svetskog rata. Verovatno je bio prilično depresivan.

Bio je u SAD-u. Verovatno je imao šok zbog tog materijalizma, američkog materijalizma pred očima. I ova situacija je i dalje prisutna danas. Tako da moramo da... Setimo se toga. I kao što je En rekla, najvažnija stvar u knjizi i predstavi je emocija. I kao što sam rekla, izazov je biti istinit, jer ne možete stvoriti emociju ako niste istiniti.

Jednostavno, to je to. Nije to naredba, ova predstava. Zaista je došla od nas. To je stvarno ono što smo želeli, jer smo radili mnogo predstava širom sveta. Ogromne predstave sa mnogo tehnike i na kraju dana smo izgubili, sa svom tom tehnikom, ljudskost i želeli smo da kažemo, ok, stop, želimo da uradimo nešto jer smo ljudi, nismo roboti, koristimo tehniku, ali ne želimo da vidimo tehniku, želimo da vidimo ljudska bića sa emocijama, prijateljstvom, ljubavlju – sve to je porodica. Ovo nije samo predstava za decu.

Nikada nismo pravili predstavu samo za decu. Ne, ovo je za sve. Za svakog. Ali tačno je da... Kreacija ove predstave ima smešnu priču. Prvo smo je stvorili, a onda smo pronašli produkciju. Znate, nije produkcija ta koja kaže: uradite ovo. I nikada nismo planirali za uspeh koji smo postigli.

I ovo je lepa priča, jer dokazuje da kada umetnici rade ono što zaista žele da rade. Nedavno sam pročitala o čoveku (Gabrijel Garsija Markes) koji je napisao "Sto godina samoće". Napisao je ovu knjigu. Bio je toliko siromašan. Čak je i njegova žena prodala svoje dragocenosti samo da bi on mogao da piše, jer nije mogao da radi i piše u isto vreme.

Žrtvovao je sve i na kraju znamo uspeh ove knjige. Ponekad morate da uradite nešto takvo u životu.

(Telegraf.rs)