Album koji vredi spasiti od zaborava: Lutajuća srca - "Lutajuća srca 1", milozvučne crtice naših davnih života

Foto: PGP RTS

Prvi album Lutajućih srca važan je iz nekoliko razloga.

Preporučujemo

Ako posmatramo faktografske činjenice, to je prvi LP koji je u Srbiji objavila neka grupa van Beograda, što je svakako podatak vredan svake pažnje. Te 1974. godine bilo je teško objaviti i singl, o albumima i da ne govorimo, a još teže je bilo ako grupa nije bila iz nekog tadašnjeg republičkog centra.

Ipak, mnogo važnije bilo je nešto drugo: te pesme vas naprosto nisu ostavljale ravnodušnim.

Mogli ste poželeti da se uz njih budite, ili da vam budu najbolji drug u svim vašim tugama, jer i tuge su drugačije kada se zaogrnu pesmom.

Lakše se podnose.

Ako se prisetimo tih sedamdesetih godina, znamo da smo tada često mogli sresti i one koji su romantični, valjda zato što u to doba još uvek nije stavljena jednakost između takvih osećanja i sramote što nam kasnije doneše u nasleđe ove "moderne" decenije u kojima ponekad i nevoljko otaljavamo svoje živote. Biti romantičan tada nije predstavljalo slabost, već sasvim dragocenu vrlinu.

U sve to gotovo savršeno uklapale su se pesme Lutajućih srca:

Ja putujem u dalek svet

Ni sama ne znam što

Ja tražim nekog svog

U svetu stranom

Kaži mi

Doviđenja, kaži mi

Srećan put

I mahni makar jednom

Ostaću tu

Ja znam

Da ljubav nisi hteo

U tome je zlo

Sad odlazim jer ne želim

Da zadaješ mi bol

Kaži mi

Doviđenja, kaži mi

Srećan put

I mahni makar jednom

Ostaću tu

U ovim stihovima nećete naći velike filozofske istine i misli, to nisu angažovane pesme koje se bore protiv mnogih nepravdi na ovom svetu, ali jesu tople male crtice iz života običnog čoveka koje izviru iz nekog krajička naše duše.

Malo je onih koji su ostajali ravnodušni kada začuju čudesni sopran Spomenke Đokić i ko zna ko je sve u tome tražio utehu.  Ali beše to sasvim drugačije vreme. Behu to godine u kojima smo se rado odricali novih farmerki, patika i mnogo čega drugog samo da bi došli do neke ploče. Pristajali smo da budemo među najboljima u školi samo da nas roditelji ne bi ometali u toj našoj prvoj, velikoj ljubavi, a to je bila muzika. U razgovoru koji sam vodio sa Spomenkom sada već davnog 14. septembra 2006. godine, upitao sam je kako su u to vreme njeni roditelji i uopšte okolina, gledali na to da jedna mlada devojka želi da se bavi muzikom, a ona mi je odgovorila ovako:

Nije to bilo teško jer je to od početka bilo moje opredeljenje. Završila sam nižu muzičku školu, zatim sam upisala srednju, kasnije sam završila i Muzičku akademiju u Beogradu, tako da je muzika bila sastavni deo mog života i samo je postojala dilema kom se stilu prikloniti. Da li se privoleti klasici u pravom smislu te reči, ili popu, roku, odnosno onom stilu koji je nama kao mladim ljudima bio mnogo interesantniji i lepši u ono vreme. Uostalom i dan-danas ima puno pristalica i ljubitelja te muzike. Ali treba znati da sam pored tog opšteg smera i muzičke pedagogije koju sam pohađala kao budući profesor muzike, išla i na časove solo pevanja, to je naprosto bilo neminovno u ono vreme jer u horu u kome sam bila član imala sam zaduženje soliste i profesor je insistirao na nekoj nadogradnji što mi je kasnije mnogo pomoglo u mom pevanju i usavršavanju, znači ništa nije došlo tek onako. Naravno, hvala Bogu što mi je podario glas, ali mnogo sam i radila na tome, mnogo čega se odricala, samo radi toga da bi sačuvala tu neku čistotu glasa za koju mi kažu da se nije promenila ni do dana današnjeg i još uvek mi je veliki kompliment kada mi ljudi u ovom vremenu govore - "dobar ti je bio plejbek". Ja im kažem da to nije bio plejbek, jer sam zaista veliki protivnik toga. Znači, ako umeš da pevaš, pevaj uživo, ako ne umeš, nemoj ni da pevaš, nemoj se uopšte baviti time, bavi se nekim drugim stvarima.

Priča o grupi Lutajuća srca započinje davnog leta 1970. godine kada se u Nišu okupilo nekoliko muzičara sa željom da stvaraju neku svoju muziku. Pored Spomenke tu su bili i Miroljub Mika Jovanović (vokal, gitara), Milan Minja Marković (vokal, gitara), Vladimir Stojanović (gitara), Žarko Aćimović (bas gitara) i Ljubomir Ignjatović (bubnjevi). Žarko u grupi ostaje samo nekoliko meseci da bi potom na njegovo mesto došao Vladan Vanja Stanojević. U tom periodu, pored pesama koje su komponovali Minja i Mika, izvodili su i repertoar poznatih grupa tog vremena poput Free, Who ili Creedence Clearwater Revival, ali ključnu prekretnicu u njihovoj karijeri doneće im oreol apsolutnog pobednika Omladinskog festivala u Subotici 1972. godine koji su ostvarili sa pesmom "Još malo", što će ih konačno opredeliti ka akustičarskoj muzici ali i dovesti do personalnih promena u grupi. Pored Spomenke, Mike i Minje koji je u toj postavi svirao violončelo, u grupi ostaje Vanja ali sada kao gitarista, a novi članovi su Vesna Koljević (klavir) i Rista Trajković (flauta), mada je kroz grupu prošlo i nekoliko drugih flautista.

Pobeda na Omladinskom festivalu im donosi mogućnost za snimanje prve ploče pa te '72. objavljuju singl sa pesmama "Još malo" i "Seti se", a početkom sledeće godine i drugi na kome su kompozicije "Putnik" i "San". Vrlo brzo nakon objavljivanja ovog singla grupa odlazi u Ljubljanu gde u tamošnjem studiju Akademik snimaju kompozicije za svoj prvi LP koji izdavačka kuća PGP RTB objavljuje 1974. godine. Pored Somenke, Minje i Mike, na snimanju albuma učestvovali su i Vladan Stanojević (bas gitara), Gradimir Šakić (gitara) i Ljuba Ignjatović (bubnjevi).

Ovom pločom Lutajuća srca su pokazala da su i van Beograda postojali ljudi koji su imali šta da kažu, o čemu mi je Spomenka takođe govorila:

Kada smo snimili taj LP, bilo je to pomalo čudno jer i danas je Beograd centar tog nekog umetničkog dešavanja, a mi smo se nekako nametnuli, da li zaista zbog toga da ne zvučim sad neskromno, što smo vredno radili na tom nekom svom stilu i vežbali, pa mi smo i mnogo kasnije kada bi se ukazala prilika za neki nastup vežbali, iako je prošlo toliko godina i mislim da nikada i ne treba prestati sa tim. Ljudima smo jednostavno bili interesantni pa mislim da je to i bilo presudno. U to vreme nije bilo spotova, drugačiji je bio način snimanja i svega drugog što uz to ide. Ako vas pozovu morate lično da se pojavite u emisiji, sada snimite spot i ne morate ni da se pojavite.

Na albumu se nalazi 12 kompozicija, devet su potpisali Minja i Miki, pesma "Brod za sreću" je izašla iz radionice Vojkana i Olivere Borisavljević (taj singl je prodat u tada fantastičnom tiražu od 100 000 primeraka), dok su "Poslednje jutro" i "Jefimija" delo po svemu neobičnog autora Dženana Salkovića Đanija.

Uz staro platno i staro vino

i stara pesma ide

na drevnoj slici ženu i ružu

još samo oči pijane vide

Ti više nisi ovdje da traješ

i točiš blago sa usana svojih

ti više nikom ništa ne daješ

a nemaš nikome jer nema njih

Jefimija, Jefimija

Jefimija, sama si ti

Junaci s mačem, brkati i strašni

nježno su ljubili tvoje skute

i dalje nijemo na slici traješ

a rđa jede mačeve ljute

I nisi više ovdje da tiho

mladiću nekom blagoslov ti predaš

i samo s ružom na grudima svojim

nijemo i tužno neprestano gledaš

Đani je bio je jako interesantna ličnost. Rođeni Mostarac (2. januar 1945.), primarijus, specijalista otorinolaringologije, pisac, sportista, pilot, kantautor, zaljubljenik u nebeske visine, napisao je neke sjajne kompozicije koje nažalost polako padaju u zaborav. Za "Jefimiju" je na festivalu "Vaš šlager sezone" 1973. godine, dobio nagradu od Saveza kompozitora Jugoslavije, a mnogi će i danas tvrditi da je to jedna od najlepših pesama ex YU zabavne muzike. Doktor Dženan Salković se bavio sportskim jedriličarstvom, bio je instruktor u toj oblasti i tragično je nastradao 20. jula 1989. godine, kada se njegova jedrilica srušila na Glamočkom polju. Preminuo je u splitskoj bolnici, a sahranjen u Mostaru, ali ga njegovi Mostarci nikada nisu zaboravili, a posebno nadahnuto o njemu je govorio njegov prijatelj, legenda Mostara, pesnik Mišo Marić.

Na pesmu "Jefimija" tokom našeg razgovora osvrnula se i Spomenka:

Ta kompozicija je proglašena za najbolju na festivalu Vaš šlager sezone od strane žirija svih kompozitora iz svih republika one naše velike Jugoslavije i ona se i sada može čuti. Pored nje tu su "Još malo", "Brod za sreću" i "Putnik". To su pesme koje su zaista obeležile ono vreme i godine, a nije retko da su i danas u programu radio stanica.

Na ovom LP-iju Minja i Mika potvrdili su se kao autori vredni svake pažnje, nastavljajući onim putem koji su započeli sa kompozicijom sa kojom su pobedili na Omladinskom festivalu.

Znala sam da će do tog doći

jer život nije san

mislila sam brzo će proći

a šta vidim sad

Tiše, tiše srce

ne zovi uzalud

tiše, tiše srce

jer on nije tu

I pismo kad-kad stigne

dragi kako si

i ruka tad zadrhti

mili, piši mi

Ostadoše slike samo

i pregršt reči

a daljina koja nas deli

čini bol veći

Ovaj LP svakako je potvrdio da se na Niš, ako posmatramo mapu srpskih ali i jugoslovenskih rokenrol gradova, svakako mora računati, mada su to već ranije potvrdili Perica Stojančić koji svoj prvi singl objavljuje davne 1963. godine, a pet godina kasnije i čuveni Daltoni sa svojim diskografskim prvencem.

Lutajuća srca nakon prvog albuma prelaze u novu fazu rada i nastupaju kao vokalni trio, učestvujući na mnogim festivalima obilazeći Jugoslaviju uzduž i popreko. Tokom karijere objavili su ukupno tri albuma i jedanaest singlova, ali njihov prvi LP svakako je delo koje ne bi trebalo prepustiti zaboravu.

Miroljub Mika Jovanović preminuo je 3. decembra 2020. godine.

Milan Minja Marković preminuo je 21. marta 2021. godine.

(Telegraf.rs)