Pola veka od smrti Bojana Stupice: "Bio je hrabar, neumoran, darovit, sklon greškama, ali nepobediv"

Bojan Stupica (desno) i Rade Marković / Foto: Wikimedia/This image is a courtesy of Tanja Kragujević, Stevan Kragujević's daughter, premission

- Taj čovek je bio hrabar. Taj čovek je bio neumoran. Taj čovek je bio neumereno darovit i sklon greškama. Taj čovek je bio nepobediv...

Preporučujemo

Ovim rečima, pre pola veka, od pozorišnog maga Bojana Stupice oprostio se pesnik, dramaturg i dugogodišnji upravnik nacionalnog teatra Velimir Lukić. Umro je sa samo šezdeset godina, 22. maja 1970, a za to vreme stigao je da režira 116 predstava u jugoslovenskim (i četrnaest u stranim) pozorištima, ostavi za sobom 2 igrana filma, 140 scenografija, da glumi na velikom platnu i teatru (37 uloga) i sagradi tri pozorišta! "Stvarati svesno, ponosno i strasno" - bila je njegova ideja vodilja. Tako je i živeo, pišu Novosti.

Bojan Stupica / Foto: Wikimedia/Unknown author

Rođen je u Ljubljani 1. avgusta 1910. godine. Još kao brucoš arhitekture putovao je po Evropi, upoznajući pozorišta Italije, Nemačke, Austrije, Švajcarske. U ranoj mladosti sreo je i glumicu Savu Severovu, koja mu je postala životna i umetnička saputnica. Već u dvadeset prvoj godini Bojan postavlja na scenu Opere Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani prvu predstavu, a njegove skice za dekore stižu i na izložbu berlinskih scenografa.

Kao mladi pozorišni istraživači i avangardisti, Stupica i Severova povremeno rade u pozorištima Maribora, Skoplja, Splita, Ljubljane i Beograda. Za šest sezona (1934-1940) neobično dinamičnog rada, Bojan ostvaruje 28 predstava - beleži u knjizi "Bojan Stupica, velikan teatra" dramaturg Milenko Misailović, njegov nekadašnji student i pomoćni reditelj.

Bračni par 1940. dobija sina jedinca Mateju, ali ubrzo ostaju bez novca i angažmana. Od 1941. godine su pod prismotrom policije i okupacijskih vlasti zbog Bojanove aktivnosti u Osvobodilnoj fronti. Narednog leta je uhapšen i interniran u italijanski logor Gonare (blizu Udina), dok Sava ostaje u kućnom pritvoru. Teško bolestan, pred slom fašizma izlazi iz zatočeništva:

- Umrtvljenu ili oduzetu nogu, svojom strasno jakom voljom, posle mnogo napora i muka, ipak će "prisiliti" da prohoda, ali će ozbiljno povređenu kičmu, zajedno s bolovima - za svet neprimetno - nositi kao čvrstu, uspravnu i dostojanstvenu... - s mnogo poštovanja i divljenja piše Misailović.

Oslobođenje je dočekao na štakama i 1945. postao pomoćnik upravnika Drame Narodnog gledališča u Ljubljani. I pored slabog zdravstvenog stanja, radi neumorno i u dve naredne sezone ostvaruje deset predstava sa sopstvenim scenografijama. U ovom periodu gostuje i na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa dva naslova: Krležinim "U agoniji" i Cankarevim "Za dobro naroda". Stiže i na studijsko putovanje u Moskvu, gde je upoznao rad sovjetskih pozorišta i ustrojstvo MHAT.

Već 1946. beogradskom Komitetu za umetnost i kulturu predaje iscrpni elaborat o osnivanju centralnog jugoslovenskog teatra. Tako je nastalo Jugoslovensko dramsko pozorište, a on postao njegov umetnički rukovodilac. Okupio je najbolje umetnike svih generacija iz cele ondašnje zemlje i postavio na scenu nekoliko uzastopnih predstava. Trasirao je put i uspostavio visoke standarde, već na početku, s "Kraljem Betajnove", "Ujka Vanjom", "Ribarskim svađama" i predstavom "Ljubav Jarovaja". Njegov "Dundo Maroje" proslavio je mnoge glumce, oduševio publiku, a JDP odveo u pozorišta Pariza, Beča, Budimpešte, Varšave, Moskve, Kijeva, Venecije...

Stupica sa Titom i Jovankom / Foto: Wikimedia/ This image is a courtesy of Tanja Kragujević, Stevan Kragujević's daughter, premission

Nekonvencionalan, buntovan, odvažan i samosvestan, ubrzo biva prozvan zbog "formalizma" i "idejnih promašenosti". To će ga naterati da ponovo spakuje kofere i sa drugom suprugom, Mirom Stupicom, ode 1955. u zagrebački HNK i tu ostane sledeće tri sezone. Po povratku u Beograd režirao je u Narodnom pozorištu, "Bošku Buhi" i tek osnovanom Ateljeu 212. Kasnije kultni teatar, počeo je u zgradi "Borbe", a Bojanovom zaslugom dobio je novi prostor na današnjoj adresi. Opet je stvorio ansambl i počeo da gradi pozorište. Sa Radošem Novakovićem bio je i prvi rukovodilac, kasnije je to mesto preuzela Mira Trailović.

U slobodne umetnike "otisnuo" se 1964, a četiri sezone potom, "zaboravljajući sve povrede i gorčinu" ponovo postaje upravnik JDP. I ponovo oko sebe okuplja, ovog puta mladu generaciju glumaca (Gojko Šantić, Tanasije Uzunović, Josif Tatić, Ivan Bekjarev, Slobodan Đurić, Svetlana Bojković, Milan Gutović, Branko Cvejić, Mirjana Vukojčić) kojoj će pozorišni kritičar Buca Mirković nadenuti u beogradskom listu "Mladost" trajni (i slavni) nadimak - "Bojanove bebe".

Već pred kraj života, smogao je snage da osnuje još jedan teatar: Malu scenu JDP, koja je posle smrti ovog renesansnog umetnika dobila naziv Teatar "Bojan Stupica". Njegova poslednja predstava "Nagrada" premijerno je izvedena u martu 1970, dva meseca uoči rediteljeve smrti. Preminuo je 22. maja. Njegova ljubav i muza, Mira Stupica, u junu je ponovo izašla na scenu i već "na pojavu" dočekana frenetičnim aplauzom, namenjenim i velikom Bojanu...

Do svog odlaska, 2016. godine, Mira je "održavala plamen" i uspomenu na ovog izuzetnog čoveka i umetnika. O njegovoj ljubavi (i manje poznatom delu ličnosti) svedoči deo pisma upućen voljenoj ženi:

- Poštujem te, jer je lepo sve što misliš i želiš. Želeo bih da ostaneš takva kakva si danas, jednostavna. I potresna i talentovana. Toliko je ponosa u meni što te imam. Našao sam te da te nikad ne izgubim. I primio kao nagradu za svoj rad...

"Umnožio" teatar

- Moja generacija je za njega posebno vezana. Primio nas je u pozorište, još kao studente i odmah uveo u repertoar. Prva uloga mi je bila u njegovoj režiji: predstava rađena po motivima Lope de Vege "Mudra glupača". Tu smo Gojko Šantić i ja uskočili u prvi ešalon JDP. Bojan je bio divan čovek, pravi pozorišni umetnik. Pun života i radosti, energije. Otvorio je i večernju scenu u "Buhi" gde smo igrali, pa i u Domu omladine. Sve je uradio da razmrda, oživi i "umnoži" teatar. Nažalost, to je kratko trajalo. Dok smo bili na gostovanju u Rumuniji, stigla je vest o njegovoj smrti. I velika žalost. Njegov kovčeg je bio izložen u foajeu Jugoslovenskog dramskog - kaže Svetlana Bojković.

Imao je viziju

- Bojan je za mene izuzetno značajan. I kao reditelj i kao upravnik, nalazio se u teškim situacijama. Dovoljno je setiti se da je bio na čelu kuće u vreme predstave "Kad su cvetale tikve". Prebrzo je, nažalost, otišao. I za to kratko vreme uspeo je da stvori nemoguće stvari. Imao je viziju, doveo u isto vreme veliki broj glumaca iz cele zemlje. Samo pomislite, kakva je za to trebalo da bude logistika! Osetio je potrebu i da osnuje malu scenu , sadašnji Tetar "Bojan Stupica". Veoma mi žao što još ne radi - ističe Branko Cvejić.