"Po hitnom postupku treba reagovati i ulagati više u film, muziku, teatar, slikarstvo, književnost..."

Čuveni italijanski pozorišni reditelj Paolo Mađeli sa bogatom karijerom po celom svetu i u bivšoj Jugoslaviji, vratio se na naše prostore sa novim predstavom "Otac" čija je premijera zakazana za 27. mart sceni Ateljea 212.

Specijalno za Tanjug kaže da se ljudi danas uveliko ponašaju kao da su besmrtni, što dovodi do mnogobrojnih katastrofa širom planete.

Probe nove predstave "Otac", prema drami francuskog književnika i dramaturga Florijana Zelera, počele su krajem januara u pozorištu Atelje 212.

"Trenutno smo u probama drame "Otac" i mogu reći da se nalazimo kao u nekim građevinskim radovima, mada ne volim tu vrstu komparacije. Priznajem, ne volim građevinske poslove. Veliki sam neprijatelj građevinaca u čitavom svetu. Mogu reći da sada na probama kao da postavljamo temelje jedne kuće koja na neki način zauzima svoj duhovni prostor", opisao je Mađeli proces rada na predstavi "Otac".

Italijanski dramski umetnik Paolo Mađeli nakon pauze od 35 godina, ponovo režira u Ateljeu 212.

U predstavi "Otac” igraju - Vojislav Voja Brajović, Hana Selimović, Ivan Mihailović, Isidora Simijonović, Dragana Varagić i Marko Grabež.

Dramu "Otac" je prevela poznata književnica i dramaturškinja Ivana Dimić, dramaturg na projektu je Željka Udovičić Pleština, a scenograf Darko Nedeljković.

Kostimograf je Leo Kulaš, a muziku komponuje alternativni rok bend "Koikoi" čiji je pevač i gitarista, glumac Marko Grabež, deo ansambla ovog komada.

Mađeli je naveo da za glumce nije možda toliko naporno i predugo na prvim probama, ali da on i dramaturškinja Željka Udovičić Pleština "moraju uvek ostajati duže u procesu"

Francuski književnik, dramski pisac, filmski reditelj i scenarista Florijan Zeler je autor, kojeg svetska kritika smatra jednim od najuzbudljivijih umetnika našeg vremena na polju teatra.

Ovo je drugi deo Zelerove dramske trilogije ("Majka", "Otac" i "Sin") koju Mađeli postavlja kao tragikomičnu porodičnu priču fokusiranu na ostarelog oca koji se bori sa demencijom.

Zeler se bavi procesom starenja i u datim okolnostima izvrnutim odnosom oca i ćerke.

Dovodi u pitanje i postojanost kategorija istine i realnosti.

Popularan je i film "Otac" u režiji upravo Florijana Zelera, u kome je Entoni Hopkins osvojio Oskara 2021. godine za najbolju mušku ulogu, a autor je osvojio taj zlatni kip za najbolji adaptirani scenario.

Ipak, Mađeli kaže da nije stigao da gleda ovaj film.

"Promakao mi je kad je bio aktuelan, i onda ga više nisam jurio. Nemam nameru da gledam taj film dok gledam predstavu. Nisam siguran ni da su ga glumci iz ansambla gledali", rekao je Mađeli i dodao da da zejedno sa dramaturgom nije mnogo skratio originalni tekst.

"Imamo neke intervencije na komadu u pogledu Marka Grabeža. On neće samo glumiti, već će i svirati i pevati na sceni, kao lider svog benda "Kokikoi", najavio je Mađeli jedno od svojih rešenja, i nadovezao se na tematsku nit drame "Otac".

"Zeler daje jedan interesantan predlog. Analizira šta se događa čoveku koji je bolestan i svestan da će umreti. Mislim da je to veoma zanimljiva tema koja se tiče svih nas. Generalno se svi plašimo smrti i ne možemo da se odbranimo od te ideje smrti", istakao je slavni režiser i poentirao da je "smrt jedina sigurna stvar u našem životu".

"Smrt nam je jedino obećana u životu od trenutka kad smo se rodili. Predočeno nam je da smrt počinje kada i život. Ona nas uvek prati", ocenio je umetnik.

On smatra da neko uvek mora umreti na sceni, bilo da je reč o opusu jednog Vilijama Šekspira ili Antona Pavloviča Čehova.

"Izbegavam da ta smrt na pozornici bude reprodukcija života. Za mene je život mnogo jači, a teatar nije imitacija života, nego je težnja ka sintezi života", rekao je Paolo Mađeli i otkrio da glavnu ulogu dementnog oca u novoj predstavi tumači Vojislav Brajović.

Kako ističe "cela ekipa glumaca izuzetna i da je jako zadovoljan tom podelom".

Ostavio je Mađeli dubok trag u istoriji Ateljea 212, kada je na scenu postavio svoje uspešne predstave - "Divovi iz planine" (1974), "Kod lepog izgleda" (1976), "Priče iz Bečke šume" (1983), "Metastabilni Graal" i "Pariska komuna" (1988).

Mađeli je poslednji put u Beogradu režirao u JDP-u 2007. godine i to komad "Na dnu" Maksima Gorkog, a pre toga i "Italijansku noć" (2004) Edena fon Horvata.

U Srbiji je gostovao i kasnije - 2018. godine, kada je u Subotici na sceni pozorišta Deže Kostolanji, upravnika Andraša Urbana, postavio komad "Gorski divovi".

Mađeli je rođen 1947. godine u italijanskom gradu Prato i njegovi roditelji veoma su cenili umetnost, tako da je od malena odlazio na pozorišne predstave.

U rodnom gradu je radio kao asistent Giorgija Strehlera, te je zajedno sa čuvenim Robertom Beninjijem (Oskarovac za film "Život je lep"), Pamelom Viloresi, Saveriom Marconijem, Frančeskom Nutijem i Marčelom Bartolijem osnovao "Teatro studio del Teatro Metastasio"

"Prvo radio u Italiji, a onda u Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji. Vrata su mi se najviše otključala u Beogradu. Ali posle sam radio i u Ljubljani, Skoplju, Splitu, Zagrebu. Ipak, Beograd je bio taj prvi impuls, odnosno festival Bitef. Prava kolevka avangarde, ne samo u pogledu teatra, već i ostalih umetnosti", naveo je Mađeli i spomenuo da je na festivalu Bemus upoznao velikog američkog džez muzičara – pijanistu Čika Koriju, a na FEST-u antologijske italijanske reditelje: Pjera Paola Pazolinija i Mikelanđela Antonionija.

Od 70-ih godina 20. veka on je bio važna figura na Bitefu gde je upoznavao vodeće avangardne ličnosti Evrope tog vremena.

"Jovan Ćirilov i Mira Trailović su ljudi koje se ne mogu upoznati dva puta u životu. Imao sam veliku sreću da budem veoma blizak sa njima. Postojala je velika simpatija i empatija, možda zato što sam dolazio iz Toskane, te smo imali divan dijalog uvek. Kraljica Viktorija je recimo bila u Ateljeu 212. U ovom pozorištu sam upoznao davno i velikog Boba Vilsona. Istina, dosta godina je od tada prošlo, ali danas i dalje nema dva ili tri Boba Vilsona na celom svetu", ocenio je Mađeli.

Italijanski reditelj uspeva da prati repertoare beogradskih i srpskih pozorišta. Trudi se da bude u toku i oduševljen je predstavom "Tartif" (2019) prema Molijeru, u režiji pokojnog umetnika Igora Vuka Torbice, koja se igra na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Mađeli pozdravlja takve poduhvate, ali i primećuje da se inače premalo sredstava izdvaja za kulturu u Srbiji, te i nema "dovoljno prometa i razmene glumaca i drugih dramskih umetnika".

"Sve je to prilično alarmantna situacija. Po hitnom postupku treba reagovati i ulagati više u film, muziku, teatar, slikarstvo, književnost..." poručuje Mađeli.

Sa druge strane, Mađeli je svestan koliko se mnogo snima igranog programa za male ekrane u našoj zemlji.

Kako navodi "glumci u njegovoj podeli predstave "Otac" često su na snimanjima tv serija", ali je srećan što barem uvek na vreme prijave odsustvo sa proba.

"Shvatam da glumci moraju danas od nečega da žive. Umetniku je potrebno danas obezbediti autonomiju i slobodu, ali i egzistenciju. Ne tiče se ovo pitanje samo glumaca i umetnika, već i svih ljudi. Svima je potreban bolji život." naglasio je reditelj.

Kako je direktor Ateljea 212 Novica Antić ranije najavio medijima, Mađeli bi trebalo da za ovaj teatar režira i najnoviji komad Biljane Srbljanović koji je još uvek u nastajanju.

"Režirao sam njene drame u Francuskoj, Belgiji, Italiji, a onda sam poželeo da radim neki njen novi tekst, kao praizvedbu, ovde u Srbiji. Bili smo u kontaktu, ona je dugo pisala, ali eto još uvek nije završila dramu. Sigurno ima neki svoj razlog", objasnio je Mađeli situaciju sa tim još uvek nerealizovanim projektom, a onda mu je, kako kaže, upravnik Ateljea 212 ponudio pozorišni komad "Otac".

Atelje 212 na svom repertoaru već ima Zelerov tekst "Sin" od 2021. godine, a u planu im je da realizuju i poslednji deo trilogije - "Majka".

Takođe, 2022. godine je premijerno prikazan i njegov film "Sin" gde je glavni glumac Hju Džekmen.

"Smatram da je Florijan Zeler veoma dobar pisac, ali ne i da je genijalan. Zato sam se malo dvoumio oko prihvatanja angažmana. Kad kažem "vrlo dobar", to je pojam koji mene dosta nervira. Ipak, čini mi se da ima toliko drugih genijalnih tekstova. Daleko od toga da ga ne želim raditi, jer njegov komad govori o važnim temama kao što je smrt", analizirao je Mađeli i pokušao da uporedi Zelerovo stvaralaštvo sa nekim od poznatih autora,

Video sličnosti sa francuskom dramaturškinjom i književnicom Jasminom Rezom.

Podsetimo, ova autorka je odavno poznata na našim pozorišnim scenama, pre svega u Beogradu, posebno u Ateljeu 212 gde su joj izvođene drame – "Art", "Tri verzije života", "Bog masakra" (sve tri u režiji Alise Stojanović), "Čovek slučajnosti" (Narodno poozorište) i drugi naslovi.

Mađeli se vratio dalje na temu drame "Otac" i razmišljao u tom pravcu da kada bi ljudi danas imali svest o smrti i mislili o tome na jedan smiren i drugačiji način, svet bi bio puno bolji.

"Danas se ljudi ponašaju kao da su besmrtni. To nas onda vodi stalno u katastrofu. U ratove, eksploataciju, do divljeg kapitalizma, koji i dalje duboko prezirem. Ipak, ranije se nekako moglo lakše disati oko svih tih problema, novca i sličnog", smatra proslavljeni pozorišni režiser, koji je napomenuo da su slični problemi prisutni i u Toskani odakle dolazi, a gde živi oko četiri miliona ljudi.

U veoma bogatoj karijeri, Mađeli je režirao u Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj, Venecueli, Meksiku, Švajcarskoj, Kolumbiji, Belgiji, Makedoniji, Sloveniji, Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Izraelu.

Nedavno se video u Beogradu sa Predragom Mikijem Manojlovićem.

Družili su se, kako kaže, na večeri.

"Možda ćemo sarađivati na nekom pozorišnom projektu. Nemamo konkretne planove oko same realizacije.

Mađeliju se sviđa što Manojlović i pored snimanja filmova, voli da i dalje igra u pozorištu.

Više puta je Mađeli odbio u različitim zemljama da režira najpopularniji Šekspirov komad – tragediju "Hamlet" o danskom kraljeviću, jer je, kako je naveo, osetio da nije spreman bio za taj poduhvat.

Tu dramu je ipak režirao u Dubrovniku kada je bio siguran da mu je došao trenutak za takav izazov.

Njegova verzija "Hamleta" u Dubrovniku se igrala pet godina.

"Hamlet je jedan propali intelektualac koji bi mogao da menja svet, a na kraju ne uradi ništa. On je inteligentni kreten. Danas su većina takvi, i ja sam jedan od njih. Kažu da pojedinac može promeniti čitav svet, ali ja u to ne verujem. Teatar takođe ne može gotovo ništa da izmeni. Samo ako je dovoljno dobar, teatar može uspostaviti dijalog sa inteligencijom jednog grada", rekao je Mađeli.

On je dodao da nije siguran da pozorište može danas da ima revolucionarne sposobnosti kao nekada, jer je to moglo da postigne onda kada je bio jedini medij.

"Od pojave radija, teatar prestaje da ima taj masovni uticaj. U pravu je Miki Manojlović kada kaže da je pozorište još uvek jedina soba gde se može sanjati, jedini prostor koji mora biti izvan politike i bilo čije kontrole. Da li može biti tako? Mislim da može ako teatar ima dobrog upravnika. U svakom slučaju, siguran sam da se na čelu jedne pozorišne kuće može biti strejt, da se podvuče crta i da se odnosi prema tome da je to prostor istine pre svega", isticao je umetnik, čija biorafija kaže da je studirao pozorišnu režiju i slavistiku.

Nakon što mu je ponuđena stipendija za studije van Italije, odabrao je Rumuniju, gde je režirao dve predstave sa kojima je pozvan na pariški Festival "Théâtre des Nations Jean-Louisa Barraulta".

On je napomenuo da je realizovao starogrčku tragediju "Medeja" prema Euripidu u Sirakuzi, četvrtom gradu po veličini na Siciliji, pre nekoliko godina, a onda je otvorio sezonu raskošnog Koloseuma u Rimu.

Pohvalio se da je na "Medeji" u Sirakuzi imao 5 000 posetilaca, a na toj pozornici je i pisac tragedija Eshil izvodio svoje komade.

"Glumac kada izlazi na scenu, ima potrebu da govori o sopstvenoj samoći i da ima dijalog sa zvezdama. Teatar je tako rođen da bi se govorilo o problemima... O izgubljenosti. Zato je pozorište i stvoreno, i zato su se tolike tragedije tu prikazivale", naveo je Mađeli i ocenio da kada bi teatar bio ponovo takav ili makar na tom tragu, sigurno bi postao opet kultno mesto.

Od 1985. godine Mađeli je živeo u Zagrebu, i u Hrvatskoj je radio na Ratnoj trilogiji dela velikog Euripida. Tako je postavio tri tragedije: "Feničanke" (1987) u dvorcu kraj Dubrovnika, "Elektra" (1988) u napuštenom renesansnom gradiću kraj Splita i "Helena" (1989) u vili uz more.

On je ocenio da je danas pozorište prilično nedefinisano, nejasno, kako je opisao - "malo levo, malo desno".

"Pomalo produkcioni teatar, onda je u formi potrošačkog društva. Znači komercijalne hit predstave. Malo i umetnički, a nije dovoljno u nečemu što zahteva punu pažnju. Naravno, nemam ništa protiv da publika dolazi ponekad u pozorište i da se nasmeje, ali samo pod uslovom, što bi rekao Bertolt Breht - "neka to bude inteligentni smeh", siguran je Mađeli.

Ipak, reditelj smatra da teatri Francuske, Austrije i Nemačke idu tim boljim putem, u šta se uverio sa njihovim vrhunskim repertoarima.

"Svako ko radi svoj posao sa jednim kreativnim impulsom i pritom ga obožava, jeste umetnik. Tu mislim i na novinarski poziv. Na svakog profesionalca koji ima strast za svojim poslom", analizirao je pozorišni reditelj, i dodao da i u Toskani ima kreativnih razgovora između vlasnika vinograda ili vinarija, što takođe ubraja u neku vrstu umetnosti.

Mađeli se osvrnuo na današnji problem odlaska ili neodlaska publike u pozorište.

"Ostao sam isti kakav sam oduvek i bio. Moj materijal je isti od čega sam napravljen, i tako sam i tada i sada istog stava. Morao bi grad, i tu mislim na grad kao polis, biti - opremljen. Dakle, ne može se više izdržati da jedan Beograd ima svega sedam, osam ili devet pozorišta. To je zaista užasno malo", odsečan je Mađeli.

On je prisetio se vremena kada je radio u velikom Nacionalnom teatru Drezden u Nemačkoj.

Tada je njegova ćerka, koja sada ima 20 godina, išla u vrtić i vodili su je da gleda prvo lutkarsko pozorište, onda polako u teatre za decu i u malu operu, za najmlađe.

"To nije bio servis samo za moju ćerku, već sva deca su išla tim koracima po teatrima. Bio je to pravi kulturni servis koji im je omogućio da sve to isprate. I zašto onda Nemačka ima toliko pozorišta? Zato što imaju toliku potrebu za tim, imaju ogroman pritisak publike. A kako se to desilo? Upravo kada su maleni, oni redovno idu u teatar i tako su stekli tu naviku", zaključio je pozorišni reditelj Paolo Mađeli za Tanjug.

(Telegraf.rs/Tanjug)