Album koji vredi spasiti od zaborava: Zoran Simjanović - "Jedna tema-jedan film", bravure velikog kompozitora

Foto: PGP RTS

Postoje neke priče koje nije lako ispričati rečima.

Preporučujemo

Kažu da je to nekada lakše "ispričati" tišinom.

Ili još bolje - muzikom.

Ne mogu sa sigurnošću reći kada su do mene doprle prve melodije filmske muzike. Samo znam da je to bilo veoma davno, još u onim godinama u kojima sam mnogo vremena provodio slušajući radio.

Ta mala, čarobna kutija, bila je moj muzički svetionik, moja podloga iz koje sam izrastao i pletilja najlepših snova za kojima sam tragao, nekada sa tranzistorom na uhu, nekada uz HSR 48, prvo audio pojačalo sa radiom koje sam kupio.

Kakva je to samo radost bila!

Ne znam šta bih danas trebalo da se desi pa da ponovo otkrijem takva zadovoljstva.

Čak mislim da je to sada potpuno nemoguće uprkos činjenici da sada posedujem daleko bolje uređaje za slušanje muzike.

Ako se dobro sećam, par takvih kompozicija su mi nekada davno "zapele" za uho. Jedna je naravno bila glavna tema iz kultne serije "Grlom u jagode", a druga sjajna instrumentalna kompozicija iz filma "Miris poljskog cveća" koja je tih godina često emitovana na radiju. Za ovu drugu u početku nisam ni znao da je to muzika iz filma, ni ko je kompozitor, ali sam malo kasnije ipak saznao da je to Zoran Simjanović. O njemu sam tada već ponešto znao s obzirom da je bio član legendarnih Silueta i Elipsi, sve u svemu, te dve kompozicija bile su okidač da se zainteresujem i za ono što je radio nakon toga.

Kako sam tada vrlo često "bunario" po prodavnicama ploča naleteo sam na singl sa muzikom iz filma "Miris poljskog cveća" i odmah ga kupio. Na omotu je pisalo da je Simjanović za te kompozicije dobio nagradu međunarodne kritike Cannes, 1978. godine.

Jako je interesantno da je u početku vladalo mišljenje da je za neke domaće TV emisije pisanje novih muzičkih tema potpuno bespotrebno kada već toliko toga ima na pločama. Uprkos tome, Simke je oformio mali studio i počeo da stvara primenjenu muziku. Bile su to godine kada je sve to još uvek bilo u povoju o čemu mi je i govorio u razgovoru koji sam vodio s njim oktobra meseca 2006. godine:

Prvo sam počeo da radim za televiziju, pa mladim ljudima savetujem da i oni pokušaju isto. Televizija je najbolja za obuku jer tu možeš da vidiš šta se dešava, a nije tako ozbiljna stvar kao film, tako da tu čovek može polako da formira svoje znanje i iskustvo i sve ostalo što je potrebno. Ja sam praktično vežbao radeći razne emisije na televiziji, a strašno je teško pronaći dobre muzičke numere za određenu temu koja ti u nekoj televizijskoj emisiji treba, da tu muzika baš dobro "legne". Onda sam im rekao: "Ljudi, dajte da napravim nešto za ovo, lakše mi je nego da tražim po fonotekama danima". Oni mi kažu: "Nemamo para, ali napravi". Tako sam počeo kao muzički saradnik da komponujem određene teme, pa se ispostavilo da je to mnogo bolje i onda su to svi počeli da traže i tako je  sve krenulo. Neki put slučajno, neki put poluslučajno, ali moraš da napraviš dobre stvari da bi postao pravi kompozitor.

Možda tu i postoje neke slučajnosti, ali svakako je presudan izuzetan talenat i ogorman rad. Doduše, po Simketovim rečima njegova prva značajnija kompozicija iz sfere primenjene muzike bila je glavna muzička tema serije "Grlom u jagode" reditelja Srđana Karanovića, a do njihove saradnje došlo je igrom slučaja:

Serija Srđana Karanovića je prvo igrano delo koje sam radio. To je bila slučajnost, jer je tu muziku trebao da piše drugi kompozitor, pa je on tu nešto gnjavio, nije mogao, te hoće-neće i tako je Srđan prelomio i pozvao mene, pa sam potom napravio tu temu. Dosta sam se mučio s tim, možda ću o tom periodu mog života jednom nešto i napisati.

Bilo kako bilo, kada sam prvi put čuo ovu kompoziciju malo je reći da sam bio oduševljen. Koliko emocija i nekakve pritajene sete izvire iz tih nota, da je malo onih koje je to ostavljalo ravnodušnim. Slušao sam te harmonije odlazeći u neke samo meni znane daljine i drugačije svetove. Bila je to muzika dostojna te serije, pa možda je u ponečem čak i nadmašila, čak i ako nije, u nekim drugim ostvarenjima Simketovo stvaralaštvo je po svemu sudeći išlo korak ispred. U svakom slučaju, doživljaji Baneta Bumbara postali su nekako nezamislivi bez te genijalne muzičke podloge.

Kada se negde u leto 1979. godine pojavio LP sa muzikom iz filma "Nacionalna klasa", bilo je jasno da je to nešto što se mora imati u kolekciji. Ubrzo je kompozicija "Floyd", koju je maestralno otpevao Dado Topić, postala veliki hit koji se redovno emitovao na programima radio stanica, a tako je ostalo i do današnjih dana. U razgovoru sa Simjanovićem upitao sam ga koliko mu je to njegovo prethodno, rokersko iskustvo, pomoglo u stvaranju ovih kompozicija:

To mi je vrlo koristilo. Da pre toga nisam bio to što sam bio, ne bih ja to znao. Da sam se recimo oslonio na akademiju, ne bih to nikada mogao da napravim. Praktično sam sve to prošao pre toga i mada se nisam bavio komponovanjem takve muzike, znao sam šta treba da radim i bio sam veoma zadovoljan s tim.

Muzika iz "Nacionalne klase" umnogome je pomogla Simjanoviću da se uvrsti u red najvažnijih domaćih kompozitora filmske muzike, a kada smo već kod toga vredi napomenuti da su u snimanju tih kompozicija učestvovali: Slobodan Marković i Aleksandar Sanja Ilić - klavijature; Josip Boček - gitare; Bojan Hreljac - bas i Vladimir Furduj - bubnjevi.

Svakako da su neke kompozicije iz ovog filma opštepoznate, ali još je interesantnije da je PGP RTB 1982. godine objavio LP "Jedna tema - jedan film", koji smatram pravim biserom domaće filmske muzike, jer su se na jednom mestu našle okupljene zaista izuzetne kompozicije Zorana Simjanovića Simketa, svaka od njih je priča za sebe i zbog toga zaslužuju da ih ovde redom i navedem: "Specijalno vaspitanje", "Miris poljskog cveća", "Nacionalna klasa", "Zemaljski dani teku", Boško Buha", Draga moja Iza", "Neka druga žena", "Petrijin venac", "Majstori, majstori, "Sok od šljiva", "Gazija", "Dvije polovine srca", "Maratonci"", dakle trinaest vrhunskih kompozicija koje su zaista upečatljive i po svemu posebne.

Ima onih koji Simketa porede se poznatim svetskim kompozitorima filmske muzike kao što su to Enio Morikone i slični. I stvarno, kada čujete neke od ovih tema shvatite da je Simke svetska klasa kompozitora, bez ikakve sumnje.

Te kompozicije tako su genijalno pogodile suštinu priča koje ti filmovi donose, da to u nekim trenucima deluje čak zapanjujuće i potpuno neshvatljivo.

Zoran Simjanović je bio i cenjeni profesor, pa sam ga na kraju razgovora upitao može li da prenese neki savet koji daje svojim studentima. Evo šta je rekao:

Najvažnija stvar i prva ta neka moja zapovest koju svojim studentima govorim na kraju druge godine je da ne budu sebi cenzori na početku, nego da puste mašti na volju skroz do kraja. Tek kada se krene u produkciju, da onda odsecaju te neke stvari, jer ako od početka budu cenzurisali sebe, ništa neće uraditi. Znači, kao da imaju milione, tako da naprave sve, pa onda polako da od te ogromne kreiraju tu jednu manju stvar za koju će moći da dobiju novac.

Album "Jedna tema-jedan film" smatram za jedan od bisera u mojoj kolekciji i te kompozicije u mnogo čemu oslikavaju dušu jednog naroda na način koji je to mogao da donese samo majstor kalibra jednog Simketa, pa je to delo koje zaslužuje svako poštovanje i ni po koju cenu se ne bi smelo prepustiti zaboravu.

Odvek postoje neke priče koje nije lako ispričati rečima.

Kažu da je to nekada lakše "ispričati" tišinom.

Ili još bolje - muzikom.

Baš takve, najlepše priče, ispisao je Simke i ostavio ih nam za nezaborav. Nadam se i verujem da ćemo takve vrednosti umeti da cenimo i da ih sačuvamo. Sve drugo bilo bi apsolutno nedopustivo.

Zoran Simjanović je preminuo 11. aprila 2021. godine.

(Telegraf.rs)