Tako su govorili slavni YU rokeri: Čutura, N. Karaklajić, Simke, Ž. Stanković, K. Kovač, R. Nemeček, V. Božić

Radeći kao novinar što na radiju, što u pisanim medijima, realizovao sam do sada brojne intervjue sa mnogim imenima iz sveta rokenrola. I ma koliko svi ti razgovori predstavljali prvorazrednu obavezu, oni su mi istovremeno donosili i veliko zadovoljstvo, a sa svakim od tih razgovora i moje znanje se širilo. U tekstu koji sledi možete pročitati neka zanimljiva razmišljanja i svedočenja naših slavnih rok muzičara, takođe i Nikole Karaklajića, jednog od najvažnijih novinara i promotera rokenrola na ovim prostorima, koja su mi svojevremeno prenosili u intervjuima za radio emisiju koju sam uređivao i vodio.

Branko Marušić Čutura, jedan od prvih autentičnih beogradskih, ali i jugoslovenskih rok muzičara:

Preporučujemo

Nekada sam kao roker mislio, važno je da dobro sviraš i to je to. Ko bolje svira, mora biti prvi, kao takmičarski duh u nekom sportskom klubu. Međutim, u ovom muzičkom svetu jako su bitne i prateće stvari. I tu se pokazalo da se rokenrol, naravno ko ga je shvatio i pronašao se u njemu, jedna široka lepeza umetnosti. Grafička, slikarska, fotografska, filmska, pa zatim moda, frizure... Sve što je u svetu izmišljeno muzika je iskoristila. Mi smo nosioci najmanje dvadeset profesija.

Nikola Karaklajić, urednik i voditelj legendarne emisije Veče uz radio, o gostovanju grupe Zlatni dečaci u Engleskoj:

To je bila čudna slučajnost. Učestvovao sam na tradicionalnim uskršnjim šahovskim turnirima na jugu Engleske u Bognor Ridžisu, kraj Brajtona. Tu je bilo okupljeno više od stotinu šahista i novinari su redovno pratili te turnire. Te 1962. godine bio sam u prednosti u odnosu na ostale takmičare i novinari su uvek hteli da razgovaraju sa mnom. Iz nekog razloga jednog dana sam prekinuo partiju pa sam uveče trebao da je nastavim ali dogodilo se da je to bila subota kada je išla čuvena emisija "Veče u londonskom paladijumu", sa puno muzike itd. Na moju molbu, sudija na turniru mi odobri da prekinutu partiju nastavim sutradan pre podne umesto te večeri, i ja potom odem da gledam tu emisiju. To je jako zainteresovalo tamošnje novinare i oni napišu:

Šahista napustio turnir da bi gledao televiziju.

To suštinski nije bilo tačno, ali oni tako napišu. Mislio sam da sve to okrenem na šalu, međutim posle dva dana dobijem pismo od pomenute TV stanice u kojem su mi pisali da im je drago što mi se sviđa njihova emisija  uz pitanje da li sam zainteresovan da budem njihov gost sledeće subote. Naravno, ko bi to propustio. Tokom intervjua voditelj me pita o Jugoslaviji i da li smo čuli za Šedouse, na šta sam mu odgovorio:

-Pa molim Vas, kako ne. Ne samo da smo čuli za njih nego imamo i mi naše Bitlse i Šedouse.

-Nije moguće - kaže voditelj - to prvi put čujem. Vi ste ipak zemlja iza "gvozdene zavese".

To je bio izraz iz tog vremena koji je delio istočnu i zapadnu Evropu.

-Pa znate šta - nastavio sam. Ako mi znamo sve o vašim grupama, a vi o našim ne znate ništa, ko onda ima štete od te zavese?

Međutim, organizator je bio jako zadovoljan što je dobio još veći publicitet na ionako gledanoj emisiji i predloži mi da za sledeći turnir dovedem jednu grupu kako bi je predstavili njihovim gledaocima.

Tako sam sledeće godine pozvao Zlatne dečake da pođu sa mnom u Englesku, pa su se oni prijavili kao muzičari i tražili vize. Međutim, Englezi su bili jako strogi, naročito to njihovo muzičko udruženje koje nije tek tako dozvoljavalo strancima da održavaju koncerte u njihovoj zemlji i odbili su ih. Potom ja napišem pismo onom organizatoru koji ih onda pozove kao šahiste jer se viza u tom slučaju mnogo lakše dobijala.

Naravno, Zlatni dečaci su poneli instrumente i u tamošnjim klubovima su bili jako dobro primljeni. Boba Stefanović je bio pevač i znao je napamet ceo repertoar Klifa Ričarda i kada krenu, publika se prosto istopi. Autograme je tamošnjim devojkama potpisivao na telu, na koži. Onda se one po tri dana ne peru ne bi li sačuvale Bobin potpis.

Zoran Simjanović Simke, klavijaturista Silueta i Elipsa i jedan od najvažnijih domaćih kompozitora filmske muzike, o iskustvu koje je kao član Elipsa imao kada su svirali kao predgrupa ispred tada slavne engleske grupe The Searchers:

To je bio naš prvi susret s pravim rokerima. Bio je to vrlo iskusan engleski bend. Već su postojali dve-tri godine, imali su velike hitove, dva-tri LP-ija za sobom i verovatno odsviranih sto-dvesta koncerata. Sve u svemu, imali su jedno stravično estradno iskustvo koje mi naravno nismo imali. Mi smo svirali u tim nekim našim prostorima: Tehnološki fakultet, Dom sindikata, Dom omladine, itd. Nismo imali to turnejsko iskustvo jer nismo ni želeli da idemo na turneje, mada su nas zvali. Ali vratimo se Sečersima. Tom prilikom imali smo tri koncerta, u Zrenjaninu, Domu sindikata i na Beogradskom sajmu - hala br. 1. U Zrenjaninu, na tom prvom koncertu, poneli smo svašta od instrumenata, tu smo zajedno sa Siluetama imali prvi nastup ispred njih. Dakle, Siluete, Elipse, pa The Searchers. Mi smo, kao i Siluete, poneli sve što smo imali od pojačala, oni su imali četiri Voxa, tri od trideset vati i jedan od šezdeset vati za bas gitaru, naravno komplet bubnjeva i pevaju na ozvučenje koje im daš. I u Zrenjaninu, u toj hali u kojoj smo trebali da nastupamo, bili smo potpuno šokirani. Taj njihov tehničar koji je postavljao pojačala, gurne onako nonšalantno kabal u njih, ako zazuji znači ispravno je, instrument radi i on je otišao. S obzirom da oni nisu imali sintisajzer, klavir ili bilo šta od toga, naštimovali su se u garderobi, izašli i istog trenutka zazvučali kao ploča. To se ponovilo i u Domu sindikata, ali najstrašnije je bilo u velikoj hali 1 Beogradskog sajma, gde je bilo sigurno jedno deset hiljada ljudi. Mi smo ceo dan probali, nameštali ton i nismo bili zadovoljni. Oni su izašli, stali, i to je zvučalo kao ploča. Uglavnom, tu smo naučili jednu vrlo važnu stvar. Ili moraš da budeš strašno jak da ubiješ taj eho koji se vraća u velikim prostorima, ili da budeš tih da se taj eho ne vrati do tebe već da se tamo negde upija u masi. Oni su bili tihi i zvučali su kao sa ploče.

Žare Stanković, gitarista niških Daltona, o maratonskom koncertu u niškoj Sokolani, kada su 8. marta 1970. održali nastup u trajanju od 28 sati i tom prilikom odsvirali preko 300 pesama:

To je bio dobar potez, mada mi tada nismo ni bili svesni u šta ulazimo. Ja sam to predložio više onako iz šale ali to su odmah svi prihvatili i posle više nisam imao kud. Kada se sve zakaže i kada te uhvati mašinerija, to moraš da odradiš. Bio je to i dobar markentiški trik jer to je imalo velikog odjeka, ali bilo je naporno. Trebalo je to pripremiti, naći sponzore i šta sve ne. Mi smo praktično sve vreme stajali na bini, imali smo tu neke stolice da se malo odmorimo, a nismo znali ni koja su pravila, plašili smo se da ne napravimo predugačku pauzu između kompozicija. Svirali smo sve one teške pesme pa smo se i zamorili pevajući, tako da su neki tokom te svirke izgubili tokom po dva-tri kilograma, no bili smo mladi pa smo nekako to pregurali. Verujte da smo tokom ta dva poslednja sata možda najbolje svirali u svom životu! Kao da prethodno nismo svirali 26 sati. Čovek i nije svestan koliko energije ima u sebi. Pogotovo kad se ostvari kontakt izvođač - publika.

Odgovor Kornelija Kovača na pitanje da li je Korni grupa imala povlašćen položaj u odnosu na druge izvođače tog vremena, kako su to mnogi tvrdili:

Mi stvarno nismo imali nikakav povlašćen položaj. Jednostavno, bilo je vreme sedamdesetih kad smo svi mi u muzici povremeno učestvovali na priredbama tipa "Crveni barjak" ili nekim proslavama. Ali ja sam... kako da Vam kažem... jednostavno sam bio... Svi smo bili u tom vremenu, članovi onog društva u kom smo živeli. Nismo mi nešto preterivali u tome, bilo je i drugih koji su u svemu tome mnogo više učestvovali. Ali ja jesam lično osećao simpatije za NOB, pa sam na stihove Branka Ćopića komponovao muzičku poemu "1941" ne zato što mi je to neko naredio, nego zato što sam stvarno osećao da želim to da uradim. Napravio sam pesme "Ivo Lola", pa "Moja generacija", itd. Međutim, nismo mi zbog toga imali nikakav povlašćen položaj. Borili smo se na dva fronta. Jedan front je bio pop muzika sa tim singlovima koje smo izdavali, na kojima su bile kraće pesme, a ono što je nas lično ispunjavalo i zadovoljavalo, bila je progresivna džez muzika koju smo radili na našem prvom albumu i takođe na drugom "I ne tako običan život", koji smo snimili u Italiji.

Robert Nemeček o bubnjarima Pop mašine Raši Đelmašu i Bati Popoviću:

Bata je još od raspada Pop mašine u Americi. On je bio esencijalni čovek u Pop mašini. Mnogi ljudi tu činjenicu prosto zanemaruju, uvek gledaju ko je gitarista ili basista, bubnjara obično ne doživljavaju ozbiljno. Međutim, mi nikada nismo mogli da zvučimo kao što smo zvučali sa Batom Popovićem, dok smo svirali sa Rašom vrlo smo se mučili. Raša je tek po dolasku u Yu grupu počeo da svira onako kako je trebalo da svira. Dok je svirao s nama on je stvarno bio vrlo nesiguran, strašno se "klizao". Ja sam morao strahovito da uprostim svoje bas linije da bi bend uživo mogao da svira u ritmu zato što se on strašno "ljuljao". Bata je bio sušta suprotnost, bio je praktično najpouzdaniji član benda. Šta god smo mi u trenutku izvodili na bini, on je odmah shvatao, išao dalje i snalazio se fantastično. Pre no što smo se razišli on je rekao, a treba znati da je on diplomirao arhitekturu sa čistom desetkom, da je zahvaljujući tome dobio neku stipendiju u Americi i da mu je to životna prilika. Mi smo posle pokušavali s raznim bubnjarima da nastavimo tu priču ali to nije imalo nikakvog smisla. Potom sam ja odjednom dobio poziv za vojsku i Bata je samo rekao: Onda ništa, idem ja u Ameriku. I tako je otišao da se ovde više nikad ne vrati, ako ne računamo te povremene, kratkotrajne dolaske. On i ja smo naravno stalno u kontaktu, ali još jednom ponavljam: Pop mašina bez njega više nikada nije mogla isto da zvuči. To j i razlog, mogu i to da kažem, da je pravljenje Rok mašine bilo iznuđeno. Muzika je u tom trenutku bila drugačija u odnosu na doba Pop mašine i drugo - mi nismo imali Batu Popovića, pa više nikada nismo ni mogli da sviramo kao Pop mašina.

Odgovor gitariste Vedrana Božića na pitanje zašto se grupa Time nakon briljantnog prvog albuma koji je pravi međaš jugoslovenskog rokenrola počela osipati:

Kao prvo, tu su na početku bili Brane Živković, Pop Asanović i Mario Mavrin. Mislim, dosta je to bio stvarno veliki aparat da bi se mi mogli lagano prehranjivat. Opet, ti neki vlastiti interesi u smislu osipanja... Prvo je Brane Živković krenuo u neku polupolitičku karijeru, Muzička omladina, ovo-ono. Pa onda, glupo je reći, ali recimo ti neki ljubavni jadi njegovi i želja da vikendima bude s djevojkom, znači nešto što je bilo u njegovoj glavi i onda je tak ispalo da on više nije učestvovao na svirkama. Ne znam... Mario Mavrin je tu prvu godinu i prvu turneju svirao, ali on je inače u grupu ušao iz situacije gdje je puno radio s drugima, sa Mihaljincem, Boškom Petrovićem, tak da njemu to zapravo nije bila glavna i jedina stvar. Nego znaš, cijene me, misle da sam najbolji, 'ajde idemo to! Ipak kasnije valjda mu je bilo puno lagodnije i sigurnije radit to što je prije radio, jer grupa Time je jako puno putovala. Mi smo u to vrijeme možda 250 dana u godini bili negde na putu. Mihaljek, koji nam je bio menadžer tada je stvarno bio čovjek sa najviše veza i mogao je iz rukava organizirat nastup. Tako je stalno bilo: svirke, svirke i svirke! To možda Mariu nije odgovaralo i nakon te prve godine, kada obično nastane nekakav zastoj, jer se posle turneje mesec-dva ništa ne dešava, svi se pomalo odmaraju, on se uhvatio nekog drugog posla. Potom su se počele dešavati stvari s vojskom. Ja sam morao otić u vojsku, posle je Dado imao problema s vojskom, tako da su ti prekidi dosta kumovali svemu. Zbog toga ta druga ploča nije rađena kao prva koju smo zajedno osmišljavali, nego postojale su pesme i uletio je Dragi Jelić snimat to jer je tada bio u vojsci u Ljubljani. Sve je to nekako pomalo bilo usput i tu se malo vidi da to više nije ona ekipa. Treća ploča je rađena ambiciozno ali tada je već Rale otišao jer je on je zapravo uvijek težio ka nekakvoj big bend svirci, odnosno džez muzici. Kada ga je Jože Privšek, koji je jako cenjeni dirigent ne samo kod nas već i svetu, pozvao u Plesni orkestar RTV Ljubljane, to je Raletu jako, jako, godilo i on je odmah prihvatio tu ponudu. Kad se snimala ta druga ploča u Ljubljani on je opet bio pri ruci pa je uzgred i to snimao, ali on nije bio član u tom trenutku i nije učestvovao u stvaranju kompozicija. A sa trećom longplejkom je opet ista stvar. Mi smo isprobavali razne bubnjare i radili smo s jedno trojicom, ali smo shvatili da to ipak nije to, pa smo na kraju odlučili da pozovemo Raleta. Dva dana smo s njim nešto probali u Ljubljani i otišli u Minhen to snimati tak da opet i to nije baš onako kako je rađen prvi album, mada su te matrice bile super.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)