"To je jedna od najtežih predstava ikada odigranih": Milan Marić o igranju "Edipa" nakon majskih tragedija

Milan Marić je na tribini "Na kafi sa psihologom: Postpraznična depresija", koja je održana sredinom januara u "Dorćol Plazu", govorio o prvom igranju predstave "Edip" posle majskih tragedija prošle godine, koje su se desile u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" i Duboni.

Kako je glumac naveo, ekipa se dvoumila da li uopšte da izađe na scenu posle svega što se desilo. Ipak, prelomili su i odlučili da odigraju predstavu.

Preporučujemo

Milan Marić je detaljno sve ispričao.

"Kada se to desilo u maju, ta dva dragična događaja, mislim da smo 7. ili 8. maja trebalo da igramo "Edipa", i do tada smo igrali preko 30 puta... Mi smo došli 7. ili 8. maja u pozorište, da vidimo da li ćemo uopšte igrati. Svi smo primetili tih dana da se neka tmina spustila na grad. Svi smo bili pritisnuti, potpuno nam je bilo izvučeno tlo ispod nogu, kao guske u magli. Ja sam imao osećaj dužnosti da izađem na tu scenu i da ta predstava, taj čin će pomoći 400,500, 600 ljudi, koliko stane u salu, i da je meni užasno teško. To je jedna od najtežih predstava ikada odigranih. Ne samo meni, to je utisak svih nas. Mi smo odlučili da ćemo igrati, da ćemo izaći na tu scenu. Svaka rečenica koja se izgovarala je dobijala potpuno drugo značenje.

Tekst počinje kako spasiti grad od ove nesreće koja se desila u tom trenutku, misli se na kugu. Ali u trenutku kada to izgovorite dobije potpuno drugačiji efekat. Način koji smo se mi povezali tih sat ipo, sat i četrdeset minuta, šta se sve tu izdešavalo. Ja sam tri, četiri puta, ne samo ja, na potpuno atipičnim mestima meni je knedla zastajala, ja nisam mogao da završim rečenicu od toga kako stvarnosti i pozorište su se sudarili. I kada se desio taj čudni aplauz na kraju gde smo imali isti osećaj bez ikakvog dogovora. Ja nisam imao potrebu da se poklonim, nego smo nekako više jedni drugima aplaudirali, kao čin zagrljaja svih nas unutar te sale. Najviše komentara od premijere do današnjeg dana stiglo je posle te predstave. Najviše pisama pozorištu, najviše komentara na mrežama i u knjizi utisaka u pozorištu, nama lično poruka koje su stizale, jeste stizalo to da im je u tom trenutku bilo potrebno. Da vrsta društvene katarze, da pustiš neki ventil, da izađe to, šta god to bilo. I to mi je bilo čudno, jer sam i dalje pod neverovatnim utiskom tog igranja i tog osećaja da sam po prvi put osetio dužnost na nivou kao da vatrogasac treba da se zaleti u neku kuću koja gori, jer sam prosto znao da ja moram izađem kako god mi teško bilo. A zaista jeste, ne meni, svima nama je bilo užasno teško.

Nekoliko puta smo se lomili da li da igramo predstavu, jer prosto sve vas demantuje. Mi pozorište doživljavamo kao deo normalnog života, neke lepe večeri, gde dolazite da se nečim napunite, da se družite. E, sada je došao neki drugi potpuni kontekst pozorišta, mnogo življi, dublji, jači, a to je potreba za preživljavanjem tim društvenim puštanjem ventila, gde nas je sve pritiskalo. I taj osećaj je nešto što je potpuno novo, taj osećaj dužnosti, da umetnost na neki način leči. Da umetnost na neki način je užasno bitna ljudima. Ja sam prvi put poverovao da je umetnost bitna ljudima. Ljudi žele pozorište. I to je meni neverovatno. I mi posle predstave te koje smo odigrali imamo običaj da popričamo kakva je bila predstava. Svi smo se jednim drugima zahvaljivali i govorili: "Čoveče, šta je ovo?" Sve je čudno. Ništa nije uobičajeno kao prethodnih igranja. To igranje je bilo nešto... Verovatno ima neko objašnjenje utemljeno u psihologiji i nauci, ali ja volim da mu dam dozu mističnosti, jer prosto ja sam je tako osetio, a video sam da ne samo ja. Apropo te priče o potrebi, a razmeni što pozorište treba da prevazilazi taj društveni okvir događaja, da ono ide u nešto što je intimno, što je lično, što je kolektivno. I taj spoj ličnog i kolektivnog daje neku magiju", rekao je Milan Marić.

Pogledajte snimak:

(Telegraf.rs)