Vinili za sladokusce, reizdanja o kojima sam pisao tokom protekle godine (drugi deo)

I ova godina već je na izmaku, mi po običaju svaku Novu dočekujemo sa nadom da će biti bolja nego prethodna, a da li će tako i biti, videćemo.

Ovih dana napravio sam malu rekapitulaciju onoga o čemu sam pisao u 2024. godini na portalu Telegraf.rs i rezultat je da sam napisao 112 tekstova i pride 14 intervjua.

S obzirom na vaše komentare, verujem da je to nekima od vas zaista značilo, što mi je veoma drago i svakako mi daje vetar u leđa za dalji rad.

Ono što je posebno izazivalo vašu pažnju su trenutno aktuelna reizdanja LP ploča koje objavljuju naše izdavačke kuće, a u nekim slučajevima i sami izvođači. S obzirom da sam u ovoj godini pisao o sedam takvih albuma, želeo sam da vas par nastavaka podsetim na te tekstove (u prvom sam pisao o reizdanjima grupa Doktor Spira i ljudska bića, Indexi, Teška industrija i Bijelo dugme), možda ćete nakon čitanja ipak potražiti ove albume, ako to već do sada niste učinili. Svim čitaocima želim srećnu Novu godinu.

1. Josipa Lisac - "Made IN U.S.A." (Croatia Records)

1973. godine objavljen je album "Dnevnik jedne ljubavi"

Bilo je to remek delo koje je po mnogo čemu ostalo neprevaziđeno čak i do današnjih dana.

Nije malo onih koji smatraju da je to bio jedan od retkih trenutaka u kome se domaća muzika izjednačila sa onim najboljim iz svetske produkcije.

To svakako ne treba da čudi, jer i danas fascinira način na koji su muzika, tekst, aranžmani i Josipino čarobno pevanje, tu spojeni u jednu sasvim prirodnu, nepretencioznu celinu.

Kada se nakon objavljivanja takvog albuma strasti smire i euforija malo stiša, ostaje pitanje: kako dalje?

Možda nikada niste razmišljali na tu temu, ali pred mnogim autorima i izvođačima često se javljao "problem drugog albuma".

To je svakako imalo i dodatnu težinu, ako je prvi bio stvarno dobar.

Šta i kako ponuditi na drugom albumu, čini se da je pitanje na koje mnogi nisu uspeli da pronađu pravi odgovor.

"Made In U.S.A" oduvek sam smatrao drugim albumom Josipe Lisac. Naravno, ako bacite pogled na Josipinu zvaničnu diskografiju, videćete da je u stvari četvrti, ali...

Nakon legendarnog "Dnevnika", Jugoton je sledeće '74. godine, izbacio kompilaciju njenih singlova koji su objavljeni u periodu od 1968. do '73.

I ma koliko to izgledalo poput onog - "gvožđe se kuje dok je vruće", odnosno na trku za brzom zaradom nakon njenog izuzetnog prvenca, tu kompilaciju i danas smatram zaista sjajnom.

Sledeći LP pojavio se dve godine kasnije, dakle 1976. i to je ono dobro poznato ostvarenje snimljeno sa Boškom Petrovićem i njegovim BP Convention Big Bendom, na kome se nalaze obrade poznatih džez rok standarda.

Nakon toga Josipa i Karlo odlaze u SAD, gonjeni dugogodišnjom željom da upoznaju tu ogromnu zemlju i da ujedno iz prve ruke dožive muziku koju su toliko voleli i koju su neprekidno slušali.

Bio je to izuzetno hrabar potez, posebno ako znamo da oni u Ameriku nisu otišli turistički već sa mislima da tamo po pitanju Josipine karijere možda neštoi postignu.

U takvoj nameri njihove nade bile su u dobroj meri okrenutem ka jednom čoveku.

Njegovo ime bilo je Toni Mandić. (Tony Mandich)

Tonijev životopis u mnogome je priča o američkom snu.

Rođen je u selu Hardomilje, u blizini Ljubuškog, gde je završio osnovnu školu, a potom je u Sarajevu upisao šumarsko tehničku.

Tu će u Legendarnom FIS-u prvi put videti Mata Kolinsa (čitaj: Karla Metikoša) i to će biti jedan od onih trenutaka u kome će shvatiti da, pored onog za koji je do tada znao, postoji i jedan sasvim drugačiji svet.

Nekoliko godina kasnije, tokom studija na Šumarskom fakultetu u Zagrebu, dogodilo se da bude redar na koncertu Klifa Ričarda koji je održao u tom gradu.

Iako je njegov posao bio da prati šta se događa u publici, on je netremice posmatrao Klifa i tada doneo odluku da će sreću potražiti na nekoj drugoj strani, u nekim dalekim zemljama.

Na tom nimalo lakom putu našao se prvo u Švajcarskoj, a potom je prešao u Francusku.

Cilj mu je bio Pariz.

Kada je došao u "Grad svetlosti" spavao je ispod mostova kao što je to činio i Karlo Metikoš dok je krčio svoje životne i profesionalne puteve.

Iz Pariza, Toni će krenuti na put preko okeana.

Prvi grad u kome je pokušao da uhvati neki zračak sreće bio je Čikago.

Ipak, neće tu predugo ostati.

Bilo je hladno, a on je tragao za suncem.

I tako je došao u Los Anđeles u kome će početi kao i mnogi drugi.

Prao je sudove, ali je istovremeno tražio i nešto bolje.

To bolje došlo je kada je za jednog tamošnjeg poslodavca u luksuznim limuzinama počeo prevoziti ugledne putnike.

Slučaj ili sreća, vrag bi ga znao, učinili su da jednom prilikom dobije zadatak da preveze dvojicu prijatelja do otmenog restorana u kome su nameravali da večeraju.

Jedan od te dvojice bio je Ahmet Ertegun, predsednik Atlantic Records-a, vrlo važne izdavačke kuće, a drugi Mik Džeger lično.

Od te večeri kreće Tonijev put ka zvezdama koji će ga na kraju dovesti do mesta jednog od potpresednika ove kompanije.

Kada su stigli u Ameriku, Mandić je Josipu i Karla primio u svoj dom i okupio sjajnu ekipu koja će raditi na njenom albumu "Made In U.S.A."

Naravno, prvo je trebalo odabrati kompozicije, a to je podrazumevalo sate i sate preslušavanja traka sa pesmama raznih inostranih autora.

Kada su i taj posao priveli kraju, započeli su snimanje u dva studija u Los Anđelesu (Smoke Tree Farm Studio i Studio 55), a kakva ekipa je radila sa Josipom i Karlom najbolje svedoči sledeća rečenica Pece Popovića:

U istoriji diskografije ovih prostora, oko jedne ploče nikada se nisu okupili ovakvi muzičari i stručnjaci.

Snimanje je završeno u maju 1979. godine.

Nakon toga Karlo i Josipa vraćaju se u Jugoslaviju, a Jugoton ubrzo potom objavljuje album "Made In U.S.A.".

Međutim, ispostaviće se da će to biti dosta neprijatan period za njih dvoje, jer ih je stigla ona "problematika drugog albuma" koju sam već pominjao u ovom tekstu.

Kritika je naprosto sasekla ovu ploču.

Na kraju je ispalo da su njih dvoje gubitnici koji su nakon par provedenih godina u Americi, shvatili da tamo nemaju šta da traže i potom se vratili u Jugoslaviju.

Gde je istina u svemu tome?

Da li LP "Made In U.S.A." zaista nije tako dobar kako smo to mogli pročitati u tadašnjim recenzijama?

Ovde jednu stvar treba odmah postaviti na svoje mesto: autorski standardi koji su postavljeni sa albumom "Dnevnik jedne ljubavi" toliko su visoki da su bili (i ostali), veoma teško dostižni.

A kada je već tako, svako sledeće ostvarenje dvojca Metikoš - Lisac, upoređivano je upravo s "Dnevnikom".

Dalje, tajming u kome je objavljen album, po mom mišljenju ipak nije bio najsrećniji.

Što se nekog potencijalnog uspeha u Americi tiče, a to ruku na srce i jeste bio njihov cilj, ovaj LP je došao prekasno.

Ako posmatramo jugoslovensko tržište, objavljen je prerano.

Krajem sedamdesetih, domaću scenu zahvatila je opšta pomama za pankom i nadolazećim novim talasom.

Mediji su se zdušno utrkivali ko će o svemu tome napisati što više hvalospeva, tako da je sve drugo bilo kao metlom pobrisano.

U takvim okolnostima, album "Made In U.S.A." nije imao neku izglednu šansu.

Da se ova ploča pojavila nekoliko godina kasnije, kada je sva ta euforija oko novog talasa već ozbiljno splasla, ubeđen sam da bi bilo mnogo drugačije.

I evo, četrdeset pet godina kasnije, Croatia Records objavljuje reizdanje ovog albuma koji je od mnogih već uveliko zaboravljen.

Ništa zato, ovo je dobra prilika da se podsetimo svega.

Što se tehničke strane tiče, tu je sve ono na šta smo od Jugotona već navikli kada su njihova reizdanja u pitanju.

Remaster je urađen sa originalnih magnetofonskih traka, vinil je 180-gramski, rezanje je obavljeno u Abbey Road Studios, a u tu je i download code mp3 verzije pesama.

Omot je luksuzan (gatefold) sa propratnim tekstovima Željka Luketića, Klaudije Čular i Pece Popovića, uz više ekskluzivnih fotografija.

Ako posmatramo sviračke, aranžerske i produkcijske zahvate, ploča je stvarno odlična, pa i više od toga.

O pevanju Josipe Lisac ovde svakako nema potrebe trošiti reči, ono je bilo i ostalo vanserijsko.

Znajući godinu u kojoj je ovaj album objavljen, slobodno mogu da kažem da zvuči svetski, a ni danas nije daleko od toga.

To što su rok kritičari, a i dobar deo tadašnje publike, očekivali novi "Dnevnik jedne ljubavi", drugo je pitanje. Josipa je oduvek bila deo onih koji tragaju za promenama.

I još nešto: ako izuzmemo par kompozicija poput "Ti si genije", koja svakako jeste u disko maniru, dobar deo ovog albuma uopšte ne posmatram tako, bar ne u onoj meri kako je to predstavljno u nekim recenzijama.

Pesme su protkane soulom i fankom, donekle i blago džezirane, što znači da to nikako nije onaj ortodoksni, bljutavi disko, kako bi to možda neko mogao pomisliti.

Na albumu se nalazi deset kompozicija od čega su dve obrade, a to su: "Crazy Love" i "Moondance", obe iz muzičkog pera Vana Morisona.

U ovakvom pakovanju i sa ovakvom zvučnom slikom, album "Made In U.S.A." svakako zaslužuje da se nađe u vašoj kolekciji.

I na kraju, ako se prisetimo šta se sve danas naziva muzikom, slušanje ovog LP-ija pričinjava pravo, istinsko uživanje.

2. Električni orgazam - "Kako bubanj kaže" (Croatia Records)

Dolazak panka i novog talasa, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, u mojoj tadašnjoj okolini i društvu izazvao je svojevrsni muzički "cunami" koji se ogledao kroz žestoke rasprave, neslaganja, isključivosti, pa čak i podsmeh.

Pa iako sam pripadao onoj starijoj generaciji koja je već odavno bila zaražena rokenrolom, nisam se previše upuštao u takva nadmudrivanja u kojima su neki moji prijatelji zdušno omalovažavali ne samo tu novu muziku, već i sve ono što je išlo uz nju, iz čega se odmah moglo videti gde ko pripada.

Naravno, takvih epiteta nimalo nije manjkalo ni s druge strane.

Posmatrao sam to sa priličnom dozom opreza, usput ne propuštajući da pročitam gde god sam nešto pronašao na tu temu.

Tu se svakako nisam morao preterano ni truditi.

Gotovo u svim tadašnjim časopisima novinari su se utrkivali ko će više hvalospeva napisati o novotalasnoj sceni, a mnogi su često i omalovažavali većinu onoga što je do tada predstavljao rokenrol.

Kada se u okviru Džuboks biblioteke pojavila knjiga Draka Glavana "PUNK - Potpuno Uvredljivo Negiranje Klasike", odmah sam je kupio, mada su mi neki prijatelji tada govorili:

Šta će ti to? Pogledaj samo kakav je naslov.

Nisam tako mislio.

Hteo sam da prikupim što više informacija, pa tek onda da donosim zaključke.

Prva kompozicija tog novog muzičkog žanra koja me je zaista dotakla bila je "Ona se budi", grupe Šarlo Akrobata i ako me pamćenje dobro služi taj singl kupio sam nekoliko meseci pre odlaska u vojsku 1981. godine.

Malo kasnije kupio sam danas veće legendarni "Paket aranžman", i to će biti prva ploča sa koje sam slušao Električni orgazam, koji su uz već pomenutu grupu Šarlo akrobata i naravno Idole, po svemu sudeći ponudlili jedan sasvim novi muzički senzibilitet.

Pa ipak, sva ta prašina koja se dizala oko ove tri grupe istovremeno je donosila i određene nedoumice.

Kada se ta prva euforija malo slegla, u tadašnjoj štampi mogla su se pronaći i neka drugačija mišljenja.

Dok su ih pojedini slavili kao one koje su konačno učinile da Beograd, bar što se muzike tiče, postane prestonica evropskog formata, bilo je i onih koji su za Idole govorili da su obični medijski manipulatori, s druge strane, Šarlo akrobata se isuviše brzo podelio na dve frakcije iz kojih su nastale Katarina II i Disciplina kičme, dok je za Električni orgazam bilo dovoljno pomenuti samo njihovo ime, pa da kod pojedinih sagovornika primetite mrštenje.

I mada su na samom početku Idoli i Šarlo ipak prigrlili veće simpatije publike, kroz decenije koje će potom doći pokazaće se da je Orgazam jedan od istinskih nosioca onog pank-nju vejv, ili najjednostavnije rečeno - rokenrol zvuka, kakav je nudio beogradski asfalt osamdesetih godina.

Što se mene tiče, u početku to svakako nisam tako doživljavao, njihovih prvih nekoliko albuma jednostavno sam preskočio i tek sam se kasnije potrudio da ih dodam u svoju kolekciju, pa i one poprilično retke singlove.

U stvari, prvi njihov LP koji sam kupio bio je "Les Chansones Populaires" nakon što sam na radiju čuo neke od obrada koje su se nalazile na toj ploči, mada takvi poduhvati tada nisu bili baš uobičajeni, a posebno se tako nešto nije očekivalo od grupe kao što je to Električni orgazam.

Međutim, kada sam čuo njihove verzije pesama "Metal Guru" (T. Rex) ili recimo Bouvijevu "The Man Sold The World" odlučio sam da kupim "Les Chansones Populaires" .

Naravno, najveći radijski hit sa te ploče bila je pesma "Locomotion" koju je još davne 1962. godine snimila američka crnoputa pevačica Litl Eva, čije je pravo ime Eva Narcis Bojd.

Ono što je bilo neko moje nepisano pravilo jeste da ako već kupim neki album od određenog izvođača, obično kupujem i svaki sledeći i još se dodatno potrudim da pronađem one koje sam do tada preskočio.

Ništa drugačije nije bilo ni u slučaju Električnog orgazma.

Njihov sledeći LP "Kako bubanj kaže" pojavio se u vremenu koje nije bilo baš najsrećnije za samu grupu, kako zbog personalnih promena koje su ih zadesile, tako i zbog činjenice da se sve više govorkalo kako je sa njima već gotovo.

Svemu tome još više su doprinele ne baš povoljne kritike te ploče koja se pride i dosta loše prodavala, a ni sama promocija albuma nije tekla baš glatko.

Na primer, za koncert u Zagrebu, prodali su samo trinaest karta. Doduše, neki tvrde da je prodato petnaest.

Trinaest ili petnaest, svejedno, uglavnom sve je manje bilo onih koji su verovali u grupu izuzev Srđana Gojkovića Gileta.

Srećom, bilo je to više nego dovoljno, ako znamo da je on po mnogo čemu Električni orgazam.

Za sve one koji možda misle drugačije, navešću da mu se zaista divim na činjenici da je kroz tolike godine uspeo tako nonšalantno da pliva u njegovoj rokenrol priči kakva zasigurno nije previše uobičajena na ovdašnjim prostorima.

Zahvale za tako nešto najverovatnije se mogu uputiti na adresu njegove fleksibilnosti, čini se da slične čak ni u približnoj meri nije bilo kod njegovih nju vejv saboraca.

Umeo je da nađe onu pravu dozu pozitivnog bilo da su u pitanju članovi njegove grupe ili spoljni saradnici, kao što su to recimo Vlada Divljan, Piko Stančić i mnogi drugi.

Sve ovo potvrdio mi je i Zoran Radomirović Švaba u jednom intervjuu koji sam vodio s njim:

Jako je bitno da u svemu tome ima neko ko to može da iznese. Mislim da je Gile jedini koji je to mogao da uradi. On je takav čovek, može sve to da preuzme na sebe i da se nijednog trenutka ne oseti nesigurnim, bio je uveren da to može da uradi, uostalom, zbog toga i jeste vođa benda.

Album "Kako bubanj kaže" jedna je od onih ploča kojoj je trebalo vreme da je publika prigrli, ali nikada to i nisu bili neki prejaki zagrljaji, uprkos činjenici da je naslovna kompozicija i danas deo njihovog koncertnog repertoara, mada već odavno pevaju - "kako Čavke kaže", što je svojevrsni omaž njihovom nekadašnjem bubnjaru Goranu Čavajdi koji je preminuo 1997. godine.

I kako su to već neki primetili i napisali - na LP-iju "Kako bubanj kaže" možete pronaći čist rokenrol na tragu Rolingstonsa sa početka sedamdesetih godina i to nesumnjivo i jeste tako.

Tu svakako nema one svojevrsne ironije sa kojom su se Idoli obraćali ondašnjem Beogradu, niti urilika nezadovoljstva kakav je Milan Mladenović utkao u svoje pesme, opominjući nas da je "nešto trulo u državi Danskoj".

Znajući sve to, čini se Croatia Records napravila dobar potez objavljujući luksuzno reizdanje ovog albuma.

Oni koji do sada možda nisu imali priliku da ovaj vinil dodaju u svoju kolekciju sada to mogu da učine i da uživaju u izvornom, sirovom rokenrolu.

Kada ovaj album uzmete u ruke, ono što se odmah da primetiti jeste da je tu sada i kompozicija "Tetovirane devojke (U.F.O. je stigao)" koje na originalnom LP-iju nema, ali je svakako interesantno da je bila uvrštena na ondašnjem kasetnom izdanju.

Što se ostalog tiče, tu je uglavnom sve ono što prati i ostala Jugotonova reizdanja iz ove serije.

Luksuzni buklet, sa kvalitetnim fotografijama i tekstovima pesama ispod kojih su navedena imena onih koji su učestvovali na snimanju, a gosti su svakako brojni: Piko Stančić (bubnjevi), Goce Dimitrovski (truba), Ivan Švager (saksofon), Kire Mitrev (trombon), Ivan Pajević (solo gitara), Pera Džo (usna harmonika), Marina Švabić, Lili Jončić, Zora Vitas (prateći vokali).

Tu su i dva prigodna osvrta koje su napisali Gordan Bakota i Zoran Tučkar.

Remaster je urađen s originalnih magnetofonskih traka, dok je vinil 180-gramski i u boji, a tu je i download code MP3 verzije albuma.

Kao i sa "Les Chansones Populaires", Orgazam je i na četvrtom albumu "Kako bubanj kaže" pokazao da će uvek nuditi nešto novo, a muzičke transformacije samog benda često su bile veliko iznenađenje i za one koji su ih veoma dobro poznavali.

Dok sam slušao reizdanje ove ploče vratio sam se u prvu polovinu osamdesetih, i kao da sam ugledao sve one naše nade i strahove iz tog vremena.

Nade su bile potkrepljene činjenicom da smo tada živeli u poprilično liberalnom društvu i Beograd je u tom smislu bio pravi evropski grad, a strahovi će se nažalost vrlo brzo pokazati kao veoma opravdani, jer samo nekoliko godina kasnije pojaviće se političar (čitaj: političari) kome su mnogi verovali.

Bila je to kobna greška za koju možda i ne treba nikog posebno kriviti, jer davno je rečeno - zlo isuviše često nosi lik anđela.

3. Bajaga - "Pozitivna geografija" (PGP RTS, Fidbox)

Bajagine pesme su se "odmetnule" u narod. Ugrađene su u kulturu ove zemlje, kao jedna od onih ugaonih stena u tvrđavi, koja čuva Beograd za generacije i generacije koje dolaze.

Ovako je o Bajaginom stvaralaštvu pisao veliki Dušan Kovačević.

I stvarno, ako neki ovdašnji kompozitor popularne muzike "liči" na naš glavni grad, onda je to Momčilo Bajagić Bajaga.

Možda i zbog toga što beogradske ulice i Beograđane niko na takav način nije opisao u svojim pesmama.

Još dok je bio ritam gitarista Riblje čorbe, Bajaga je pokazao da je autor na koga se mora računati, pa je samim tim i njegov odlazak iz tog velikog benda po mnogo čemu bio logičan.

U jednom od prethodnih tekstova pisao sam da je on u Ribljoj čorbi napisao desetak kompozicija, od kojih je za četiri bio kompletan autor ("Ja sam se ložio na tebe", "Baby, Baby I Don't Wanna Cry", "Kad hodaš" i "Muzičari koji piju"), ali je istovremeno napisao i više pitkih pop pesama koje stilski nisu odgovarale Čorbinom repertoaru, pa je rešio da ih objavi na svom solo albumu, ali sa željom da i dalje ostane član grupe.

S obzirom da je pre toga već sarađivao sa neformalnom grupom Frka, za realizaciju tog albuma vrlo brzo je okupio nekoliko proverenih beogradskih muzičara među kojima su bili: gitarista Nenad Stamenković, basista Miroslav Cvetković Cvele, bubnjar Vlada Golubović, a kao gostujući pevači pridružili su se Dejan Cukić i Bora Longa, pa će većina ovih imena malo kasnije biti deo njegovih Instruktora. Pored njih, na albumu "Pozitivna geografija", svirali su i Dragan Jovanović Krle (gitara), Nenad Stefanović Japanac (bas gitara), Kornelije Kovač (klavijature, ritam mašine) Kire Mitrev (trombon), Ivan Švager (klarinet), dok je u kompoziciji "Papaline" pevala Suzana Petričević. Pesme su snimane delom u kućnoj radinosti, a delom u Studiju 5 RTB-a, pod producentskom palicom Kornelija Kovača i odmah po objavljivanju krajem januara 1984. godine, izazvale su pažnju kako kritike, tako i publike, što svakako i ne treba da čudi jer su njegovi vickasti ali pronicljivi stihovi bili "upakovani" u dopadljivi, urbani pop zvuk i kada na sve to dodamo i neobičnu boju njegovog glasa, postaje jasno šta je to što je Bajagu izdvajalo kao autora i izvođača od većine ostalih pregaoca na tadašnjem jugoslovenskom rokenrol nebu.

U trenutku objavjivanja ove ploče, onaj najveći novotalasni zalet već je prošao, a dobar deo tadašnje publike čeznuo je za pitkom pop pesmom koja odiše optimizmom i verom u život.

Sa ovim albumom Bajaga im je upravo to i ponudio, s tim što u nekim od tih kompozicija možete pronaći i slike onog najlepšeg Beograda:

Mesec je mlad, a noć je vrela

Padaju zvezde padalice

I dok mi kaplje znoj sa čela

Mrak je i ne vidim ti lice

Dole pod nama čuje se kako

Škripe točkovi noćnih šofera

A ja te volim u mrklom mraku

Na zadnjem spratu solitera

Poljubi me

Dotakni me usnama

Sa usnama

Ko zgaženim trešnjama

Ponekad samo kad blesne svetlo

Velike neonske reklame

Gledam tvoje mačije oči

Kako me miluju iz tame

Mesec je mlad, a noć je vrela

Zvezde se roje iznad glave

Veče miriše na pozno leto

A ti na retke poljske trave

Poljubi me

Dotakni me usnama

Sa usnama

Ko zgaženim trešnjama

Ovakve i slične pesme, koje je Bajaga pevao sa njegovim prepoznatljivim naglaskom, kao da su izronile iz samog srca našeg glavnog grada, postale njegov neraskidivi deo i to je bilo nešto što su u tom trenutku gotovo svi slušali: i osnovci i srednjoškolci, njihove majke i očevi, čak je i onima koji za muziku previše i ne mare, "zapeo" za uho poneki njegov stih.

Bajagin bezimeni bend će na predlog Petra Popovića ubrzo poneti naziv Instruktori i započeti slanje radosti, ne samo u Beogradu već i na prostoru čitave ondašnje Jugoslavije, pa i šire, što je automatski značilo da je njegov dalji rad sa Ribljom čorbom praktično nemoguć.

Proslavljeni autor ove 2024. godine obeležio je nekoliko jubileja: četrdeset godina karijere, četrdeset godina od prvog albuma i četrdeset godina od prvog koncerta koji je sa svojom grupom održao 21. aprila 1984. u tadašnjem Domu sindikata.

Povodom toga, u aprilu mesecu ove godine u koprodukciji izdavačkih kuća PGP RTS i Fidbox, objavljeno je reizdanje albuma "Pozitivna geografija" na 180-gramskom vinilu i u luksuznom gatefold pakovanju, na kome je dizajnerka Branislava Stefanović "upakovala" ekskluzivne fotografije Goranke Matić, koja je i autor originalnog omota ovog LP-ija.

S obzirom da je prvi tiraž rasprodat, nedavno se pojavilo i drugo reizdanje, s tim što je ovoga puta u pitanju zlatni vinil.

I evo, četiri decenije kasnije, mnogo toga više nije isto u našim životima. Neko se s tim promenama miri lakše, neko teže, i svi se trudimo da kako-tako uhvatimo korak sa ovom, po mnogo čemu nemilosrdnom svakodnevnicom.

Pa ipak... ponešto je ostalo isto.

Pesme sa albuma "Pozitivna geografija" i danas odišu ljupkošću i svežinom i nude odsjaj onog nekadašnjeg Beograda iz osamdesetih godina prošlog veka.

Upravo takve misli prolazile su mi kroz glavu dok se na mom gramofonu vrteo ovaj LP.

Behu to godine u kojima je vapaj "samo nam je ljubav potrebna" još uvek imao smisla.

Nažalost, ubrzo potom, doći će i godine i ljudi koji za tim nisu nimalo marili, nemilosrdno brišući i javu i snove koje su generacije pre njih gradile.

Danas je sasvim očigledno da takve ljude nismo umeli da sklonimo iz naših života, a "Pozitivna geografija" je ostala da svedoči kako smo trebali i morali da izabremo sasvim drugačiji put.

Put radosti koja isijava iz svakog takta ovih pesama.

(Telegraf.rs)