Singlovi koji su pokazali šta se iza brda valja: YU grupa, Pop mašina, S vremena na vreme, Smak, Azra

Tokom šezdesetih godina, kada je rokenrol naglo počeo da buja na ovim prostorima, bilo je teško snimiti ploču. U prvoj polovini šezdesetih i kasnije, sve do početka sedamdesetih, srećnici koji su dobili priliku da uđu u studio obično bi imali spremljene četiri kompozicije, jer se tada praktivalo objavljivanje EP-ija (extended play), odnosno singl ploče na 45 obrtaja na kojoj se nalaze četiri pesme. O snimanju albuma tada nije moglo biti ni govora, izdavačke kuće su u to vreme smatrale da to niko ne bi ni kupovao, a ni same grupe nisu se usuđivale da se upuste u takve poduhvate.

Tako je bilo sve do 1968. godine kada je zagrebački Jugoton objavio prvi album jugoslovenske rok muzike "Naši dani" Grupe 220, par meseci kasnije stiže i LP grupe Žeteoci "To nije tajna", potom slede dva aluma Arsena Dedića ("Čovjek kao ja" i "Arsen 2"), a takođe i nezaobilazni i važni albumi Draga Mlinareca "A ti se ne daj" i "Pjesme s planine", da bi prvi albumi grupe Time i Korni grupe već uveliko trasirali put za sve ostale i pokazali im šta i kako treba raditi.

No bez obzira, singl ploče su i dalje bile i te kako važne i imale su višestruku ulogu.

Na prvom mestu, vrlo malo je onih koji su odmah izbacili LP ploču, kao što je to bio slučaj sa grupama Time ili Drugi način, obično bi ti početni diskografski koraci započeli sa singlovima, pa bi tek nakon toga usledio i LP. Dalje, singl ploča je u nekim slučajevima predstavljala i najavu samog albuma, ali je praksa obično bila da se na singlu (uglavnom jednom, a ponekad i više), objave potencijalno najveći hitovi koji su "skinuti" sa već objavljenog albuma, što je doprinosilo popularnosti izvođača pa samim tim i prodaji LP-ija na kome se te pesme nalaze.

U tekstu koji sledi odabrao sam pet debitantskih singlova domaćih grupa sa kojima su probili led i po prvi put se predstavili široj publici, ali su još i nesumnjivo pokazali da su ti izvođači jedna od sledećih velikih stvari jugoslovenskog rokenrola.

1. YU grupa - "Nona" / "Tatica" (PGP RTB 1971)

U jesen 1971. godine, nakon što su braća Jelić, Žika i Dragi, odlučili da napuste Džentlmene, nastala je YU grupa. Pored Jelića u novoj postavi bili su i bubnjar Velibor Boka Bogdanović koji je takođe bio član Džentlmena i klavijaturista Miodrag Mive Okrugić koji je pre toga svirao u grupama Beduini, Beat Quintet i Duka i Čavke. Po nekim pričama Kornelije Kovač im je dao ime Idejni posed, ali su oni na jednom nastupu u zemunskoj Diskoteci 202 (čuvena Sinagoga), koju je vodio tada vrlo uticajni disk džokej Zoran Modli, zatražili od prisutne publike da daju predlog za novo ime. Jedan od prisutnih posetilaca napisao je na papiriću YU grupa, njima se to dopalo i od tada počinje istorija jednog od naših najvažnijih i najdugovečnijih bendova. Vredno su radili, obilazeći Srbiju, posebno Vojvodinu i Novi Sad gde su imali sigurnu bazu, ali su istovremeno za potrebe Radio Beograda, odnosno emisije Veče uz radio, tokom 1971. godine napravili petnaestak snimaka, a u proleće iste godine objavljen je i njihov prvi singl sa kompozicijama "Nona" i "Tatica" u tiražu od 5000 primeraka. Da je publika bila veoma zainteresovana za ono što rade, pokazuje i podatak da je taj tiraž vrlo brzo rasprodat, ali PGP RTB iz nekog razloga nije želeo da ga doštampa i time zadovolji zahteve publike, što je izazavalo opravdano nezadovoljstvo članova YU grupe, pa će njihove sledeće singlove ali i albume, objavljivati zagrebački Jugoton. U svakom slučaju, njihov prvi singl vrlo precizno je pokazao nekoliko stvari. Na prvom mestu da je rođena jedna prava jugo rok grupa, što je potvrdila i kompozicija "Nona" koja se nalazila na A strani, a inspirisana je kosovskim etno motivima što će kasnije u mnogome obeležiti karijeru YU grupe. Obe kompozicije sa ove ploče napisao je Dragi Jelić, pa iako je on i u Džentlmenima imao svoje autorske doprinose, sada je bilo sasvim sigurno da će izrasti u izuzetnog gitaristu i ozbiljnog kompozitora.

2. Pop mašina - "Put ka suncu" / "Sjaj u očima" (PGP RTB 1972)

Pop mašina je osnovana početkom 1972. godine u Beogradu i u početku je bila kvartet jer je pored Zorana Božinaovića, Roberta Nemečeka i tadašnjeg bubnjara Raše Đelmaša, u grupi bio i gitarista Sava Bojić. I mada su u toj postavi za potrebe Radio Beograda snimili dve kompozicije koje su nažalost izgubljene, Sava se neće dugo zadržati u grupi, tako da će ona biti ubrzo svedena na trio, pa time Beograd dobija postavu na tragu velikih bendova tog vremena kao što su Cream i Jimi Hendrix Experience. Interesantnu priču koja se odnosi na snimanje njihovog prvog singla, ispričao mi je jednom prilikom Robert Nemeček:

Mi smo takoreći igrom slučaja snimili taj prvi singl "Put ka suncu". Kuriozitet je da danas ljudi treba da razumeju da je taj singl snimljen za dva sata. To je bio termin koji smo dobili. Naravno, nije postojao nikakav remiks, nikakvo nasnimavanje, to je jednostavno moralo da se odsvira iz cuga, s tim da se samo glas snimi naknadno. Takođe, treba znati da ljudi koji su tu radili nikada ranije nisu snimali rok muziku i oni su nas čak maltretirali pošto nisu dozvoljavali da snimamo sa našim instrumentima. Govorili su da naši instrumenti imaju odvratan zvuk, a njihovi su bili totalno katastrofalni. To su jednostavno bili pionirski uslovi, a mi smo pristajali na bilo šta, jer drugačije nismo mogli ništa ni da uradimo. Taj singl izdaje PGP RTB i oni apsolutno nisu verovali da tu bilo šta može da se desi oko prodaje. Međutim, desilo se obrnuto jer se ta ploča dostiže tiraž od 18 000 primeraka što je za ono vreme bilo potpuno neverovatno i to najviše zbog toga što su ga, ne toliko beogradske, već lokalne radio stanice strahovito puštale, pre svega Radio Kruševac i još neki drugi, pa je zbog toga prošao jako dobro. Ovima u PGP-u nikako nije bilo jasno što bi sad neko kupovao nešto što je njima delovalo potpuno besmisleno, tako da je to bilo dokazivanje stvari ljudima koji uopšte nisu imali sluh za muziku koja se tada svirala. (iz knjige "Gramofonske priče", autora Gorana Živanovića)

Ako PGP RTB nije imao sluha publika očigledno jeste i nakon ovog singla bilo je jasno da je rođena jedna sasvim beskompromisna rok grupa koja će napraviti neke od pionirskih koraka na domaćoj rokenrol sceni. Ubrzo nakon ovog singla Raša Đelmaš postaje član YU grupe, a u Pop mašinu iz Silueta dolazi Mihajlo Bata Popović, bubnjar koji je po mnogo čemu odgovarao Zoranu i Robertu. Kako su na ovom singlu Zoran i Robert koautori obe kompozicije, oni će i ubuduće  pisati zajednički ili samostalno i Pop mašina je već uveliko hitala ka svom, danas već legendarnom, albumu "Kiselina".

3. S vremena na vreme - "Sunčana strana ulice / "Ponekad" (Radio Kruševac 1973)

Beogradska akustičarska scena svakako ne bi bila to što jeste da 1972. godine nije osnovana grupa S vremena na vreme. Interesantno je da je tome kumovalo niz slučajnosti. Ljuba Ninković i Asim Sarvan upoznali su se dok su čekali u redu za upis na Filološki fakultet. Ljuba je došao iz Smedereva, a Asim iz Mladenovca. Ninković se u to vreme već dokazao kao autor jer je njegovu kompoziciju "Slika" snimila Korni grupa (u originalu pesma nosi naziv "Kao vreme ispred nas"), pa je zalaganjem Nikole Karaklajića već počeo da piše songove za potrebe raznih emisija, posebno za Tip-top kabare Dragana Aleksića, pa u taj posao ubacuje i Asima. Istovremeno, u Beogradu radi i grupa Pupoljci koja takođe piše songove za pomenutu emisiju. Članovi Pupoljaka su braća Miomir Đukić Miki i Vojislav Đukić Koki, obojica su svirali gitare, a Miki i prim. Pored njih dvojice, u postavi je bio i flautista Bane Zarin. Upoznali su se u pauzama snimanja i tako se igrom slučaja, nukleus buduće grupe S vremena na vreme našao na okupu. U to vreme snimali su u Studiju 10 gde je asistent snimatelja tada bio mladi i perspektivni Boban Petrović koji je pokušavao da uradi nešto više sarađujući sa rok muzičarima. U pauzama snimanja dešavalo se da Ljuba i Asim zasviraju zajedno sa braćom Đukić i ubrzo su shvatili da na takvim sešnima proizvode zvuk koji se svima dopada. Kasnije je Bobanu polazilo za rukom da zadrži ključ od studija, pa bi se snimanja i eksperimentisanja produžila tokom čitave noći. Na jednoj takvoj sesiji snimili su kompoziciju "Sunčana strana ulice", koju je Miki napisao još dok je bio srednjoškolac, pa će uz kompoziciju "Ponekad" (autor je takođe Miomir Đukić Miki) to biti njihov prvi singl koji je 1973. godine objavila malena produkcija Radio Kruševca.

Ljuba Ninković će potom napisati neke od najvažnijih pesama grupe S vremena na vreme (iste godine objavljen je i njihov drugi singl sa kompozicijama "Čudno drvo" i "Odisej" i punim Ninkovićevim autorskim doprinosom), ali već sa ovom pločom odmah je bilo jasno da je oformljena grupa koja će biti veliko ime ne samo beogradske, već i jugoslovenske akustičarske scene.

4. Smak - "Živim... Biska 13" / "Biska 16" (PGP RTB 1974)

U proleće 1974. godine, grupa Smak je u četvorokanalnom studiju snimila svoj prvi singl sa kompozicijama "Živim... Biska 13" i "Biska 16" i u vezi toga nekoliko stvari je interesantno. Da uopšte dođu u situaciju da snime ploču, omogućila im je pobeda na gitarijadi koja je prethodne godine održana u Požarevcu i tom prilikom su u konkurenciji od tridesetak grupa osvojili prvo mesto. Tada su svirali tri kompozicije i to: "Bluz od vina" (od koje je kasnije nastao "Šumadijski bluz"), "Bisku 2" i "Tobacco Road". U to vreme, pored Točka, Zorana i Kepe u grupi je bio i pevač Slobodan Kominac Koma, a Točak je prethodno doneo odluku da komponuje više pesama koje će nositi ime njegovog velikog prijatelja Dragana Albića Biske, koji je ga je upoznao sa Kepom i tako posejao prve klice grupe Smak. Kako je Biska u to vreme imao 22 godine, shodno tome nastaju i 22 kompozicije sa njegovim imenom, a prve dve naći će se upravo na ovom singlu, mada je "Biska 13" nastala ranije i nosila je naziv "Živim ja". Nakon požarevačke gitarijade Kominac ih napušta, a na njegovo mesto dolazi Boris Aranđelović koji se baš u to vreme vraća iz Australije u Kragujevac. Iako je Smak već u tom periodu imao grupu svojih vernih fanova koji su dolazili na njihove koncerte ma gde da su svirali, ipak im je ovaj singl otvorio vrata šire popularnosti. Na kraju 1974. kompozicija"Biska 13" proglašena je hitom godine emisije Veče uz radio, pohvale su počele stizati kako od kritičara tako i od kolega muzičara što im je dalo dodatno samopuzdanje i osećaj da su na pravom putu. U tom periodu značajno im je pomogao Peca Popović koji je odmah shvatio da se rađa velika grupa jugoslovenske rok scene, a interesantno je da je on osmislio i omot za njihov prvi singl koji se prodat u tiražu od 2000 primeraka što za ono vreme i jednu relativno nepoznatu grupu, svakako nije bilo malo.

5. Azra - "A šta da radim" / "Balkan" (Suzy 1979)

Gitarista Dragan Konstantinović prošao je sve faze i postave Štulićevog Balkan sevdah benda. Ipak, njemu nije padalo napamet da zapostavi studije na Stomatološkom fakultetu i muzika mu je bila samo usputna stanica dok je Čupku (Štulićev nadimak iz tog perioda), muzika bila apsolutno sve. U to vreme Štulić je dosta dobro svirao klasiku ali i obrade makedonskih narodnih pesama i sevdalinki. Dragan je stanovao u vojnoj zgradi u delu Zagreba poznatom kao Trnje, pa su vežbali na njegovoj terasi, gde je Džoni dolazio svaki dan sa mnogo dobrih tekstova, pesama i ideja. Interesantno je da je preko puta Draganovog stana živeo Đoko "Anarhist" koji im je davao moralnu podršku i tvrdio da će jednog dana napraviti veliku karijeru, da će se grupa zvati Azra, kao i njegova još uvek nerođena kćerka.

Niko mu nije verovao, izuzev Čupka, to jest Džonija, koji je bio apsolutno neumoran i posvećen.

U to vreme napisao je muziku za celu zbirku pesama Enesa Kiševića i takođe za nekoliko pesama Ljubivoja Ršumovića. Svirao jako puno klasike ali i svoje pesme kao što su "Balkan", "Drugom stranom" (kasnije poznata pod nazivom "Jablan"), "Nemir moj"...

Draganov odlazak u vojsku 1977. godine označio je i kraj njihove saradnje ali je interesantno da su pre toga snimili neke Džonijeve kompozicije na kasetofon i odneli ih u diskografsku kuću Suzy, u nadi da bi možda mogli objaviti ploču. Kakvo je to bilo razočaranje, najbolje opisuje Draganovo svedočenje:

Te demo snimke odneli smo u Suzy, do tadašnjeg Jugotona se nismo ni usudili otići, ali su nas hladno odbili. Neki gospodin tamo nam je rekao kako bi bilo bolje da se bavimo strukom koju smo odabrali, a da muziku, ipak, ostavimo nekom drugom. Bilo je to vrlo deprimirajuće".

Ako su drugi odustali, Džoni nije, pa je u januaru 1977. odlučio da krene ispočetka sa grupom Azra, ali i u toj novoj grupi bile su vrlo česte promene, pa se tadašnja ekipa koja je bila okupljena oko Štulića u jednom trenutku odvojila kako bi osnovala grupu Film. Tada on na nakratko napušta ideju vezanu za svoju novu grupu i postaje član Parnog Valjka. Ipak, ni to neće dugo potrajati pa ponovo formira Azru, ovaj put sa bubnjarom Borisom Lajnerom sa kojim je ranije već oformio neuspešni sastav Sindikat. Kako nisu mogli naći adekvatnog basistu, njih dvojica su uz pomoć Zlatka Miksića Fume, Huseina Hasanefendića i Gorana Reljića Relje (električna violina), snimili kompozicije "A šta da radim" i "Balkan". Ovu druga nastala je još kada se Džoni vratio iz vojske 1974. godine i bila je više u formi sevdaha pa će je za potrebe  ovog snimanja donekle prepraviti.

Interesantno je da je taj singl 1979. godine upravo objavila diskografska kuća Suzy, koja ih je samo nekoliko godina ranije onako netaktično odbila.

Ovaj singl odmah je pokazao šta se iza brda valja i da je na pomolu nešto istinski veliko na jugoslovenskom rokenrol nebu.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)