Čudesni albumi rok muzike: Yes - "Close To The Edge", magija progresivnog roka

Pevač Džon Anderson došao je u London sa severozapada Engleske nakon više od deset godina bezuspešnog rada u nekoliko tamošnjih grupa.

Preporučujemo

Tu će 1968. godine sresti basistu Krisa Skvajera i tada su posejane prve klice grupe Yes.

Njihov početak bio je u mnogo čemu inspirisan onim što je radio Kit Emerson, odnosno grupa Nice, a to je značilo da su osnovu imali u klasičnoj muzici na koju su pridodati moderni rok aranžmani.

Uprkos tome, njihova prva dva albuma nisu imala neke prevelike domete.

Želje su bile velike, a ideje isuviše plitke, a kada je tako to obično dovodi do osipanja članstva.

Prvi koji je otišao bio je gitarista Piter Banks jer nije bio zadovoljan onim što su postigli, doduše ni ostali nisu bili zadovoljni onim što je on pružio.

Na njegovo mesto dolazi Stiv Hau, neuporedivo iskusniji instrumentalista sa zavidnom i raznovrsnom tehnikom sviranja gitare.

Već na sledećem albumu ("The Yes album", 1971), pokazalo se da je neko kao on i te kako potreban grupi, jer je svoje sviračko majstorstvo a i kompozitorsko umeće odmah sproveo u delo.

Bio je to izuzetno odsviran album, ali i još važnije: kompozicije koje su se nalazile na njemu bile su slušljive za širu publiku, uprkos grandioznim aranžmanima i sveukupno prepoznatljivoj "Yes školi".

Album dostiže sedmo mesto top liste, ali tada iz grupe odlazi klavijaturista Toni Kej.

Njegov odlazak skopčan je sa nekoliko stvari.

Vreme od aprila do decembra 1971. godine Yes su proveli na turneji, i to je period u kome su Džon Anderson i Kris Skvajer poželeli da zvuk svoje grupe obogate tada sve popularnijim sintisajzerima. Keju se ta ideja nije dopala, insistirao je da sve i dalje ostane kako i jeste, odnosno da prioritet ostane na Hammond orguljama. Tokom pomenute turneje došao je i u sukob sa Stivom Hauom, i sve to dovodi do toga da u avgustu '71. napusti grupu.

Zamenio ga je Rik Vejkmen, muzičar sa klasičnim obrazovanjem, koji je upravo tada napustio grupu Strawbs, nezadovoljan činjenicom da tu ni približno nije mogao da iskaže svoj raskošni talenat. Dolaskom u Yes, zasijaće u punom sjaju, donevši do tada gotovo nezamislivu virouznost i postati jedno od najvećih svetskih imena kada su instrumeti sa klavijaturom u pitanju.

Tako se legendarna postava ove grupe konačno našla na okupu, a njihov sledeći album "Fragile" (1971), bio je svojevrsno pismo o namerama na kome su svi članovi demonstrirali svoje individualne veštine, sve više se približavajući nameri Andersona i Skvajera da postanu najbolja grupa na svetu.

Tome su se možda najviše i približili već sledeće 1972. godine kada su objavili čudesni album "Close to The Edge", za koji su neki kritičari izjavili da je to apoteoza progresivnog roka. (apoteoza - termin kojim se označava uzdizanje čoveka među bogove)

I stvarno, malo je reći da je muzika na ovom albumu čudesna.

Shvativši da nikako ne smeju izgubiti zalet koji su uhvatili sa prethodnim albumom, grupa se okupila u studiju sa producentom Edijem Ofordom koji je prethodno bio zadužen za njihov zvuk na "Fragile" turneji.

Oford je imao ideju da pokuša "uhvatiti" onaj osećaj i zvuk koji su postizali na koncertima. U takvoj nameri išao je dotle da je naterao njihovu ekipu da naprave veliku binu u studiju, što je odmah doprinelo da bubnjevi Bila Bruforda dobiju sasvim drugačiji zvuk, jer su bili u rezonaci sa drvenom platformom bine. Takođe, od dasaka je napravljena i specijalna bina u kojoj je Stiv svirao gitaru, a sve u cilju postizanja što boljeg zvuka.

Te sesije su bile toliko naporne da su bile gotovo neizdržive, a o tome najbolje svedoče sledeći gotovo neverovatni detalji:

Anderson se nakon jedne iscrpljujuće noći u studiju bez reči pokupio i otišao kući. Svedoci kažu da je tada briznuo u plač i izgovorio da "sada sebe i službeno može nazvati muzičarem", što je potom i počeo i pisati u rubrikama svog zanimanja koje je do tada ostavljao prazne.

Oni koji su bili prisutni tokom snimanja tvrde da su aranžmani koje su članovi grupe smišljali bili toliko složeni, da bi ih već do sledećeg dana zaboravili, pa ih je to nateralo da svoje probe snimaju.

Međutim, možda je stanje u grupi tokom snimanja ovog albuma najbolje opisao bubnjar Bil Bruford koji je po jednoj priči i osmislio naslov "Close To The Edge" - Blizu ivice, po drugoj, to su bili prvi stihovi koji je gitarista Stiv Hau pevušio dok je svirao početne fragmente naslovne kompozicije.

U stvari, tokom snimanja ovog LP-ija svi su bili "na rubu", pa se tada pričalo da su se Bruford i Kris Skvajer čak i potukli u studiju.

O tome je Bruford ovako govorio u jednom intervjuu:

Pa, ne sećam se da smo se baš potukli. Ali bilo je vrlo... Mislim, Kris je, siguran sam, divan tip. Ali tih je dana takođe jako, jako, kasnio. Za sve sastanke i odlaske i dolaske i tonske provere i bilo šta drugo, a to je, na neki način, najteži oblik prestupa koji jedan muzičar može naneti drugome. Zato što jednostavno svi čekaju pa ispada da je poslednji čovek koji uđe u sobu najveći čovek. Bilo je puno toga o njemu i na kraju... znaš, tada sam bio tip vruće krvi i bilo mi je dosta čekanja na njega, stvarno. Jednom smo morali čekati satima da on pronađe pravi ton za svoj bas pre probe. Odremao sam, a kad sam se probudio, on se i dalje petljao sa tim.

Sve ovo dovelo je do toga da Bruford odmah nakon snimanja prihvati poziv Roberta Fripa postane član grupe King Crimson. Zamenio ga je Alan Vajt koji je do tada bio član Plastic Ono Band.

Pa ipak, svi napori koje su uložili u studiju doveli su do neverovatnih rezultata.

U vreme izlaska, album "Close To The Edge" postaje najveći komercijalni uspeh benda, dostigavši četvrtu poziciju na listama popularnosti u Britaniji i treću u Americi, gde je prodat u više od milion primeraka.

To svakako ne treba da čudi, jer je LP zaista bio neobičan i zanimljiv. Na prvom mestu, ako pogledate spisak pesama, videćete ukupno tri naslova. Naslovna, osamnaestominutna kompozicija podeljena je u četiri stava, poput neke simfonije i inspirisana je romanom "Sidarta", Hermana Hesea. Na B strani su dve pesme koje nisu koncepcijski povezane. Tu je "And You and I" sa podlogom u folku i "Siberian Khatru" koja je možda najjednostavnija i najrokerskija, ako se tako može reći.

Uglavnom, u ovim kompozicijama istovremeno je prisutan žestok džez, gotske orgulje ali i rok gruv, a kada je tako dovoljan je bio samo jedan pogrešan potez pa da sve ode u neželjenom pravcu.

Nekom drugom to bi se verovatno i dogodilo, ali ne i članovima grupe Yes koji su bili spremni, kako pojedinačno, tako i u okviru svog benda, da pomeraju granice rok estetike.

Po svim nepisanim pravilima koja su do tada važila u rokenrolu, ovaj album bio je predodređen na neuspeh, ali desilo se sasvim obratno i to na jedan potpuno začuđujući način.

Džon Anderson je na pitanje novinara kakva ga sećanja vežu za album "Close To The Edge", ovako odgovorio:

Bože, toliko ih je. Bili smo na "Fragile" turneji, a činjenica da su "Fragile" i "Close to the Edge" stvoreni iste godine, što je prilično neverovatno kad razmislite o tome. Nekako sam u to vreme dosta slušao radove Stravinskog i Sibeliusa, pitajući se: "Kako su, dovraga, ovo uspeli?" Tada mi je sinulo da oni imaju taj strukturni koncept. Imate svoju početnu deonicu, sledeću deonicu, zatim glavni refren, i opet ponovite prvu deonicu, ali donekle muzički promenjenu. Promenite ključ, ali nastavite s tim procesom. Mislim da je počelo kad je Stiv zasvirao svoju gitaru i otpevao prvi pravi stih, koji je bio - "blizu ruba, oko ugla". Stajao sam pored njega, a on je nastavio da svira i rekao sam - "dole na kraju, dole pored reke." A onda sam ga pogledao i rekao: "Promeni tonalitet", i kada je to učinio, rekao sam -"godišnja doba će proći pokraj tebe." To je jedna od onih stvari kada s nekim radite na spontanom nivou ali se i pobrinite da snimite sve to što radite, i to je ono što smo mi napravili u roku od možda sat vremena. Spojili smo prvih par strofa: stih-refren, stih-refren, a zatim sledeći deo. Bili smo na dobrom putu da pronađemo strukturu.

U svakoj priči o ovom albumu nezaobilazno se mora pomenuti i omot LP-ija koji je dizajnirao Rodžer Din. Tom prilikom je prvi put upotrebio onaj kasnije prepoznatljivi "bubble" logotip benda. Ima onih koji tvrde da je na tu ideju došao motajući džoint.

Ipak, sve ovo bilo je previše dobro da bi dugo potrajalo. Već njihov sledeći album "Tales From Topographic Oceans" (1973.) bio je dvostruki i na njemu je bila samo jedna kompozicija koja je razvučena na četiri strane tog LP-ija.

Biće to neuspeo pokušaj da nadmaše same sebe.

(Telegraf.rs)