Nela Mihailović: Moje lice mi je pomoglo da prođem kroz najteži period za glumice

Publika dobro pamti seriju "Stižu dolari", ali dok je pažnja većine bila zaokupirana pitanjem ima li Gorčilo milione ili ne, hoće li ih povratiti i kako će njegova familija reagovati na vesti o njegovom siromaštvu, jedan veliki detalj mnogima je promakao - mladost Nele Mihailović za ulogu koju je igrala.

- Prvi put sam igrala majku u seriji "Stižu dolari". Ja tada imam 33 odine, a igram majku Dubravki Kovijanić koja je krenula na fakultet. Dakle, ja 33, ona 18, što će reći nemoguće. Ali šminka je čudo. Svesna sam ja svog lica. I na Akademiji sam kod Čehova igrala najstarije sestre, nikada nisam bila podela za Juliju i za Ninu. Lice mi je takvo da je lako moglo da se postari, pa eto, ja već 20 godina igram majke.

Preporučujemo

- Igrala sam majku Bobi Mičalović, koja je od mene mlađa 12 godina, a ženu Pece Ejdusa. Možda je to bilo prerano kada sam počela da igram majke, ali to nije loše jer glumice imaju najveći problem između tridesete i pedesete. Niti su više tako mlade da igraju Juliju i ostale devojčice, niti su dovoljno stare da igraju ozbiljne žene. Moje lice je meni pomoglo da taj period bezbolno prođem - rekla je Nela za NIN.

Glumica je ranije podelila i anegdotu u vezi sa pokojnim Markom Nikolićem s kojim je odigrala prvu ulogu na pozorišnoj sceni.

– Tada mi je glumio oca, a 20 godina kasnije igrao je mog emotivnog partnera. Svi su me pitali otkud to, a ja sam govorila: Izgleda ja starim, a Marko je sve mlađi – kazala je Nela.

Glumica, koja briljira kao Danica Čvorović u predstavi "Balkanski špijun", osvrnula se i na to da su joj nakon ove predstave počele da pristižu nagrade koje su je dotada zaobilazile. Inače, „Balkanski špijun“ po tekstu Dušana Kovačevića, u režiji i dramaturgiji Tatjane Mandić Rigonat, ponovo je na repertoaru Narodnog pozorišta.

- Govorila sam da nisam sklona nagradama, preskakale su me. Naravno, mnogo mi znači filmska nagrada "Carica Teodora" iz Niša, ali kada govorimo o pozorišnim nagradama, zaista su me zaobilazile. A ja sam prevashodno pozorišna glumica. Dva puta su mi naknadno objašnjavali da su već neki glumci bili nagrađeni u predstavi koju smo igrali zajedno, pa eto, nisu mogli i meni da daju. To mi se desilo sa prvom ulogom Katarine u "Ukroćenoj goropadi" i pogodilo me je. Bila sam mlada i to sam emotivno doživela. Kada su mi javili za "Rašu Plaovića", ja sam se obradovala identično kao što bih se obradovala i 27 godina ranije za moju prvu ulogu. I ponosna sam na to što sam sačuvala sposobnost da se radujem nagradi kao nečemu što je lepo. Kažu da su veliki Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić takođe bili uskraćeni za nagrde, a otišli su u ovim mojim današnjim godinama. To sam upamtila pokušavajući da izdržim, da mi bude lakše, nikako da bih se poredila sa njima.

(Telegraf.rs)