Maja Milinković je spojila fado i sevdalinku: O životu u Portugaliji, kako ju je očarao glas Amalije Rodriges

Maja Milinković prva muzičarka, kantautorka, koja je zvanično spojila fado i sevdalinku, održaće svoj prvi koncert u mts Dvorani 27. februara 2025. godine. Ona je internacionalno priznata i višestruko nagrađivana, svestrana umetnica, koja peva, svira gitaru i klavir, piše tekstove, komponuje i radi muzičke aranžmane.

Zahvaljujući baršunastom glasu retke snage i lepote, energiji i emociji, Maja važi za jedan od najboljih vokala u Bosni i Hercegovini, o čemu svedoče njena brojna priznanja za interpretaciju, a mnogi je porede sa legerndarnom Amalijom Rodriges

Preporučujemo

Tim povodom, razgovarali smo sa Majom, koja nam je ispričala svoju priču.

• Šta publika može da očekuje od Vašeg koncerta u mts Dvorani?

Publika može očekivati večer punu emocija, strasti i muzike, tj moju dušu utkanu u svaku notu. Fado i sevdah su izuzetno emotivni žanrovi, protkani tugom, nostalgijom, ali i nekom posebnom, neizrecivom lepotom. Na sceni ne samo da izvodim pesme – ja ih proživljavam, osećam svaku reč i svaki ton, i taj osećaj želim preneti svima u publici.

U mts Dvorani će publika imati priliku da doživi autentičnu atmosferu u kojoj se susreću dva sveta – portugalski fado i balkanski sevdah, spojeni u jedinstvenu priču. Biće to veče ispunjeno iskrenošću, toplinom i muzikom koja se sluša srcem. 💫🎶

• Imate zanimljivu biografiju. Da li za čitaoce možete nešto reći o sebi, da im se predstavite?

Naravno! Ja sam Maja Milinković, pevačica i kantautorka i moja muzička priča je spoj dvaju svetova – fada i sevdaha. Rođena sam u Sarajevu, gde sam diplomirala na Muzičkoj akademiji, a muzika je oduvek bila deo mog identiteta. Ljubav prema tradicionalnim, emotivnim žanrovima oblikovala je moj umetnički izraz i odvela me na putovanje koje traje do danas.

Moj muzički put započeo je u rock i pop sferi, ali me je sudbina odvela ka fadu, portugalskoj muzici duše, u kojoj sam pronašla srodnost sa sevdahom, zvukom mog podneblja. Ta dva žanra, iako pripadaju različitim kulturama, povezuje duboka emocija, melanholija i iskrena interpretacija, što me je inspirisalo da ih spojim na jedinstven način.

Zbog velike ljubavi prema fadu, pre 11 godina sam se preselila u Portugal, gde danas živim i stvaram, istražujući i povezujući bogato muzičko nasleđe ovih prostora. Pevam na portugalskom i bosanskom jeziku, a moj cilj je da kroz muziku prenesem emociju koja ne poznaje granice. Bilo da je reč o tradicionalnim fado kompozicijama, sevdalinkama ili mojim autorskim pesmama, svaka nota nosi priču, iskrenost i deo moje duše. 💫🎶

Foto: Vanja Lisac

• Da li je fado izabrao Vas ili ste Vi izabrali fado? Odakle ljubav prema fadu?

Verujem da je fado bio moja sudbina – u pravom smislu te reči, jer fado na portugalskom upravo znači sudbina. Prvi put sam ga čula sasvim slučajno, preko linka na Facebooku, u izvedbi legendarne Amálie Rodrigues, i u njenom glasu osetila nešto što je vanvremensko, gotovo sudbinski neizbežno. Ta emocija, taj bol i lepota istovremeno, odmah su mi prodrli u dušu.

Bio je to onaj aha trenutak koji ti nepovratno menja život, iako toga u tom momentu još nisi svestan.

Sećam se da sam kuvala špagete za ručak – i da su zagorele, jer sam potpuno utonula u taj glas. Amálijin fado bio je iskren, ogoljen do same srži emocije. U njemu sam čula večnost, tugu i strast – nešto što istovremeno boli i oslobađa.

Bila je to ljubav na prvi ton. Fado nije samo muzika, on je katarza, priča ispričana kroz suze i osmeh, kroz svaki uzdah i svaku tišinu. Kao i sevdah, nosi melanholiju, ali i neverovatnu snagu, i upravo ta sličnost povukla me je dublje u njegov svet. Toliko duboko da me je odvela u Portugal, gde već 11 godina živim i svakim danom otkrivam nove nijanse fada.

Danas tečno govorim portugalski, pišem pesme i komponujem na portugalskom jeziku, jer fado nije samo nešto što pevam – on je postao deo mog bića. Fado i ja smo se prepoznali. I otkad smo se sreli, više se nismo razdvojili.

4. Šta za Vas znači fado i čemu fado može da nauči, oplemeni publiku?

Fado je za mene mnogo više od muzičkog žanra – on je način izražavanja najdubljih emocija, ogledalo duše u kojem se prepliću tuga, čežnja, ljubav i nada. To je iskrenost bez ukrasa, ogoljena emocija pretočena u melodiju i reč.

Fado nas uči da prihvatimo melanholiju kao sastavni deo života, ali i da prepoznamo lepotu u ljubavi, strasti i svakom trenutku koji nas čini ljudima. On nas vraća sebi, dodiruje one tanane strune naše duše koje često zaboravimo u svakodnevnoj užurbanosti.

Za publiku, fado je putovanje – kroz istoriju, kroz priče o ljubavi i gubitku, kroz osećanja koja su istovremeno lična i univerzalna. On oplemenjuje jer nas uči empatiji, podseća da u svojim emocijama nismo sami i da čak i tuga može biti lepa kada se podeli kroz pesmu. Ali fado nije samo bol – on je i radost, i strast, i ljubav koja odjekuje u svakom tonu, u svakom uzdahu, u svakoj tišini između nota.

Foto: Privatna arhiva

• Živite u Lisabonu. Kako Portugalci reaguju na Vaš performans, budući da niste iz Portugala? Da li su Vas "prisvojili"?

Portugalci su narod koji duboko oseća muziku, a fado je deo njihove duše i identiteta. Zato je pevati fado kao stranac veliki izazov, ali i ogromna čast. Kada sam prvi put kročila u taj svet, bila sam svesna da ulazim u nešto sveto — tradiciju koja se prenosi generacijama i čuva kao nacionalno blago. Ali verujem da muzika ne poznaje granice i da iskrena emocija uvek pronađe put do srca.

Njihove reakcije su bile neverovatne. Često mi kažu da osećaju dušu u mom glasu, a za njih je upravo to jedino važno. U fadu nije presudno odakle dolazite, već koliko istinski osećate ono što pevate. Ako niste u stanju da rasplačete ili duboko dotaknete publiku, niste fadista — samo ste pevač. Ta sposobnost da probudite i prenesete emociju ono je što fado čini nečim mnogo većim od same muzike, i možda je upravo ta strast ono što mi je otvorilo njihova srca.

Mislim da me Portugalci nisu samo prihvatili — oni su me na neki način „prisvojili“. Moji albumi su izdati u portugalskoj izdavačkoj kući, član sam društva autora, a posebnu čast mi predstavlja to što je Muzej fada pokrovitelj moja dva albuma — Fado é Sorte i Kaftan D'Alma.

Jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri bio je kada mi je João Ferreira Rosa, legendarni fado pevač i pesnik, a ujedno i blizak prijatelj Amálije Rodrigues, napisao fado o mom životu i poklonio mi ga. To je bio trenutak kada sam shvatila da nisam samo neko ko peva fado — ja sam fadista. A u Portugalu, kada vam kažu "Ti ne pevaš fado, ti si fadista", to je kao orden, priznanje da ste deo nečega mnogo većeg od sebe.

Nezaboravan trenutak bio je i kada sam u jednoj poznatoj fado kući imala čast da pevam sa Marizom u duetu. Dirnuta mojim izvođenjem, ustala se i pridružila mi se u drugoj strofi. Suze su nam objema tekle dok smo pevale, a vlasnik te kuće kasnije je ispričao za portugalsku televiziju SIC da Mariza, koja je česti gost kod njih, to nikada ranije nije uradila. Kada vam se fadista pridruži usred pesme, to je ogromna čast i znak da ste inspirisali i dotakli njegovu dušu.

Još jedan dirljiv trenutak dogodio se tokom mog intervjua povodom izlaska prvog albuma na Radio Amália, koji se emituje uživo pred publikom. U jednom momentu tišine, usred razgovora, jedna uredska stolica je propala i napravila buku. Trznula sam se, a novinarka je značajno rekla: "Aaa, gazdarica je u kući." Zbunjeno sam je pogledala, a ona je objasnila: "Znate, mi verujemo da kada se ovako nešto dogodi usred intervjua — prevrne se čaša, padne slika ili slično — to znači da je Amálijin duh prisutan i da je došla da pozdravi gosta." Na moje zaprepašćenje, cela publika je klimala glavom u znak potvrde. Tada sam prvi put zaplakala na nekom intervjuu.

Foto: Vanja Lisac

• Da li je teško izvesti fado performans? Kako se pripremate za koncert? Da li ste nešto "naše", sa ovih prostora, implementirali za Vaše nastupe?

Fado je izuzetno zahtevan za izvođenje – ne samo zbog težine melodija i emocije, već i fizički. To nije muzika koju možete pevati „tehnički korektno“, a da ne uložite ceo svoj duh i telo u interpretaciju. Svaka pesma nosi intenzivnu emociju, a da biste je preneli publici, morate biti potpuno prisutni, ogoljeni i iskreni. Zato je potrebna dobra fizička kondicija i izdržljivost – disanje, kontrola glasa, snaga i postojanost su ključni.

Priprema za koncert nije samo uvežbavanje pesama – to je unutrašnji proces. Moram da budem u stanju da se emocionalno povežem sa svakom pesmom, da je proživim dok je izvodim. Ponekad je to iscrpljujuće, ali upravo ta sirova emocija čini fado autentičnim.

Osim mentalne i emotivne pripreme, fizička spremnost mi je podjednako važna. Fado zahteva izdržljivost, jer intenzitet izvođenja može biti iscrpljujući. Zato su deo moje pripreme i treninzi – džoging, plivanje, joga. Sve to mi pomaže da ostanem prisutna, fokusirana i da imam potrebnu snagu da kroz glas i telo prenesem emociju publici.

Što se tiče uticaja muzike s ovih prostora, svakako ga ima. Tu je moj balkanski temperament a i sevdah i fado su bliski u emociji, u toj iskonskoj čežnji i melanholiji, i često u svoje nastupe unosim nešto od tog senzibiliteta. Ponekad se u interpretaciji oseća taj balkanski duh, a ponekad i konkretno spojim melodije ili improvizujem s elementima koje nosim iz svoje kulture. Na kraju, muzika ne poznaje granice – sve što sam, sve što osećam, utkano je u moj fado,odnosno Fadolinku.

• Da li ste imali priliku da sarađujete sa drugim fado umetnicima, poput Marize i ostalih?

Tokom godina imala sam priliku da sarađujem i deliti scenu sa sjajnim muzičarima iz sveta fada. Fado zajednica je posebna – iako postoji veliko poštovanje prema tradiciji i ikonama poput Marize, Carminha, Camanéa ili Anane Moura, u isto vreme postoji i otvorenost ka novim glasovima i interpretacijama.

U Lisabonu sam imala sreću da nastupam s izuzetnim fadistima i muzičarima, učiti od njih i deliti emociju na sceni. Fado je muzika koja se ne prenosi samo kroz note već i kroz neizgovorenu emociju, kroz način na koji se pesma oseća i deli s publikom. Ta razmena energije među umetnicima je ono što ga čini tako posebnim.

Osim saradnje s fadistima, radila sam i s muzičarima iz drugih žanrova, spajajući fado s balkanskom muzikom, sevdahom i drugim etno uticajima. Upravo ta kombinacija različitih senzibiliteta i kultura daje muzici novu dimenziju i čini je univerzalnim jezikom emocije.

Foto: Privatna arhiva

• Rekli ste da je Vaš idol legendarna Amalija Rodriges. Šta Vas je najviše priviklo kod nje?

Amália Rodrigues nije bila samo pevačica – bila je sila prirode, glas koji je uspeo da uhvati samu suštinu ljudske duše. Ono što me je najviše privuklo kod nje jeste ta sirova emocija, taj trenutak kada otpeva jedan stih i u njemu se sruši čitav svet, a zatim izgradi novi. Njen glas nije samo zvučao – on je govorio, plakao, ljubio, molio i prkosio.

Kada sam je prvi put čula, to nije bilo samo slušanje muzike – to je bilo otkrovenje. Njena interpretacija je bila toliko duboka i iskrena da sam imala osećaj da kroz nju proživljavam sopstvene emocije. Nije bila samo izvođač, već i pesnikinja, žena koja je kroz fado progovorila o čežnji, ljubavi, sudbini i prolaznosti života.

Ono što me kod nje najviše inspiriše jeste njena hrabrost da pomeri granice fada, da ga iznese iz lisabonskih taverna i predstavi ga celom svetu, a da pritom nikada ne izgubi njegovu suštinu. Njena umetnost je bila univerzalna, ali nikada nije izgubila autentičnost.

I pored svega ovoga, ona je bila i pevački genije, jedna od onih retkih 1% osoba koje se rode sa darom i znanjem koje ostali smrtnici stiču i uvežbavaju dobar deo svog života. Ja volim da kažem da Bog nije štedeo kada joj je dao talenat. Njen glas je bio čudo prirode, savršena kombinacija tehnike, emocije i iskrenosti, i zato zauvek ostaje neprevaziđena.

Foto: Antonio Nunes dos Santos

• Osvojili ste svetsku publiku, a kako je nastupati na ovim prostorima? Da li ljude ovde vole fado?

Fado je univerzalna emocija, iako potekao iz Portugala, on govori jezikom duše koji svi razumeju – čežnja, ljubav, nostalgija, sudbina... Sve su to osećanja koja prepoznaju i ljudi na ovim prostorima.

Nastupati ovde za mene ima posebnu težinu, jer publika u ovom delu sveta ima duboku emotivnu povezanost sa muzikom. Osećam da ljudi ovde ne slušaju pesmu samo ušima, već i srcem. Iako fado nije deo naše muzičke tradicije, publika ga prihvata s neverovatnom toplinom i razumevanjem, što mi govori da prava emocija uvek pronađe svoj put.

Kada pevam ovde, osećam posebno uzbuđenje jer znam da ljudi cene iskrenost i autentičnost. Fado traži potpunu ogoljenost umetnika, a publika ovih prostora ume da prepozna i nagradi takvu iskrenost. To mi daje dodatnu snagu i inspiraciju.

Na kraju, muzika ne poznaje granice – fado je samo još jedan most koji spaja duše širom sveta, pa tako i ovde.

• Koja je Vaša neostvarena želja?

Moje želje se neprestano menjaju i rastu zajedno sa mnom. Svaka ostvarena želja rađa novu, svaki san koji dosanjam otvara vrata nekom sledećem. Neki su snovi ipak nedostižni, ali ih nosimo u sebi kao dragoceni deo onoga što jesmo, kao npr. san da čujem Amaliju uživo. Ali možda su njene pesme upravo taj most između sna i stvarnosti, način da je ipak osetim, čak i bez tog trenutka uživo.

I naravno, moja najveća želja je da nastavim da pevam dokle god osećam strast prema muzici, da nikada ne izgubim taj plamen u sebi i da moja pesma nastavi da dopire do srca ljudi. Jer na kraju, muzika je najlepša kada se deli, kada pronalazi put do nečijeg srca, kada spaja, leči i ostavlja trag.

Kažu da u životu uvek treba imati jednu neostvarenu želju – da bi imao za šta da se boriš. Možda je baš ta večita čežnja ono što nas pokreće, ono što nas tera da rastemo i nikada ne prestanemo da sanjamo.

(Telegraf.rs)