Priče o pesmama: Bijelo dugme - "Kad bi' bio bijelo dugme", pastirski rok ili nešto drugo

Mada je istorijat nastanka grupe Bijelo dugme manje-više poznat svima, evo prilike da se malo  podsetimo na te dane i događaje.

Preporučujemo

Prvi put Goran Bregović i Željko Bebek zasvirali su zajedno u Kodeksima, jednoj od značajnijih sarajevskih grupa šezdesetih godina prošlog veka.

U to vreme Goran je svirao bas gitaru i već je bio član grupa Izohipse i Beštije. Upravo na koncertu Beštija zapazio ga je Bebek i preporučio ostalima iz svoje grupe da ga pozovu na audiciju, s obzirom da na mestu basiste nisu mogli da nađu odgovarajućeg čoveka.

Kada im se Brega priključio, u Kodeksima su bili: Edo Bogeljić (gitara), Ismeta Dervoz (vokal), Željko Bebek (vokal, ritam gitara) i Lućano Paganoto (bubnjevi).

Ključna godina za Kodekse bila je '69. jer su tog leta svirali u dubrovačkom "Splendid" baru gde ih je zapazio Italijan Renato Paćifiko i ponudio im da nastupaju u klubu koji je iznajmio u jednom hotelu u Napulju, što su oni oberučke prihvatili, pa su u Italiju stigli početkom 1970. godine.

Međutim, nakon dva meseca Edu Bogeljiću dosadilo je sviranje raznih evergrin melodija iz večeri u veče, pa je odlučio da se vrati u Sarajevo i to će biti trenutk u kome će Goran prvi put preći na solo gitaru. Na mestu basiste potom je jedno kraće vreme bio Italijan Fernando Savino, ali oni će ubrzo pozvati Zorana Redžića (do tada član grupe Čičci) da dođe u Napulj. Sa Zoranom je došao i bubnjar Milić Mića Vukašinović, koji je iz osnova promenio ono što su do tada svirali, s obzirom da ih je inficirao žestokim hard rokom što će dovesti do nekih ključnih promena, kako u samoj grupi, tako i u vezi njihovih angažmana.

Sama činjenica da su se prihvatili repertoara koji su svirale grupe poput Led Zeppelin i Black Sabath, dovela je do toga da im Bebekova ritam gitara više nije bila potrebna.

I ma koliko se on trudio da zadrži svoju poziciju u grupi, na kraju je morao da popusti, jer su mu neprekidno govorili da je ritam gitara već uveliko zastarela stvar i da treba da se fokusira samo na pevanje.

Međutim, kada je to konačno i učinio, situacija se po njega samo pogoršala.

Ako je nešto i pevao, to je bilo na samom početku njihovih nastupa, a potom bi usledile beskrajne improvizacije ostalih članova grupe, tokom kojih Bebek nije znao šta će sa sobom. Na sve to, Mića je sve više i više preuzimao vokalne deonice, a ubrzo su zbog takvog repertoara dobili otkaz u klubovima u kojima su svirali. Spas je došao kada su tokom leta dobili ponudu da nastupaju na ostrvu Iskia. Kada je i to sa istekom letnje sezone završeno, vratili su se u Napulj gde su bili na ivici egsistencije, a u grupi je bilo i droge. Shvativši da za njega tu više nema mesta, Bebek ljutitio pakuje kofere i vraća se u Sarajevo gde sa Edom Bogeljićem pokreće Nove Kodekse, ali i širi priče o trojci koja je ostala da nastupa u Italiji pod imenom Mića, Goran i Zoran.

Te nimalo ohrabrujuće priče došle su do Goranove majke Borke, ali i Zoranovog brata Fadila Redžića, basiste Indexa, pa oni donose odluku da odu u Napulj da ih potraže, što mi je potvrdio i sam Fadil u jednom razgovoru:

Mića, Goran i Zoran, a i Bebek je bio neko vreme s njima, bili su u Napulju. Bebek se vratio ranije i ja sam se zabrinuo šta se s njima dešava pa sam sjeo u auto sa još nekim prijateljima, jedva smo ih tamo nekako pronašli. Sa nama je bio i direktor Doma mladih, gde su se održavale te svirke, igranke i koncerti, pa im je on na moj nagovor, obećao da će u Sarajevu imati bolje uslove nego što ih imaju u Napulju i zatim su se oni ubrzo vratili kući.

U Sarajevu su i dalje nastupali pod imenom Mića, Goran i Zoran (nisu imali previše svirki, pa tako od "obećanih uslova" nije bilo ništa), a kada je Milić Vukašinović odlučio da ode u London, grupa se raspala. Goran je upisao filozofiju, Bebekovi Novi Kodeksi nisu postigli neki značajniji uspeh, izuzev maratonske svirke od 32 sata za Novu 1971. godinu i on je odlučio da konačno digne ruke od muzike.

U međuvremenu se i oženio, a i poziv za vojsku je takođe pristigao.

Međutim, sudbina je ipak imala drugačije namere.

U drugoj polovini 1971. godine, Ismet Arnautalić, bivši član Indexa, predložio je Bregoviću da formiraju grupu Jutro. Pored njih dvojice tu su bili i pevač Zlatko Hodnik, basista Zoran Redžić i bubnjar Gordan Matrak. Ova postava je za izdavačku kuću Beograd Disk 1972. godine snimila singl sa kompozicijama "Ostajem tebi" i "Sad te vidim", a ubrzo potom ponovo dobijaju još jedan termin u studiju.

Pa iako sa Bebekom nije govorio još od od onih zajedničkih dana u Italiji, Bregović je ipak odlučio da ga pozove da im se i ovoga puta pridruži, što je on po svoj prilici jedva dočekao.

U studiju je otpevao nekoliko pesama (jedna od tih je bila "Patim evo deset dana"), neke od njih bile su Bregovićevo delo i to će biti trenutak u kome će se gitarista po prvi put oprobati i kao kompozitor.

Nakon snimanja Bebek je morao da se uputi u kasarnu, ali kada je kasnije došao na odsustvo iskoristili su to da snime još nekoliko kompozicija, između ostalih i "U subotu mala" koju je komponovao Arnautalić i "Kad bi' bio bijelo dugme" koju je potpisao Goran.

Taj singl objavila je malena produkcija Radio Kruševca, i to će biti prvi put da se termin "bijelo dugme" nađe uz Bregovićevo i Bebekovo ime.

Iako je Goranova pesma bila na B strani singla, brzo je stekla određenu popularnost kod publike, ali tada su se pojavili i prvi problemi.

Na prvom mestu došlo je do netrpeljivosti između Gorana i Ismeta jer su obojica želeli lidersku poziciju. S obzirom da je ostatak grupe stao na Breginu stranu, Ismet ih je krajem 1972. godine napustio, istovremeno im zabranivši da koriste ime. I mada su u toj nezavidnoj poziciji proveli gotovo čitavu '73. godinu (Ismet im je preko svog brata Esada, u to vreme moćnog sarajevskog producenta, onemogućio da koriste studio), ipak su obrisi buduće grupe bili sve vidljiviji. U tom periodu u postavu dolaze Ipe Ivandić (ex Rok) i Vlado Pravdić, koji je do tada svirao u Indexima. Doduše, nakon neke svađe napustio ih je Zoran Redžić koga će neko vreme menjati Ivica Vinković a potom i Jadranko Stanković, ali neće previše vremena proći i Zoka će se opet pridružiti starom jatu.

Kako ih je gnjavaža oko imena grupe sve više nervirala, 1. januara 1974. godine zvanično su promenili ime u Bijelo dugme.

Pa iako su imali velike planove tada ni sami nisu mogli naslutiti da će vrlo brzo ući u sam vrh jugoslovenske rok scene.

S obzirom da im je čak i nakon promene imena i dalje bio onemogućen ulazak u studio, pao je dogovor sa producentom i snimateljem Nikolom Borotom da snime dve matrice pevaču Hamdiji Ćustoviću, a da on zauzvrat u tajnosti snimi dve Goranove kompozicije.

Tako je i bilo, pa će se pesme "Top" i "Ove ću noći naći blues" naći na prvom snglu Bijelog dugmeta koji je objavio Jugoton 1974. godine.

Kako je Bregoviću bilo savršeno jasno da vremena za čekanje nema, ubrzo nakon toga objavljuju i drugi singl ("Glavni junak jedne knjige"/"Bila mama Kukunka, bio tata Taranta"), a s obzirom da su tu ploču gotovo istovremeno objavile dve izdavačke kuće (Jugoton i Diskoton), uspeli su time da podignu solidnu medijsku prašinu.

Krajem avgusta iste godine stigla je i treća ploča na 45 obrtaja ("Da sam pekar/ "Selma"), koja ih je gotovo trenutno katapultirala među vodeće jugoslovenske grupe.

Po sistemu gvožđe se kuje dok je vruće, grupa u oktobru odlazi u ljubljanski studio "Akademik" koji je tada važio za najmoderniji u zemlji, gde za dvadesetak dana snimaju svoj prvi album "Kad bi' bio bijelo dugme", koji će se u prodaji naći mesec dana kasnije.

Do tada je prvi album YU grupe dostigao najveći tiraž na jugoslovenskim prostorima (30 000 primeraka), ali tu se stvari drastično menjaju.

Vrlo brzo Dugmetov prvenac stiže do cifre od 40 000 prodatih primeraka, da bi se ukupan zbir prodatih ploča i kaseta približio brojci od 150 000, što je do tada bilo gotovo nezamislivo.

Od tog trenutka u domaćem rokenrolu više ništa neće biti isto, jer je postalo sasvim jasno da su "Dugmići" od svega napravili ozbiljan posao.

Svako ko je iole poznavao tadašnju scenu, odmah je shvatio da se na ovom albumu nalaze svi potrebni sastojci za tako nešto i da Bregović ništa nije prepustio slučaju.

Tu je provokativni omot Dragana S. Stefanovića, koji je do tada bio nezamisliv na domaćem rokenrol terenu, Bregine kompozicije koje su atakovale na pažnju prosečnog jugoslovena, moćni glas Željka Bebeka koji niste mogli da ne primetite dok slušate radio voleli tu muziku ili ne, i do tada neviđeno koketiranje s folk muzikom ovih prostora.

U stvari, Goran je na ovoj ploči svima ponudio po nešto, stvarajući time formulu koja će ga manje-više pratiti tokom čitave karijere.

Za one "tvrđe", okorelije rok fanove tu je bila sjajna kompozicija "Blues za moju bivšu dragu", oni koji su voleli balade nisu mogli preskočiti "Selmu", dok je "Ne spavaj mala moja muzika dok svira", odmah proglašena za plagijat kompozicije "Rock And Roll Music", Čaka Berija.

Sećam se kako sam tada u čudu slušao kako na radiju upoređuju te dve pesme,  što je do tada  bilo gotovo nezamislivo, ali nije se Brega oko svega toga previše uzbudio.

Na pitanje novinara kako to da da su ove dve pesme toliko slične, lakonski je odgovarao:

Je..š pesmu koja ni na šta ne liči.

Dalje, preslušavajući album odmah se moglo primetiti da su tu pored novih kompozicija i neke koje su već ranije snimljene ("Patim evo deset dana"), ili već objavljene na singlovima. ("Selma", "Kad bi' bio bijelo dugme").

Što se tiče naslovne kompozicije koja je ranije već objavljena na singlu grupe Jutro, ona je u neku ruku njihovo pismo o namerama i istovremeno tačno pokazuje koliko su grupa, ali i Bregović kao autor i aranžerista, napredovali za tih godinu i nešto dana, što je vreme koje je proteklo između te dve ploče.

Bio je to apsolutno neverovatan napredak.

Dok ova kompozicija na singlu traje nepuna četiri minuta i sve je tu pomalo stidljivo (posebno pevanje), na albumu je to već nešto sasvim drugo.

Pesma je u prog-rok maniru, aranžmanski znatno obogaćena, sa zaista sjajnim Hemondima i traje više od deset minuta.

U svakom slučaju, ona je po mnogo čemu obeležila grupu Bijelo dugme.

Na prvom mestu bila je inspiracija za njihovo ime, koje će vrlo brzo ući u gotovo svaki dom ondašnje Jugoslavije, potom za naziv njihovog albuma prvenca, ali i još nešto:

U to vreme cenjeni zagrebački rok novinar i krtitčar Dražen Vrdoljak,  pišući recenziju albuma, nazvao je te pesme "pastirski rok".

Verujem da mu je ta ideja sinula upravo dok je slušao uvod u kompoziciju "Kad bi' bio bijelo dugme", gde možete čuti pevanje "iz vika", cvrkut ptica i blejanje ovaca.

Ovaj izraz se zatim toliko odomaćio da ga čak i danas koriste oni koji "ne mirišu" Bijelo dugme i koji žele da omalovaže Bregovićev kompozitorski opus.

No, da li je sve baš tako?

Jasno je da su "dugmići" kasnije pokazali da su spremni i za neke mnogo veće stvari, ali ova kompozicija mi je u neku ruku oduvek bila njihovo ogledalo iz koga će potom izaći sve ono po čemu smo zapamtili ovu grupu.

Donela je ime grupe koje i danas malo ko ne zna, Vrdoljakovu pežorativnu sintagmu "pastirski rok" koja je takođe vrlo dobro zapamćena, ali i Bregovićevo pismo o namerama, a sve to daleko nadilazi samu pesmu, što je svakako vrlo interesantno.

Verujem da ima mnogo onih kojima se ova kompozicija uopšte ne sviđa, ali ako razmislite koliko ima takvih u domaćem rokenrolu, videćete da ih nema na pretek.

I još nešto: otprilike pet godina nakon prvog albuma Bijelog dugmeta, Dražen Vrdoljak (i Darko Glavan), napisaće knjigu o Bijelom dugmetu pod nazivom "Ništa mudro" u kojoj će vrlo ozbiljno i analitično pokušati da objasne fenomen koji je pratio ovu grupu, a sve to daleko sveobuhvatnije od termina "pastirski rok".

Biće to jedna od prvih knjiga o nekoj domaćoj rok grupi, a to dovoljno govori, zar ne?