Čudesni albumi rok muzike: Sid Baret - "The Madcap Laughs", neshvaćeni genije britanske psihodelične scene

Kada je došao trenutak da grupa Pink Floyd snimi svoj drugi album, njihova diskografska kuća počela je vršiti veliki pritisak na Sida Bareta kako bi konačno seo i počeo pisati nove pesme. Naravno, to ne treba da čudi s obzirom da je "The Piper At The Gates Of Dawn", briljantni prvenac ove grupe, doslovce bio njegovo delo, pa šefovi i ovoga puta nisu očekivali ništa manje. To je išlo čak dotele da su se pronele glasine da su mu upravo oni doturali LSD ne bi li ga nekako pokrenuli da počne da radi.

Međutim, to je samo dodatno pogoršalo njegovo stanje i oni ulaze u studio bez ijedne pripremljene pesme, čak nisu imali spremne ni neke lajt motive. Po nekim pričama Sid bi uzeo gitaru i počeo da svira, usput pevajući neku melodiju. Kada bi mu Voters rekao da to ponovi kako bi se i ostali ubacili, on bi počeo da svira nešto sasvim drugo, pitajući povremeno: "Da li ste je ukapirali?" Voters bi mu odgovorio da nisu, tražeći da i dalje svira, što je on i činio, ali svaki put bi to bila dugačija melodija.

Preporučujemo

Rodžer je kasnije o tome ovako govorio:

Sid je bio žrtva tog psihodeličnog perioda koji smo između ostalih i mi predstavljali. Svi su bili ubeđeni da smo pred izlazak na scenu uzimali neke teške droge. Jedini koji je to zaista i činio bio je Sid. Bilo je strašno gledati ga. Jednom smo trebali da sviramo uživo na radiju, ali on nije došao. Pojavio se tek sledećeg dana i bio je potpuno drugačiji.

U tom periodu njihovi uživo nastupi bili su katastrofalni. Pokušavali su da ga pokrenu, da mu udahnu želju za svirkom, ali slabo je to pomagalo. Na bini bi samo stajao i gledao u neku zamišljenu tačku, najverovatnije i ne shvatajući gde se nalazi. Kada su ostali uvideli da su slabe nade da će se bilo šta promeniti, podržali su Votersov predlog da pozove Baretovog prijatelja Dejvida Gilmora, odličnog gitaristu, koji je u to vreme svirao u bendu Joker's Wild. Kada se Gilmor pridružio grupi, razmatrali su tri opcije: po jednoj - na koncertima bi nastupala sva petorica, po drugoj - Baret bi samo pisao pesme i ne bi svirao uživo, po trećoj - morao bi da napusti grupu.

Bez obzira što nade nisu bile posebno izgledne, svi su želeli da Baret ponovo zasija starim sjajem i verovali su da bi Gilmor možda mogao tome doprineti.

Međutim, stvarnost je imala drugačije planove.

Kao petočlana grupa odsvirali su samo četiri koncerta i to dvanaestog, trinaestog, devetnaestog i dvadesetog januara 1968. godine. Uvidevši da je rad s njim potpuno nemoguć 26. januara, prilikom poslaska na sledeću svirku, jednostavno nisu svratili po njega i time su prešli na drugu varijantu od one tri o kojima su razmišljali.

Ipak, i to neće dugo potrajati.

Baretove kompozicije bile su neupotrebljive, a još veće nezadovoljstvo izazvala je njegova ideja da u grupu uvedu saksofon i bendžo.

Ostalima to nije ni napamet padalo i drugog marta 1968. godine grupa raskida ugovor sa svojim dotadašnjim menadžmentom, čime je i Baret faktički izbačen, o čemu će nekoliko godina kasnije ovako govoriti:

Ne znam zaista da je bilo nekih sukoba, osim što naše svirke nisu više bile impresivne kao pre. Nije tu bilo nikkvog rata, samo nismo mogli da donosimo odluke onda kada smo to trebali i morali da radimo.

Za razliku od njega, Rodžer Voters je imao sasvim drugačije mišljenje:

U kasnijim fazama njegovog rada u grupi, došli smo do trenutka kada smo svi želeli da ga zadavimo, bio je apsolutno nemoguć.

Klavijaturista Rik Rajt se ovako prisećao tih dana:

Piter Džener i Endru King (njihovi dotadašnji menadžeri, op. autora), smatrali su da smo Sid i ja osnova grupe i da bi trebali da formiramo novu postavu, kako bi povratili Sida. I verujte mi, pristao bih bez razmišljanja da sam smatrao da je Sid sposoban za to.

Bilo kako bilo, u tu novu postavu grupe Pink Floyd malo je ko verovao jer su pre toga bili poznati upravo po Sidu Baretu. I ostatak grupe je bio svestan toga ali došao je trenutak kada je svaka saradnja s njim bila apsolutna nemoguća, a njihova finansijska situacija očajna.

Gilmoru u novoj ulozi nije bilo nimalo lako. Često bi tokom njihovih nastupa čuo Votersove i Rajtove povike u kojima su od njega zahtevali da svira kao Sid, a na njihove koncerte u Londonu dolazio bi i sam Baret i najčešće stajao ispred onog dela pozornice na kojoj je stajao Gilmor, gledao u njega i neprestano vikao: Ovo je moj bend!

No ipak, uporno i strpljivo su radili i njihov drugi album, "A Saucerful Of Secrets" pojavio se u prodaji 29. juna 1968. godine, na kome je bila samo jedna Sidova pesma - "Jugband Blues", dok je na snimanjima učestvovao samo u tri kompozicije i to u naslovnoj, potom u "Remember A Day" i jako malo u "Set The Controls For The Heart Of The Sun". Uglavnom, od tog trenutka kao glavni autor nameće se Rodžer Voters koji će kasnije napisati najvažnije albume grupe Pink Floyd.

Ovaj album označio je dve stvari. S jedne, bilo je primetno da pokušavaju kopirati Sidov stil, a sa druge, jasno je je njime označen i razlaz od ključnih ideja koje je on u prethodnom periodu nametao.

Iako je takva situacija delovala pomalo konfuzno, sumnje nije bilo: Sidov Pink Floyd otišao je zauvek u prošlost.

Piter Džener se ovako prisećao tih dana:

Pokušavali smo da mu pomognemo, da na neki način zaustavimo to njegovo ludilo. Upotrebio sam svoje znanje iz sociologije i psihologije (Džener je studirao sociologiju), čak smo ga vodili i kod psihijatra. Doktor je rekao da je kasno da se bilo šta učini.

Baret se potom vrlo brzo vraća kod svoje majke u Kembridž, gde je po ceo dan provodio zaključan u kući ili u svojoj sobi, povremeno slikajući, ali to ga nije ispunjavalo kao svirka. Pokazivao je i znake agresije, pa je jedne večeri nazvao svoje stare drugare u Londonu i zahtevao da svi napuste grupu, da bi on mogao da nastavi rad sa sasvim novim članovima.

Da bi stvari popravio koliko je to moguće Džener, koji je i dalje bio njegov menadžer, nagovara ga da počne rad na svom solo albumu "The Madcap Laughs". Tu je već bilo nekoliko kompozicija koje nisu ušle na prvi album Floyda, a on je takođe govorio da ima još neke pesme u glavi, tako da je naizgled sve trebalo da teče bez nekih većih problema.

Ipak, nije bilo tako.

Rad u studiju je počeo u aprilu 1969. godine i tada je Baret snimio šest novih pesama za koje je smatrao da su dobre i to mu je donelo poprilično samopouzdanje. Međutim, ubrzo je njegova paranoja ponovo počela uzimati maha, rad s njim postaje nepodnošljiv, pa producent Malkolm Džons diže ruke od svega. U želji da pomognu svom prijatelju i da ono što je već urađeno ne bi propalo, Voter i Gilmor u julu zakupljuju studio na tri dana, ne bi li na taj način privoleli Sida da završi svoj album. Tu su i ostali s njim do kraja, uporno pokušavajući da ga trgnu iz letargije. Ima onih koji tvrde da su to učinili zbog griže savesti, mada Rodžer i Dejvid to nikada nisu hteli da priznaju. Pored njih dvojice u studiju je bilo i nekoliko članova grupe Soft Machine i bubnjar Vili Vilson koji je sarađivao sa Dejvidom Gilmorom u njegovoj prethodnoj grupi. Oni su kasnije tvrdili da su mislili da je u pitanju neka proba, jer kada bi pitali Sida u kom tonalitetu svira, on bi odgovarao sa "Da" ili "To je smešno".

Da li je Sid to radio svesno ili nesvesno, to niko ne zna, ali album je time dobio jednu sasvim posebnu spontanost. Baretova gitara je potpuno nepostojana, lutajuća, dok mu glas često poprima prizvuk nedefinisanog cviljenja. Iako na prvi pogled sve deluje kao na brzinu odrađen posao, u jednoj pesmi se na trenutak čak čuje i listanje papira sa tekstovima, iz nekih kompozicija zablistala je čista Baretova genijalnost.

Ili ludilo, kako god.

Tu je recimo očaravajuća uvodna "Terrapin", sa oskudnim aranžmanom u kojoj Baret, pored toga što peva, svira akustičnu i električnu gitaru i iz koje provejajvaju mirisi pesama grupe Pink Floyd. U kompoziciju "Late Night" sva njegova lutanja podržana su prefinjenim udaraljkama uz divan slajd solo na gitari za koji su oni koji su bili prisutni u studiju tvrdili kasnije da ga je odsvirao upaljačem. "Golden Hair" je temeljena na stihovima irskog knjževnika Džejmsa Džojsa, dok pevljiva "Here I Go" nosi priču u kojoj naratora napušta devojka, on joj potom piše pesmu ne bi li je ponovo osvojio, ali kada odlazi do njene kuće da joj to pokaže, zaljubljuje se u njenu sestru. Ova pesma je još iz perioda njegovog rada sa grupom Pink Floyd, ali su oni odbili da je snime.

Album je objavljen 2. januara 1970. godine (pre toga u novembru 1969. objavljen je singl sa kompozicijom "Octopus"), i dospeo je samo do četrdesetog mesta britanskih lista popularnosti. U Americi je objavljen tek 1974. godine. Neki kritičari su pesme sa ovog ostvarenja ocenili kao "smešne, šarmantne, privlačne ili hirovite, u najboljem smislu tih reči.

Svoj jedini nastup Baret je održao 6. juna 1970 u Kensington Olimpiji. Uz njega je na bini bio i Dejvid Gilmor. Odsvirali su četiri pesme, a onda je Sid naglo odložio gitaru i otišao sa pozornice. Da li se potom "ludak smejao", niko to sa sigurnošću nije mogao znati.

Na naslovnici albuma vidi se stan u kome je Baret u to vreme stanovao i u kome su neki zidovi i pod bili ofarbani u žuto -ljubičaste pruge.

Časopis Mojo uvrstio je "The Madcap Laughs" na listu 50 najboljih ekscentričnih albuma svih vremena, Rolling Stone među 500 najboljih, a ugledni New Musical Express među 10 najboljih albuma snimljenih u studiju Abbey Road. Američki pisac i novinar Nil Štraus, jedan od urednika časopisa Rolling Stone, uvrstio je ovaj LP na listu 100 najuticajnijih alternativnih albuma.

Mnogi se slažu da su Baretove mentalne traume pogrešno shvaćene i dijagnostifikovane. Iako je iza sebe ostavio tek nekoliko sati svog muzičkog stvaralaštva, ili barem onog koje je ostalo zabeleženo, potvrđen je u rokenrol istoriji kao autor koji je ostavio dubok trag.

Preminuo je u Kembridžu, 7. jula 2006. godine.

(Telegraf.rs)