"Ta predstava je kao neki rolerkoster": Mirjana Karanović o monodrami "Petrijin venac"

Gošća nove epizode  serijala "Tanjug Reflektor" bila je glumica Mirjana Karanović koja je govorila o monodrami "Petrijin venac", njenom odnosu prema istoimenom filmu i romanu Dragoslava Mihailovića, kao i o budućnosti pozorišta u ova nesigurna pandemijska vremena.

Počevši filmsku karijeru sa "Petrijinim vencom" (1980) reditelja Srđana Karanovića, glumica se tom naslovu vratila prošle godine snimivši istoimenu audio knjigu, a sarađujući na akcentima sa profesorkom Ljiljanom Mrkić imala je dovoljno iskustva pre početka rada na predstavi, koja je ovih dana imala premijeru u beogradskom Teatru na brdu.

"Odjednom, ne znam odakle, počeli su da mi se vraćaju akcenti sa snimanja filma, 40 godina pre. U filmu ima mnogo manje teksta, ali svejedno ta melodija mi je ostala", rekla je Karanović.

U radu sa rediteljkom Anom Maričić na adaptaciji teksta za predstavu Karanović je bilo jako vazno da pored događaja ostave Petrijina "razmišljanja o životu šta joj se dogodilo, neka introspekcija".

"To je dragoceno, ne sam život, nego način na koji je život prihvatila i kako je išla kroz sve te nevolje koje su je snalazile. I kako je imala snage da nastavi dalje, da u svoju dušu, svoj duh prihvati nove ljude i iskustava, da i dalje u sebi ima ljubavi prema onima koji su tu negde blizu", naglasila je glumica.

Preporučila je svima da pročitaju Mihailovićevu knjigu "jer ima čitavih nekih priča, velikih, koje su fenomenalne, ali ne može predstava da traje pet sati".

Prema njenim rečima, predstava "Petrijin venac" "ide od smeha do plača, ljudi su se grohotom smejali na neke (Petrijine) misli, a onda su plakali u nekim trenucima".

"Ta predstava je kao neki rolerkoster. Nikome nije bilo dosadno, to je meni bilo najvažnije. Razni ljudi će pronaći svoje neke delove koji su im važni, nešto što ih podseća na nekoga, neki događaj otvori im neku komoru u duši", ocenila je Karanović.

Prema njenim rečima, monodrama "Petrijin venac" nije deo "aktivističke ženske priče", ali sam život glavne junakinje "šta je shvatila iz svega toga i kako je kroz život išla na najbolji mogući načcin podržava zenski duh".

"Da li je to feminizam ili nije, to je pitanje terminologije. Za mene jeste priča o snazi života i duha. Zato ta žena ostaje kao neki simbol", ocenila je Karanović.

Upitana kako u ovim pandemijskim vremenima vidi budućnost pozorišta, Karanović je rekla da je to "jedan poseban prostor u kome se sreću ljudi", i da je "pozorište bez publike besmisleno".

"Ta situacija u kojoj neki živi ljudi u jednom trenutku prate osobu koja pred njima nešto govori ili doživljava, ima neku istinsku emociju. To je eksluzivan trenutak koji ne može da se zameni. I ako ga ne bude u grandioznom smislu, igrati za nekoliko ljudi je za mene isto tako dragoceno kao da igram pred nekoliko stotina", zaključila je Karanović.

(Telegraf.rs/Tanjug)