Pet live albuma s početka sedamdesetih godina čija magija traje do današnjih dana

Ima neka, za mnoge bendove neuhvatljiva magija u tim live albumima. Mnogi istinski veliki izvođači, na "živim" albumima nisu uspeli ni približno da dobace u odnosu na one standarde koje su postavili na svojim studijskim ostvarenjima, dok je kod drugih sasvim obrnuto.

Zašto je to tako?

Preporučujemo

Mnogo je razloga koji dovode do takve situacije i ta analiza bi nas odvela isuviše daleko.

Uhvatiti magiju live svirke, magiju trenutka, nije baš svakom polazilo za rukom. Često su ti albumi bili potpuno razočarenje u odnosu na ona redovna studijska izdanja. Zbog toga se mnogi bendovi izbegavali da uđu u tu problematiku, plašili su se krajnjeg rezultata koji bi im mogao naneti više štete nego koristi.

U priči koja sledi navešću pet albuma koji su objavljeni u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka i koji su na najbolji način oslikavali stvarnu moć tih grupa, ali i ostali po mnogo čemu nedostižni sve do današnjih dana, ako govorimo o popularnoj muzici.

Na tim albumima mahom je uhvaćen onaj "sirovi" materijal, bez kasnijih šminkanja i doterivanja, bez nasnimavanja i velikih produkcijskih zahvata.

Takođe, ne treba smetnuti sa uma, da je pojava video produkcije u mnogome olakšala takve poduhvate, kako zbog samog napretka tehnologije, tako i zbog očigledne činjenice da slušalac više nije usredsređen isključivo na muziku, već na čitavo more drugih detalja, koji takođe presudno mogu uticati na njegov sveukupni doživljaj.

Što se mene tiče, vrlo često se događalo da su mi neki bendovi sa svojim live izdanjima bili pravo razočaranje, dok ima i onih, doduše ne previše, čije domete u tom smislu smatram čak i boljim od studijskih.

U daljem tekstu odabrao sam pet takvih duplih albuma, naravno, napominjem da je ovo moj lični izbor.

1. Colosseum– Live (Bronze, 1971)

Plemeniti virtouzi

Ovo je album koji u mom poimanju muzike stoji kao kvalitativna odrednica za sva druga live ostvarenja. Ovo je simfonija sviračkog, ali i svakog drugog umeća. Ovo je jedna od onih ploča na kojoj je zabeleženo kako virtouznost može da nadmaši samu sebe. I kako je umešnost svakog pojedinca u ovom bendu, stavljena u funkciju grupe.

Istinski čudesno!

I valjda neponovljivo.

Ovaj album pokazuje i koliko je disciplina presudna za svaki bend. I što je svakako zanimljiva činjenica, tu disciplinu nametnuo je bubnjar Džon Hajsman, koji je i predvodio ovu jedinstvenu postavu.

Pa iako je ovo ostvarenje iz daleke 1971. godine, nekako mislim da je sa njim dotaknuto zvezdano nebo progresivne muzike. Takvo poigravanje sa tempom, sa ritmikom, dinamikom, takvi inteligentni harmonski sklopovi, čija je osnova u roku, ali koji su istovremeno na jedan onako suptilan, plemenit način džezirani, jednostavno nisu tako lako mogli biti nadmašeni.

Ko zna koliko je izvođača koji duguju ovoj ploči i ovom bendu. Ima ih i kod nas. Ako se prisetite prvog albuma grupe Time, biće vam sve jasno.

2. The Allman Brothers Band – At Fillmore East (Capricom Records 1971)

Filigrani duše i umeća

Kako je samo čudesna bila ta 1971. godina.

I nažalost neponovljiva.

Beše to godina divova. Godina istinskih velikana.

Ovo je ploča koja potvrđuje onu gore uvodnu priču. S obzirom da njihova prva dva studijska albuma nisu prošla onako kako su želeli, momci iz ABB su pomislili da bi možda mogli sve popraviti live albumom.

Kako su samo bili u pravu!

Jednostavno, u tom trenutku još uvek nije stasao producent koji bi u studiju mogao uspešno uhvatiti svu magiju njihovog raskošnog talenta. A i kako bi? Pa Allmani su izmislili južnjački rock.

Tek je trebalo učiti iz toga, tek je trebalo posložiti sve kockice na pravi način.

I onda su momci u jednoj od čuvenih Fillmore dvorana (ova je bila u Njujorku), odsvirali dva koncerta i napravili čudo. Nikada nikom nije pošlo za rukom da sa takvom filigranskom lepotom spoji na jednom mestu rok, kantri, bluz, soul pa i džez.

Nikom!

Takav muzički fluid ne možete postići. On je jednostavno nena..bljiv. Jer nije se tu radilo u uvežbanosti, tu je u pitanju nešto daleko više. Između njih je vladala jedna sasvim posebna imaginacija, nekakva vanzemaljska telepatija. Neko je rekao da možete uzeti milion barskih bendova, dati im da odsviraju milion koncerata ali oni se nikada neće ni približiti ABB-u.

I zaista je istinski teško približiti se takvom filigranskom zvučnom agensu, takvoj lepršajućoj i prozračnoj muzičkoj magiji.

Na žalost, nakon ove ploče mnogo toga više nikada neće biti isto. Krajem iste te 1971. godine, Dvejn Olman je poginuo vozeći motor. Pošao je kod svog prijatelja i basiste iz benda, Berija Ouklija. Sudbina je htela da godinu dana kasnije, na istovetan način izgubi život i Oukli, samo tri bloka dalje od mesta na kome je poginuo Dvejn. Obojica su imala samo dvadeset četiri godine.

3. Deep Purple – Made in Japan (Purple Records, 1972)

Neponovljiva zvučna kanonada

Neke stvari se u životu dogode slučajno. Tako je bilo i sa ovom pločom. Nakon iscrpljujuće američke turneje momci iz grupe Deep Purple seli su na avion i odleteli u Japan. Razlog: Njihova tamošnja izdavačka kuća je zahtevala snimanje i objavljivanje live albuma kako bi zadovoljila svoje tržište, bolje reći, večito gladnu japansku publiku.

Već iscrpljeni i preumorni nisu očekivali previše, posebno jer je Gilana bolelo grlo, ali zakoni biznisa su neumoljivi. Pored toga, Deep Purple su u Japanu imali armiju vernih obožavaoca.

A tako nešto ničim se ne sme dovesti u pitanje.

Bio je avgust 1972. godine, imali su dva zakazana koncerta. U Tokiju i u Osaki.

Ono što su u te dve večeri svirali bukvalno je preneto na ploču. Apsolutno nikakvih intervencija tu nije bilo. Zamislite taj nivo uigranosti, usviranosti, telepatije, ma čega god!

Kažu da se Gillan posle stideo svog glasa. Da se čovek nasmeje. E moj majstore, pa šta drugi da kažu? Za mnoge je to ostalo nedostižno sve do današnjih dana.

Album je predstavio grupu na vrhuncu moći. Oni su se prosto igrali sa svakom kompozicijom, mogli su da rade šta god hoće, bilo šta što zamisle.

Ova ploča je zvučni uragan, nesalomiv u svakom smislu. Jer Deep Purple je u tom trenutku na svakoj svojoj poziciji imao istinskog velikana.

Biti tada na tim mestima nosilo je sa sobom nezamislivu odgovornost, ali oni se nisu uplašili već su sve svoje zamisli itekako umeli sprovesti u delo.

Uostalom, publika je u te dve večeri sa njima otpevala doslovno svaku reč.

4. Uriah Heep - "Live" (Bronze 1973.)

Magična svirka najbolje postave grupe

Iako je ovaj album zaista fenomenalan, nećete ga često naći na listama najboljih live ostvarenja. Razlozi za to leže u mnogo čemu. Na prvom mestu, kritika nikada nije bila previše naklonjena grupi Uriah Heep. Uostalom, ima i danas onih koji se sećaju kako je jedan američki kritičar napisao u recenziji njihovog prvog albuma doslovce sledeće: "Ako ova grupe bude uspela, ja ću se ubiti".

Kada su Uriah Heep potom požnjeli mnoge uspehe, iznenada je zaboravio na svoje obećanje.

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka bila je prisutna izvesna konkurencija između grupa Deep Purple i Uriah Heep. Možda su ih momci iz Purple tabora u mnogo čemu nadmašili, sve zavisi kako ko gleda na to, svakako je jasno da neprekidne promene članova grupi Uriah Heep sigurno nisu išle na ruku, pa možda u tome treba i tražiti razloge. Naravno, bilo je toga i kod Deep Purple, ali ipak ni približno toliko. Kroz sve ove godine njihovog zaista dugog postojanja koje je započelo davne 1969. i traje do današnjih dana, jedini stalni član ostao je gitarista Mik Boks. U svakom slučaju, Uriah Heep pripadaju velikoj četvorci engleske hard rok scene sedamdesetih godina, koju pored njih i Deep Purple sačinjavaju još i Led Zeppelin i Black Sabbath. Ako postoji trenutak u kome su im se Uriah Heep približili, pa čak ih u nekim stvarima i nadmašili, to se desilo u periodu prve polovine sedamdesetih godina, kada su radili u postavi Dejvid Bajron - vokal; Ken Hensli - klavijature, gitara; Mik Boks - gitara; Gari Tejn - bas; Li Kerslejk - bubnjevi. Taj period obeležila je i apsolutna Henslijeva dominacija u grupi, pa se za albume koji su manje-više nastali pod njegovom "dirigentskom palicom", poput "Look At Yourself" (1971), "Demons And Wizards" (1972) i "The Magician's Birthday" (1972) može reći da predstavljaju njihovo zlatno doba. Početkom 1973. kreću na turneju, ti koncerti će biti snmani pa će te iste godine deo toga publici biti predstavljen na dvostrukom LP-iju jednostavnom nazvanom "Uriah Heep Live". Mogu reći da je to album koji sam zaista izuzetno mnogo slušao, zaista mi se dopao, gotovo kao i "Made In Japan". Sve je tu na svom mestu: Bajronov vokal, Henslijev čarobni Hammond, Mikova dopadljiva i svrsishodna sola, čvrsta ritam sekcija sa izuzetnim sviranjem basiste Garija Tejna, vanserijsko višeglasno pevanje svih članova benda i stvarno dobar odabir kompozicija. Dovoljno je nebrojati samo neke od njih: "Circle Of Hands", "July Mornin", "Sunrise", "Easy Livin"...

Bilo je to s jedne strane vrlo efektno ostvarenje, a sa druge je označilo da je time završen jedan period u radu grupe. Hensli je do tada već imao objavljen jedan solo album i sve više je gubio interes za rad u Uriah Heep, nezadovoljan mogućnostima napredovanja, uprkos njihovim očiglednom uspehu. Bajronovi problemi sa alkoholom bili su sve očigledniji, pa je nakon njihovog "živog" albuma mnogo toga krenulo kako ne treba, za razliku od Deep Purple koji su tada bili u uzlaznoj liniji. Na sve to stavljena je tačka kada je Tejn na koncertu u Dalasu jedva preživeo strujni udar na bini. Potom su usledile teške svađe sa menadžmentom, da bi na kraju Tejn dobio otkaz. Preminuo je marta meseca 1976. usled predoziranja, u istoj onoj godini u kojoj je izbačen i Dejvid Bajron. Tako je slavna postava ove grupe otputovala u prošlost. Šteta zaista, slušajući njihov live album, sasvim je očigledno da su bili dobitna kombinacija.

5. Wishbone Ash - "Live dates" (MCA 1973.)

Izuzetni koncertni izvođači

Sedamdesetih godina prošlog veka domaće izdavačke kuće nisu pokazivale nikakvo interesovanje za Wishbone Ash, sve dok Beograd Disk nije 1980. godine (dakle sa deset godina zakašnjenja) objavio "Argus" a potom i "Live Dates Wolume Two", čime je ova grupa zadobila verne obožavaoce i na ovdašnjim prostorima. I oni, kao i Uriah Heep, nisu bili neki posebni miljenici kritike. Govorilo se da su zanimljiviji kao koncertna grupa, nego što su im to studijski albumi, upoređivali su ih sa Allman Brothers Band, ponajviše zbog specifične gitarske međuigre i unisonih sola dvojice gitarista. Gotovo uvek je isticano da su im vokali isuviše "tanki" i ako se nose mišlju da postanu istinski veliko ime to će morati da menjaju. Takođe su kao lošu stranu grupe navodili nedostatak lične privlačnosti njihovih članova.

Uvek sam smatrao da su Wishbone Ash izuzetno sposobna grupa. Voleo sam njihove albume, mistične tekstove, vokalne harmonije, i tu njihovu sjajnu gitarsku međuigru... Neki bendovi im takođe duguju, posebno, nakon albuma "Argus": Thin Lizzy, Iron Maiden, Lynyrd Skynyrd, Van Halen, Dream Theater, Metallica...

Njihove zlatne godine svakako su one kada su gitarske deonice delili Andy Powell i Ted Turner, ali svakako je vredan pomena i Lori Vizfild koji je zamenio Tarnera 1974. godine.

S obzirom da se uveliko govorilo da Wishbone Ash mnogo više pružaju na koncertima nego na studijskim albumima, već 1973. objavljuju svoj prvi, dupli, "uživo" album, pod nazivom "Live Dates", o čemu je Endi Pauel ovako govorio:

Proslavili smo se kao dinamični koncertni izvođači, tako da je jedino imalo smisla uhvatiti energiju naših nastupa na albumu uživo. Srećom, diskografska kuća finansirala je skupi Rolling Stones Mobile studio za snimanje, tako da smo bili u mogućnosti snimiti nekoliko koncerata tokom naše britanske turneje i napraviti kompilaciju pojedinih najsnažnijih trenutaka na albumu "Live Dates".

Na albumu se nalaze zaista sjajne kompozicije poput: "The King Will Come", "Warrior", "Throw Down the Sword", "Phoenix", ali kako ovaj dupli LP nikada nije objavljen kod nas, ostao je u senci takođe duplog albuma "Live Dates Volume Two" koji je, kako sam već naveo, za naše tržište objavila diskografska kuća Beograd Disk.

U svakom slučaju, oba ova albuma potvrdila su da su Wishbone Ash u prvoj polovini sedamdesetih godina važili za jednu od najboljih engleskih grupa "uživo".

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)