Najlepše solo partije rok muzike: The Eagles - "Hotel California", nezaboravni "dvoboj" dvojice velemajstora

Interesantna priča vezana za je muziku na trostrukom Zapinom albumu "Joe's Garage", s obzirom da je to ostvarenje zamišljeno kao rok opera gde glavni junak, koji za sebe tvrdi da je "centralni istraživač", pripoveda priču o mlađanom Džou, koji i pored izričite zabrane vlade da se bilo ko bavi muzikom, osniva svoj garažni bend. Zbog toga je vrlo brzo dospeo u zatvor, a nakon izlaska biva proglašen ludim i završava u psihijatrijskoj ustanovi gde i umire. Na samom kraju, Džo "svira" svoj poslednji imaginarni solo, nazvan "Watermelon In Easter Hay", i to je biser nad biserima u kome je Frenk Zapa pokazao svoje izuzetno majstorstvo. Tu se već u samom naslovu govori o sukobu onog sintetičkog i organskog. Da bi se to izvelo (ili smislilo), potrebno je ono "iznutra".

Sve drugo, ne igra nikakvu ulogu.

Preporučujemo

Kada bih i ja poput i Džoa, došao u situaciju da treba da napišem i odsviram poslednji solo, jer muzika će potom biti zauvek zabranjena, a Bog mi dao talenat i kreativn naboj da tako nešto mogu da osmislim, sigurno bih želeo da to bude nešto poput dvominutne solo partije kakvu su na kraju kompozicije "Hotel California" priredili Don Felder (na dvovratom Gibsonu) i Džo Volš (na Fender Telecasteru).

Taj solo je u mnogo čemu remek delo rok muzike i po mnogima je (što važi i za autora ovog teksta), jedan od najlepših gitarskih "dvoboja" u istoriji rokenrola uopšte, koji na kraju kulminira njihovim udvojenim gitarama.

U tih 2 minuta i 12 sekundi "opevano" je sve ono što gitara u rok muzici istinski znači:

Genijalno, lirično, sa preciznošću koja je dovedena do savršenstva.

Kad smo već kod preciznosti, oni koji su pokušali, ili već sviraju taj solo, znaju da je tu partiju mnogo teže verodostojno odsvirati nego što to na prvi pogled izgleda.

Pa čak i ako svirate tačno sve note, jako je teško uhvatiti to fraziranje i osećaj.

Drugo, ako postoji gitarski solo koji je kao stvoren za široku publiku onda je to baš ovaj, vrlo brzo možete naučiti i da ga pevušite, o čemu je jednom prilikom pričao i Don Felder:

Pokušavam svirati nezaboravne melodije koje možete pevati. Ako svirate previše, prebrzo, to je teško zapamtiti. Ne možete pevati ono što svira Stiv Vaj. Ali ako svirate dovoljno jednostavno i jasno, možete to prepoznati, zapamtiti, otpevati i zatim se i povezati s tim. Na svakoj svojoj solaži ne pokušavam da briljiram na neki drugi način već samo da odsviram nešto što će ostati upamćeno.

U svakom slučaju, jasno je da svako ko pokuša da svira ovaj solo, mora to učiniti veoma precizno, sve što bi tu možda dodali, sasvim je suvišno.

Opet, ako bi hteli nešto da oduzmete, situacija bi bila istovetna.

Ako znamo da je muziku za kompoziciju "Hotel California" napisao pevač i gitarista Don Felder u iznajmljenoj kući na kalifornijskoj plaži Malibu, dok su za tekst zaslužni Don Henli (bubnjar i takođe pevač) i Glen Frej (gitarista, klavirista i tekstopisac), svakako je veoma interesantno ono što je odgovorio Džo Volš, kada su ga novinari upitali da li je solo u toj kompoziciji smišljen unapred:

Pa, Don Felder i ja smo seli i odradili sve te linije u osnovnom delu pesme. Kada je potom Don (Henli) to otpevao, došao je red na nas. Dogovorili smo se ko će kada svirati u tom solu i pokušali smo to da izgradimo i da se nadopunimo. Dakle, solaže nisu bile planirane, bile su spontane, izlazile su jedna iz druge. Bili smo jako dobri u tome.

Novinari su ga dalje pitali, da li je ta saradnja sa Felderom tekla glatko, s obzirom da su obojica veoma dobri solisti, što često može izazvati sujetu:

On je zaista poseban. Uostalom, poslušajte kako su odsvirane gitare pre nego što sam se ja pridružio Iglsima, to dovoljno govori samo za sebe. On je naprosto briljantan, bilo je zadovoljstvo svirati s njim.

Feldera su jednom prilikom upitali da li ga oduševljavaju mnogobrojni YouTube video zapisi na kojima razni ljudi pokušavaju odsvirati taj solo što je moguće bolje:

Nemam reči, osim da to svakako laska. (smeh) Po mom mišljenju, ako ste snimili hiljadu pesama, a jedna od njih ima uspeh kao "Hotel California", blagosloveni ste. Velika je čast što se tolikim ljudima sviđa ta kompozicija i žele je svirati, stvarno sam ponosan na sve te gitarske deonice, jer to je stvarno poseban dar. Vidim da neki ljudi to sviraju jako dobro, a drugi imaju problema s tim.

To što neki ljudi imaju problem da to što vernije odsviraju i ne treba da čudi, jer o kakvim je gitaristima je ovde reč, dovoljno govori podatak da je Felderu i Volšu bilo potrebno samo tri dana da sve osmisle i dovedu na potreban nivo.

Čitaoci uglednog magazina "Guitarist" 1998. godine proglasili su ovaj solo za najbolji svih vremena u rok muzici.

Apsolutno zasluženo po mom skromnom mišljenju.

Jer da bi se ovo samo odsviralo, potrebno je ono "iznutra". Osmisliti ovako nešto, već je potpuno druga i mnogo viša dimenzija.

Sve drugo, ne igra nikakvu ulogu.

(Telegraf.rs)