Čudesni albumi rok muzike: The Who - "Who's Next", pesme čiji značaj i veličinu vreme ne može umanjiti

Prva pesma koja mi je zapala za uho od grupe The Who, još tamo u prvoj polovini sedamdesetih, bila je "My Generation". S obzirom da je objavljena daleke 1965. godine, jasno je da je ova kompozicija po mnogo čemu išla ispred svog vremana, postala generacijska himna, ali i jedna od onih koje su oblikovale rokenrol pomogavši da se pop muzika pretvori u rok, a stihovi poput - "nadam se da ću umreti pre nego što ostarim", koje Rodžer Daltri peva mucajući poput nekog narkomana, odmah su ušli u legendu.

Pre toga grupa je za tri godine nekoliko puta promenila ime, iza sebe imala jedan potpuno nebitan singl sa kojim su pokušali da se probiju na tadašnju "mod scenu" i blo im je potpuno jasno da njihov prvi album ne sme biti promašaj.

Preporučujemo

Tako je i bilo, njihov prvenac imao je potporu u dve stvari: jedna je počivala na ritmu i bluzu, a druga na njihovom autodestruktivnom stilu koji je još tada bio sve očitiji na njihovim koncertima.

Istini za volju, Grupu The Who mnogi će upoznati preko rok opere "Tommy", mada ima i onih koji smatraju da je to u stvari tek konceptualni album, a po svemu sudeći najtačnije objašnjenje biće da je to Tunzendovo putovanje kroz njegov stvarni i fantazmagorični svet, sa nekoliko pesmama koje predstavljaju izuzetna dostignuća, pa ovo delo i pored nekih nedostataka koji se uz njega mogu prikačiti (ako se pogleda tema kojom se bavi, jasno je da to i nije posebno snažno, ali je s druge strane opet muzički gotovo perfektno), uvek zaslužuje posebnu pažnju.

No bilo kako bilo, "Tommy" vrlo brzo započinje svoj život potpuno odvojeno od grupe, prvo kao pozorišna predstava, a potom i kao istoimeni film Kena Rasela. U oba slučaja objavljen je i dvostruki album.

Ipak, svi oni koji su makar malo bolje poznavali opus grupe The Who, znali su da oni najveću snagu crpe iz uživo nastupa, pa otuda i njihov album "Live At Leeds" iz 1970. godine predstavlja grupu u njenom ponajboljem izdanju.

Godine 1971. izbacili su album "Who's Next", koji će biti njihov najprodavaniji, a po mnogima i najbolji studijski rad.

Ovaj album nastao je u vreme određene krize koja je zahvatila grupu.

Naime, nakon opere "Tommy" Taunzend počinje raditi na projektu "Lifehouse" što je trebao biti svojevrsni nastavak prethodne priče u kome je nameravao da spojiti muziku, film i nastup uživo kroz post-apokalitičnu naučnofantastičnu priču, ali uprkos višemesečnim pripremama ta zamisao doživljava potpuni krah. Sve je bilo toliko složeno da niko izuzev samog autora pojma nije imao o čemu se tu radi.

Grupa provodi mesece i mesece izvodeći i iznova snimajući te kompozicije, ali napretka nije bilo.

Kada je sukob sa Kitom Lamberom, menadžerom grupe kulminirao (počeo je tinjati još za vreme rada na operi "Tommy"), Pit Taunzend je konačno digao ruke od svega ali su se ipak potrudili sačuvaju neke od tih pesama.  Osam od devet kompozicija, koje će se naći na  njihovom sledećem albumu "Who's Next" preuzet iz projekta "Lifehouse", sa izuzetkom "My Wife" koju je napisao basista Džon Entvisl, s tim što sada nije bio prisutan nikakav koncept koji bi ih povezivao.

Tako je paradoksalno njihov peti album izašao iz pepela tog neuspelog projekta i odmah dobio pohvale i publike i kritike.

Bio je to moćan skup vrlo inovativnih kompozicija, pa se "Who's Next" danas smatra jednim od najvećih albuma u istoriji rok muzike.

Zanimljiv odgovor Taunzend je dao novinaru kada ga je upitao koje gitare je koristio u studiju prilikom snimanja ovog LP-ija:

Pa tada sam prvo otišao kod Manny-ja (Manny's Music, prodavnica muzičkih instrumenata u Njujorku koju je osnovao Meni Goldrič 1935. godine, a kasnije je duži vremenski period firmu vodio i njegov sin Henri) i rekao Henriju da mi treba J-200 (Gibson J-200, model akustične gitare koju ova firma proizvodi od 1937. god.) i on mi je tada izneo 20 potpuno novih. Sve sam ih probao i našao sam jednu izvrsnu gitaru koju još uvek imam. Tada sam upoznao Džoa Volša pa mi je on poslao narandžasti Gretsch kakav koristi Nil Jang i Fender Bassman pojačalo, postavio sam na sve to i Entwoods pedalu za glasnoću i počeo ulaziti u tu vrstu zvuka. Lesli Vest mi je poslao stvarno sjajan Les Paul Junior, a Erik (Klepton) mi je dao stari Strat. Mislim da su mi ti momci na neki način hteli reći, da ako nisam spreman otići i naći dobru gitaru, oni su to učinili za mene. Dali su mi dobre instrumente i ja ih imam i danas i to su stvarno bile gitare koje sam koristio na tom albumu. Solo deonice su uglavnom odsvirane na Gretschu.

Na albumu su neke zaista velike pesme, a posebno se to odnosi na tri himne roka koje je svet imao prilike da čuje, počev od "Baba O'Riley" čiji je naslov sastavljen od dva imena: Tauzendovog gurua Mehera Babe i Terija Rilija, minimalističkog kompozitora, i svakako je uzvišeni amalgam sintisajzera i gitara koji se odnosi na "tinejdžersku pustoš", koncept koji je gitarista zamislio na projektu "Lifehouse".

"Behind Blue Eyes" prema Tunzendu nastala je 9. juna 1970. nakon koncerta u Denveru kada je počeo pisati svojevrsnu molitvu koja se potom razvila u tekst pesme i takođe je bila namenjena za projekat "Lifehouse". Poruka ovde cilja ka otpadniku iz društva koji se bori za svoje mesto u svetu.

"Won't Get Fooled Again" svakako je jedna od najdugovečnijih pesama grupe The Who i jedna od nezaboravnih sa ovog albuma.

I ona je bila namenjana za "Lifehouse" ali je potom stvorila nasleđe koje daleko prevazilazi tu početnu ideju. Jasno je da je ovo pesma protiv establišmenta i jedna je od rok himni bendova toga doba koja sasvim precizno hvata duh vremena. Pa iako iz nje provejava svojevrsni cinizam sa kojim se posmatra budućnost, ona sa sobom nosi i poziv da se uči na greškama kako se više ne bi ponavljale.

Pored ove tri u svakom smislu velike pesme, vredi pomenuti "Bargain" koja započinje sa akustičnom gitarom i koja je u stvari ljubavna pesma na koju je uticao indijski mistik Meher Baba, a koju Taunzend tumači kao predanost Bogu. Interesantno je da je pre snimanja za "Who's Next", ova pesma tokom 1971. snimljena u čak devet verzija.

U "Gettin' In Tune" izražava se nezadovoljstvo površnošću, dok je "My Wife" Džona Entvisla jedina koja nije napisana za "Lifehouse". Entvisl je kasnije izjavio kako je gospođa koja je u stvari tema pesme sve to vrlo dobro prihvatila: nije ga sama tražila već je to prepustila svojim advokatima, što i ne treba da čudi ako obratimo pažnju na tekst:

Moj život je u opasnosti.

Hladnokrvno ubijen, to je ono što ću biti.

Nisam bio kod kuće od petka uveče, a sada moja žena

dolazi za mnom

Dajte mi policijsku zaštitu.

Kupiću pištolj da se brinem o tom broju jedan

Dajte mi telohranitelja,

stručnjaka za džudo s crnim pojasom,

s mitraljezom

Kupit ću tenk i avion

Kad me stigne

Neće biti vremena za objašnjavanje

Ona misli da sam bio s drugom ženom

I to je dovoljno

da je izludim...

Prva snimanja za ovaj album započeta su u kući Mika Džegera početkom aprila 1971. godine i tu su koristili Rolling Stones Mobile studio. Kompozicija "Won't Get Fooled Again" je upravo tu i snimljena, a potom su se na predlog producenta i snimatelja Glina Džonsa, sa kojim su radili na ovom LP-iju, preselili u studio Olympic.

U svakoj priči o ovom albumu nezaobilazno se mora pomenuti i omot na čijoj naslovnici vidimo grupu kako stoji oko velikog betonskog stuba koji je postavljen u sred deponije šljake. Čitav kraj dočarava ta postapokaliptična slika podsećajući time na Tauzendovu viziju "tinejdžerske pustoši" u njegovom scenariju za "Lifehouse". Deponija takođe predstavlja i propale industrijske megalomanske planove, ali svakako upućuje i na reference naučne fantastike jer stub ima očiglednu sličnost sa monolitom koji su može videti u filmu "Odiseja u svemiru: 2001", Stenlija Kjubrika, mada su i razlike očigledne. Dok monolit u filmu simbolizuje napredak i razvoj čovečanstva, ovde se vide članovi grupe kako uriniraju na stub, stvarajući time svojevrsnu parodiju na ovaj film pa time i njegovu poruku. Autor fotografije je Etan Rasel i on će kasnije tvrditi da je samo Taunzend urinirao po stubu, pa su morali dodatno prosuti i kišnicu iz kanistera kako bi dobili željeni efekat.

Godine 2003. televizijski kanal VH1 proglasio je ovu naslovnicu za jednu od najboljih svih vremena.

Kada su novinari upitali Taunzenda da li je "Who's Next" najbolji album koji je grupa ikada napravila, odgovorio je:

Da, i ja tako mislim.

Godine 2007. album je uvršten u Grammy Hall of Fame zbog "trajnog kvalitativnog i istorijskog značaja".

(Telegraf.rs)