Tako su govorili jugoslovenski rokeri: S. Pajić, D. Topić, Lj. Ninković, J. Boček, B. Arsovski, B. Langer

Radeći kao novinar što na radiju, što u pisanim medijima, realizovao sam do sada brojne intervjue sa mnogim imenima iz sveta rokenrola. I ma koliko svi ti razgovori predstavljali prvorazrednu obavezu, oni su mi istovremeno donosili i veliko zadovoljstvo, a sa svakim od tih razgovora i moje znanje se širilo. I u ovom tekstu, kao što je to bilo i u prethodnom, možete pročitati neka zanimljiva razmišljanja i svedočenja naših slavnih rok muzičara koja su mi prenosili u intervjuima za radio emisiju koju sam uređivao i vodio, pa tako i saznati neke činjenice koje možda niste znali. Svi intervjui su rađeni u periodu 2006 - 2010. godine.

Slobodan Pajić pevač i bubjar čuvene čačanske grupe Bele višnje, o njihovom učešću na prvoj beogradskoj gitarijadi:

Preporučujemo

Jedna interesantna stvar vezana za grupu Bele višnje jeste da smo učestvovali na dve tadašnje gitarijade i sad tu ima nešto vezano za nas što je retko ko i registrovao. Mi smo na gitarijadi koja je održana 9. januara 1966. godine u hali 1 Beogradskog sajma, nastupili prvi. Koncert je počeo tačno u podne. Zamislite, nastupate prvi, na manifestaciji koja se prvi put održava u zemlji. To je bilo po sistemu - hajde da otkačimo ove klince iz provincije, pa posle da nastupaju ove beogradske grupe, itd. I sad, događa se nešto što niko nije registrovao, a to je da je prva gitarijada počela sa narodnom pesmom. Mi smo uvek voleli da radimo obrade nekih folklornih tema što do tada nije bilo uobičajeno. Zlatni dečaci su recimo obrađivali klasične teme, "Labudovo jezero", "Humoreska" i ostalo. "Crne oči curo imaš" je kompozicija sa kojom je započela prva gitarijada u Beogradu i u tadašnjoj Jugoslaviji. Kada je naš gitarsta Aca Slaviković krenuo s rifovima to je za publiku bio šok, da bi se to ubrzo pretvorilo u provalu oduševljenja. Posle toga išla je kompozicija "She Said Yeah" od Rolingstounsa koja je zapečatila naš nastup osvojivši odmah publiku i tako smo uspešno obavili tu nezahvalnu ulogu probijanja leda na prvoj gitarijadi.

Dado Topić o osiječkoj grupi Dinamiti:

Mi smo svu tadašnju aktuelnu prvu ligu bendova redovno pobeđivali na svim takmičenjima, tako da smo onako s jedne periferije dolazili u žižu, u urbane centre i tamo pobeđivali najelitnije bendove, zato smo i ostavili jedan tako čudesam trag što se tiče te grupe. Naš uspjeh se zasnivao na tome da smo u biti svirali svoj repertoar koji je u suštini bio jedna stopostotna improvizacija na zadate, to jest poznate teme. Prvi smo svirali ritam i bluz bez duvača. Bili smo postava kao Jimi Hendrix Experience, bubanj, bas, gitara, samo što sam ja bio pjevač. Svirali smo tu neku crnu verziju bluza, soula, sa primesama džeza. Već smo tada bili zaluđeni sa imenima kao što su Majls Dejvis ili Stivi Vonder, ako govorimo o toj nekoj komercijalnijoj varijanti. Znali smo napamet cijeli opus Vilsona Piketa, Otisa Redinga, Džejmsa Brauna i svih tih novih crnih muzičara, ali i pevača kao što je Net King Kol i raznih drugih džezera. Mi smo totalno bili opredeljeni prema nekoj takvoj struji, nikad nismo pali pod uticaj nekog aktuelnog mejnstrima, popularne muzike ili nekog klasičnog rokenrola, nekog pjevušenja, plesuckanja, lupkanja nogicama u nekom taktu. Mi smo već u toj mladoj dobi odlučili biti veoma ozbiljni muzičari.

Ljuba Ninković o dolasku iz Smedereva u Beograd:

Sećam se, kada sam došao u Beograd, još uvek je postojao onaj pravi, beogradski način razmišljanja, jedna atmosfera beogradska i u krajnjoj liniji pravi Beograđani. Ja sam se s poštovanjem odnosio prema gradu, uostalom, ja ne bih ni ostao da živim u Beogradu da to nisam želeo i da ga nisam poštovao i trudio se, da kao neko ko je došao sa strane, poštujem sva pravila igre. Znate, kada nekom dođete u kuću, onda se ponašate po pravilima te kuće, ako se skidaju cipele, skinete cipele, ako se ne puši, ne pušite, itd. Međutim, to kasnije nije bio slučaj. Zapravo, krenula je jedna velika migracija još sredinom sedamdesetih i osamdesetih, a posle i devedesetih godina. Mislim da je Beograd svoj vrhunac imao negde sredinom osamdesetih, imao je svoj fazon i šmek, kako bi to kolokvijalno rekli i zaista je bio vrlo blizu Evropi. Međutim, posle svih ovih potresa to se promenilo i čini se da će trebati još dosta godina da se uspostavi jedan novi beogradski duh. Ali Bože moj, to je život. Naravno, to se reflektovalo na muziku i na mnogo, mnogo, drugih stvari. Jednostavno, taj beogradski zvuk se negde izgubio i nestao. Možda se još može pronaći u tragovima, u nekim delovima alternativne scene, ako uopšte i možemo govoriti o alternativnoj sceni, jer ako nemamo mejnstrim, onda nemamo u odnosu na šta ni imati alternativnu scenu. Vidim da ima nekoliko mladih bendova koji se trude da misle, koji se nisu prepustili zgrtanju para, mada ni para nema mnogo na sceni. Beograd je izgubio svoj zvuk, cela ta beogradska škola je na neki način nestala, a postojala je sedamdesetih i naravno, osamdesetih godina.

Josip Boček o legendarnom instumentalu "Dinamit" i zašto nakon razlaza Korni grupe nije pokrenuo svoju solo karijeru:

Uspeh te kompozicije me je onako poprilično "digao". Nisam to očekivao jer taj instrumental je urađen onako, pod prinudom takoreći. Organizovana je turneja koja je imala naziv "Kongres rock majstora" i svako od nas je morao da ima taj neki repertoar i sad sam ja po prvi put u životu trebao nešto da smislim kako bih mogao solistički da istupim. Tako sam došao na ideju, pošto je učestvovalo nas četvorica gitarista, da napravim kompoziciju za četiri gitare i da to zajedno sviramo na koncertima. Znači, "Dinamit" je nastao dvadeset dana pre početka turneje, takoreći u stisci s vremenom. Naravno kada je sve to prošlo, ja sam razmišljao o solo karijeri, ali dogodilo se da sam posle toga morao otići u vojsku, tako da sam u jednom dužem periodu malo izašao iz toga. Kada sam se vratio možeš misliti kakva je to situacija bila, ne kažem da je sada bolja, sigurno je i gora. Uglavnom, ja nisam tip koji se nešto preterano nameće. "Kongres rock majstora" je izdanje Jugotona i oni kasnije nisu pokazali nikakvo interesovanje, a trebali su, za nastavkom mog rada u tom smislu. To me je malo destimulisalo, ali dobro, tako je kako je. Potom dođe pitanje egzistencije, krene se u taj studijski rad, jer više nema grupe, potom aranžmani, snimanja i sve što uz to ide iz godine u godinu, zatim stigne i porodica. Treba da kažem da nisam imao želju da ponovo pravim grupu, sve mi je to bilo isuviše komplikovano, već sam nekako bio iživio taj način bavljenja muzikom. Počeo sam vrlo rano, sa nekih trinaest-četrnaest godina da sviram u grupi.

Bodan Arsovski o počecima grupe Leb i sol:

Kada je 1. januara 1976. godine nastala grupa Leb i sol, rešili smo da s tim imenom moramo nešto i uraditi. Naravno, nismo mi mogli znati šta će biti, no kao svaki mladi klinci imali smo prilično entuzijazma, čak možda i malo više od ostalih, a možda smo imali i malo sreće. Moram tako reći jer u to vreme, ako je trebalo da napraviš neki snimak sa kojim bi se predstavio, morao si ići na radio, znači kod nas na Radio Skoplje. Tu je sve zavisilo od volje nekog producenta koji bi eventualno to voleo da snimi za produkciju matične kuće. Kada smo mi dobili mogućnost da tako nešto uradimo, dogovorili smo se da se dobro spremimo i da ponudimo dobre stvari u nadi da će ljudi to voleti da slušaju. Tako smo snimili te naše prve tri kompozicije s tim što smo to uradili u realnom vremenu, jednostavno smo ušli u studio i za dvadeset minuta snimili sve, iako smo imali termin od čitav sat. (smeh) Danas sat vremena u studiju služi da se popije kafa. Nakon toga, očekivali smo da će se to emitovati na Radio Skoplju i jako smo bili sretni zbog toga, jer bi to bio uspeh za nas. Međutim, pošto je tada postojala saradnja između jugoslovenskih radio centara, nekako su ta tri snimka stigla do Radio Novog Sada. Ekipa tamošnjih urednika koja je to dobila, iznenadila se kako to zvuči, pitajući se koji su to momci koji tako dobro sviraju i hteli su da nas upoznaju. Tada se puno sviralo u onom Studiju M, a Radio Novi Sad je često direktno prenosio te koncerte. Usledio je poziv i kada smo došli tamo bili smo strašno uzbuđeni, pa bili smo klinci. Ja sam imao tada dvadeset godina, Vlatko devetnaest, Koki osamnaest i kada se danas setim toga, shvatim da smo stvarno bili samo klinci koji su prvi put uopšte i izašli iz Makedonije. Trema je bila strašna. Razmišljali smo šta da sviramo. Naravno, odsvirali smo neke naše kompozicije, a kada je usledio poziv na bis, odsvirali smo neke rokenrol standarde koje smo u to vreme izvodili po igrankama. Urednici su bili oduševljeni, a mi smo shvatili da ljudi vole to da slušaju. Onda je odjednom postao prestiž kod urednika po čitavoj Jugoslaviji da nešto rade sa grupom Leb i sol. Na taj način nastupali smo u Zagrebu, a pre toga smo svirali na Omladinskom festivalu u Subotici.

Bruno Langer o Bošku Obradoviću, tekstopiscu, idejnom tvorcu i ključnom saradniku Atomskog skloništa:

Žao mi je što je Boško umro. Reći ću ti sada neke intimne stvari. Kada mi je majka, odnosno kada su mi roditelji preminuli, sahranjeni su u grobnici do njegove. Mi smo grob do groba što kažu, na pulskom groblju. Bili smo veliki prijatelji, a kada smo prekinuli saradnju, nikada se nismo posvađali, još intenzivnije smo se družili, što je rijetkost. Nijednu ružnu riječ nije rekao on za mene niti ja za njega. Bili smo nas dvojica: ja kao vođa benda i on kao idejni tvorac. Meni je žao da je on umro a da mu ja ne mogu priznat, ali vjerovatno će i to biti jednog dana kada se u nekoj drugoj dimenziji pridružim njemu, tamo u nekom drugom svijetu, pa ću mu reći: Bole, bez tebe ne bi bilo Skloništa. Jer on je bio...On je mene prije svega uvjerio da mogu radit muziku, bio je vrlo sugestivan, svaku stvar je radio sa puno strasti. Čovjek koji je osim Atomskog skloništa stvorio i Pulski sajam knjige, to je njegovo djelo. On je bio mag u kulturi i zadužio je ovaj grad, neviđeno ga je zadužio. Što sa naše saradnje tiče, jednog trenutka došlo je do zasićenja i mi smo pomislili da bi možda bilo bolje da se razdvojimo i onda sam ja preuzeo tu ulogu tekstopisca. Bole je neviđene stvari uradio za nas i definitivno priznajem da bez njega Skloništa ne bi ni bilo. On je bio ono što danas za jedan tim ovisi od trenera i kad tog trenera nema, onda strahovito mnogo toga fali. Fali mi kao prijatelj prije svega i jako sam mu zahvalan za to što je učinio. Što se tiče njegovih tekstova, kad danas sa ove distance pogledamo, vidimo da su oni bili proročanski. Oni imaju tu vrijednost. A kritičari su rekli, šta sad ovi pjevaju protiv rata, bio je Drugi svjetski rat i ćao. Pa nije baš tako. Ja uvjek mogu reć da dokle god se čovjek vrti na ovoj planeti Zemlji, biće i ratova. To je valjda osnovna preokupacija čovjeka, što je tragedija. Nismo vjerovali da se to može dogoditi na našim prostorima. Eto, dogodilo se i to je najveća tuga koju svaki slobodan čovjek nosi u svom srcu. Boško je to opisao u svojim pjesmama i prva se zvala "Ne cvikaj generacijo". Jednom, kad sam došao kući, pozvao me telefonom i rekao:

- Čuj Bruno, ime sastavu moramo odrediti.

I tada je predložio: Istra djetinjstva, Lift Express, Atomsko sklonište... i ja mu kažem:

- Stop! Ovo poslednje mi se jako sviđa.

Onda on pomene da je imao u Puli antiratnu kazališnu predstavu i dogovorimo se da krenemo antiratnim smjerom. Atomsko sklonište nije samo bend. To je Boletov multimedijalni projekat u kojem su bili slikari, pjesnici, poznati dizajneri i sve to skupa činilo je Atomsko sklonište.

(Telegraf.rs)