Vinili za sladokusce, reizdanja o kojima sam pisao tokom protekle godine

I ova godina već je na izmaku, naravno, mi svaku Novu dočekujemo sa nadom da će biti bolja nego prethodna, a da li će tako biti, videćemo.

Ovih dana napravio sam malu rekapitulaciju onoga o čemu sam pisao u 2024. godini na portalu Telegraf.rs i rezultat toga je da je u tom periodu objavljeno 112 mojih tekstova i pride 14 intervjua.

Ako pogledam vaše komentare, vidim da je to nekima od vas zaista značilo, što mi je veoma drago i svakako mi daje vetar u leđa za dalji rad.

Ono što je posebno izazivalo vašu pažnju su trenutno aktuelna reizdanja LP ploča koje objavljuju naše izdavačke kuće, a u nekim slučajevima i sami izvođači. S obzirom da sam u ovoj godini pisao o više takvih albuma u par nastavaka podsetiću vas na neke od tih tekstova, možda ćete nakon čitanja ipak potražiti ova izdanja, ako to već do sada niste učinili.

1. Doktor Spira i ljudska bića - "Dijagnoza" i "Dizajn za stvarni svet" (autorska izdanja)

Početkom godine Dušan Mihajlović u sopstvenoj režiji reizdao je dva albuma svoje grupe Doktor Spira i ljudska bića.

Mihajlović je jako interesantna ličnost domaće muzičke scene.

Još dok je bio veoma mlad počeo je da piše kompozicije za svoj akustični duo Mira i Spira, u kome je pored njega bila i Mirjana Marković, a kako su oboje bili talentovani autori, istovremeno su pisali i za druge izvođače.

Njegova najpoznatija kompozicija svakako je "Prvi sneg", koju je napisao kada je imao devetnaest godina i ta pesma je u najvećoj meri proslavila grupu Suncokret koju je predvodio Bora Đorđević, a u vezi toga rekao mi je sledeće:

Kako smo Mira i ja pisali jako puno pesama, svaki put kada smo nastupali, svirali smo drugi repertoar. Imali smo par kompozicija koje bi uvek svirali, a ostalo je bilo različito. I jedne večeri, svirali smo "Prvi sneg". Pre toga nikada nismo tu pesmu izvodili pred publikom. U stvari, Mira je rekla: Hajde da odsviramo "Prvi sneg". Mi smo tu bili domaćini, ne mogu se setiti ko je tu sve nastupao, ali Suncokret svakako jeste. Kada smo odsvirali "Prvi sneg" oni su skočili, a Bora je odmah počeo da navaljuje: "Daj nam ovo, daj nam ovo!" Mi smo i pre toga razgovarali oko nekih mojih pesama, ali na kraju do saradnje ipak nije došlo, ali za "Prvi sneg" bio je haos, Bora jednostavno nije odustajao.

Duet Mira i Spira prestao je sa radom kada je Mihajlović otišao na odsluženje vojnog roka.

Po povratku iz vojske Dušan počinje raditi kao snimatelj u studiju "Druga maca" koji je u međuvremenu u Beogradu otvorio Splićanin Enco Lesić, i tu ostaje nekih godinu dana, da bi potom 1980. godine osnovao grupu Doktor Spira i ljudska bića u kojoj su pored njega bili i Zoran Dašić Daša, Stevan Milinković i Želimir Vasić i to će biti postava (uz par Encovih partija na klaviru), koja je u "Drugoj maci" snimila album "Dijagnoza". Kada su posao priveli kraju, a s obzirom da su bili veoma zadovoljni sa onim što je urađeno, Mihajlović je odlučio da ploču reže u Londonu, kako bi na taj način sačuvao kvalitet snimaka, što je i učinio u tada čuvenom "Trident" studiju. Pored toga, došao je na ideju da bi mogao da uradi i tzv. autorske primerke albuma, pa je ujedno i odštampao pedeset LP-ija sa belom etiketom, koje je po povratku u Beograd podelio prijateljima i to se danas smatra jednim od najvećih rariteta jugoslovenske rok muzike.

Kako je u međuvremenu PGP RTB prekršio dogovor i odustao od izdavanja albuma, dogodilo se da je tih pedeset primeraka ujedno bilo i prvo izdanje te ploče.

Ipak, posredstvom Bore Đorđevića, odgovorni u RTB-u (čitaj: Oliver Mandić, koji je u međuvremenu postao urednik), kasnije menjaju odluku i objavljuju album "Dijagnoza", na kome se nalaze izuzetno originalne pesme ("Ima dana kada mene moja duša boli", "Dr Paranoja", "Buđenje", "Uvek isto zbogom", itd), koje govore o ljudskom otuđenju, odnosno o pojedincu koji se pita gde je i šta je.

Interesantno je Spirino kazivanje o tome kako je Bora "ubedio" Mandića da objavi taj album:

Bora i ja smo jednog dana zatekli Olivera u bašti ispred Tašmajdana i on je odmah započeo priču: Evo ja sam sada gazda, ja gospodarim svetom. Bora mu je na to odgovorio: Ti da si gazda izdao bi Spirinu ploču. A Oliver će: Naravno Spiro, dođi sutra da potpišeš ugovor. I tako je i bilo. Odneo sam im te pripreme za ploču, a oni su to posle "krišom" objavili, na neki čudan način, nigde to nije bilo ni objavljeno, o reklami i da ne govorim. Pojavila se ploča u prodavnicama tu i tamo. Niko to nije znao.

Nakon završenog snimanja Mihajlović se 1988. godine seli u London, pa će proći godine dok album "Dizajn za stvarni svet" konačno bude objavljen, što se dogodilo tek 2007. kada je izdavačka kuća Multimedia Records, objavila oba albuma grupe Doktor Spira i ljudska bića kao dupli disk.

Mihajlović je oduvek nosio plašt autora koji na svet oko sebe gleda drugačijim očima i svoja zapažanja sa lakoćom pretače u nesvakidašnje kompozicije čiju bi vrednost odmah prepoznali drugi pesmotvorci, ali i ona publika čiji senzibilitet objedinjuje širi spektar umetničkih interesovanja. Takvi autori, nikada nisu bili u fokusu izdavača, ali bi poznavaoci sa velikom pažnjom osluškivali te "depeše" koje su provejavale iz nihovog stvaralaštva. Ovaj put takve "depeše" spakovane su na dva albuma od kojih je "Dizajn za stvarni svet" dvostruki, i upućene su onim sladokuscima kod kojih "mirisi vinila" i dalje nisu izbledeli i kojima svet na 33 i 45 obrtaja znači mnogo više od pukih uspomena.

2. Indexi - "Indexi" (Croatia Records)

Tokom aprila meseca Jugoton je priredio prijatno iznenađenje objavivši reizdanje albuma uz koji sam, slobodno to mogu napisati, odrastao. Iako nikada nisam bio previše sklon kompilacijama, prvi LP Indexa zauzima zaista posebno mesto u mojoj kolekciji, ali i u mom srcu.

Indexi su jako važna grupa, kako moje, tako i mnogih drugih mladosti, a svakako je interesantno da uprkos tome što su jedan od najdugovečnijih sastava na jugoslovenskim prostorima, iza njih su ostala samo dva autorska albuma.

To je znatno otežavalo njihovim poštovaocima koji su želeli da dođu do nekih njima dragih pesama s obzirom da su do pojave LP-ija o kome ovde pišem, bile dostupne jedino na singlovima objavljenim od strane različitih diskografskih kuća.

Doduše, treba reći da ovo nije bila prva kompilacija Indexa, jednu je još 1972. godine objavila izdavačka kuća RTV Ljubljana, ali samo kao kasetno izdanje u vrlo malom tiražu.

Danas je to veliki kolekcionarski raritet, ali i odlično svedočanstvo istinskog progresiv perioda grupe, no o tome možda nekom drugom prilikom.

24. januara 1974. Jugoton je objavio prvi LP Indexa na kome su neke njihove vrlo važne pesme koje su se pojavile na singlovima između 1971. i '73. godine.

Bez obzira što se na toj ploči nije našla ni jedna nova kompozicija, ona je bila značajna jer su mnogi poštovaci grupe, ako su već propustili te singlove, u svojoj kolekciji konačno mogli imati sledeće legendarne naslove: "Plima", "Balada", "Budi kao more", "Krivac si ti", "Svijet u kome živim", "Da sam ja netko", "Sanjam" i "Sve ove godine".

U trenutku kada je ova kompilacija objavljena, Indexi su imali pauzu u radu jer su Davorin Popović i Slobodan Bodo Kovaćević krajem '73. godine otišli na odsluženje vojnog roka.

Što se mene tiče, taj LP sam dobio na poklon od prijatelja na dočeku davne 1975. godine i ako postoji neka kompilacija koju sam u mladosti neprekidno vrteo, onda je to svakako ova, bez obzira što sam većinu tih pesama već imao na singlovima.

Znamo da postoje uspešnije domaće grupe s mnogo obimnijim diskografijama, neuporedivo većim tiražima, atraktivnijim koncertima, ali nekako mi se čini da od Indexa ipak nema draže.

Baš zbog toga veoma me je obradovala vest da je Croatia Records (Jugoton), povodom pedesetogodišnjice od objavljivanja ovog LP-ija upriličila njegovo reizdanje.

Za razliku od originalnog, oni koji se odluče da kupe ovaj album ovog puta dobiće luksuzni gatefold omot na kome se u unutrašnjosti nalaze svi tekstovi, zatim fotografije omota singlova sa kojih su kompozicije preuzete, navedeni su i studijski prostori u kome su pesme snimljene, postava grupe u trenutku snimanja i datumi objavljivanja tih malih ploča.

Remaster je urađen sa originalnih magnetofonskih traka, dok je vinil 180-gramski.

Kao bonus, dodate su dve pesme: "Predaj se srce" i "Povratak Jacka Trbosjeka i ostalog zla", a u luksuznom bukletu nalaze se ekskluzivne fotografije i dragocena svedočenja Siniše Škarice, Josipa Dujmovića, Seata S. Fetahagića, kao i intervju koji je sa Fadilom Redžićem uradio Darko Kujundžić, a tu su čak i fotokopije predloga upućenih izdavačkim kućama za objavljivanje ovih pesama.

Imalo je Sarajevo i druga velika imena iz sveta muzike, svima dobro znana, pa ih nema potrebe ovde nabrajati, ali generacijama sličnim mojoj sa pomenom tog grada, uvek se makar iz nekog prikrajka nasmeše Indexi.

3. Teška industrija - "Ho-ruk" (Croatia Records)

U ono zlatno doba rok muzike iz Sarajeva su dolazile jako značajne grupe i imena, na prvom mestu Indexi i Bijelo dugme, ali tu su svakako i Teška industrija, Jadranka Stojaković, Rezonansa, Cod, Ambasadori, Formula 4, Pro arte itd.

Naravno, svi su oni na svoj način bili specifični ali Teška industrija se ipak po nečemu razlikovala od ostalih, a to bi se otprilike mogli objasniti sledećom rečenicom: kako se jedan muzičar i sportista, koji je rođen i odrastao u širokoj vojvođanskoj ravnici, snašao u jednoj sasvim novoj sredini, sa dugačijim običajima pa i shvatanjima muzike.

Ono što je svakako interesantno jeste da je ovu postavu osnovao Subotičanin Gabor Lenđel koji je u Sarajevo stigao kako bi upisao Muzičku akademiju, ali i da bi nastavio svoje sportske aktivnosti u kojima je takođe imao dosta uspeha.

Lenđel je rođen 1951. godine u Subotici i njegov muzički put se pomalo razlikovao od onih uobičajenih u svetu rokenrola.

Kada je imao devet godina roditelji su ga upisali u nižu muzičku školu na smeru za violončelo.

Već sa trinaest, osnovao je grupu Suze mladih krokodila u kojoj je svirao gitaru, da bi se u periodu pohađanja srednje muzičke škole zainteresovao za džez rok, pa je sa svojim drugovima iz klupe koji su imali slična interesovanja, formirao sastav Entuzijasti u kome je takođe svirao gitaru.

Po završetku srednje muzičke odlazi u Beograd gde postaje saradnik Nikole Karaklajića u emisiji Veče uz radio.

Kako se paralelno vrlo uspešno bavio i atletikom, bio je državni reprezentativac u štafeti 4 x 100 metara, čekao je najbolju ponudu od tadašnjih atletskih klubova kako bi nastavio sa treninzima i sportskim nadmetanjima.

Kada je takva ponuda stigla iz Sarajeva, odlučio je da se preseli u grad na Miljacki gde je ujedno upisao Muzičku akademiju.

Početkom sedamdesetih godina Sarajevo nije bilo preveliki grad pa dolazak jednog takvog, multitalentovanog mladog čoveka, svakako nije mogao ostati neprimećen, tako da Lenđel vrlo brzo upoznaje Duška Trifunovića sa kojim otpočinje saradnju u muzičkoj emisiji za mlade "Na ti", pa je tako počeo da piše muziku i za neke tamošnje izvođače.

Sedamdesetih godina ta emisija televizije Sarajevo bila je jako popularna jer je na neposredan način prenosila detalje iz života mladića i devojaka širom tadašnje Bosne i Hercegovine sa kojima su po Duškovim rečima bili "na ti", a s obzirom da je u toj emisiji Trifunović bio urednik, scenarista i voditelj, mnogi mladi pesnici tu su prvi put dobili šansu da recituju svoje stihove, a oko njih se ubrzo okupio i veliki broj mladih kompozitora, ali i onih koji sviraju neki instrument ili pevaju.

Sve u svemu, za Lenđela je to bila sjajna prilika da upozna kako mladost Sarajeva, tako i onu diljem tadašnje BiH, ali i da ta mladost upozna njega, pa je ubrzo počeo da svira klavijature u grupi Rok u kojoj je zanat pekao i legendarni bubnjar Ipe Ivandić.

Godine 1974. odlučio je da osnuje Tešku industriju sa muzičarima koji su već stekli poprilično iskustvo svirajući u tamošnjim poznatim sastavima.

Gitarista Vedad Hadžiavdić i basista Ivica Propadalo došli su iz grupe COD, bubnjar Senad Begović pre toga svirao je u Formuli 4, dok je njihov prvi pevač Fadil Toskić došao iz malo poznate grupe Ajani.

Za ime su se odlučili po stihu iz Trifunovićeve pesme "Čisti zrak" za koju je muziku napisao Narcis Vučina i potom je izvodio u duetu sa Slobodanom Samardžićem:

Fadil Toskić se neće dugo zadržati u ovoj novosnovanoj sarajevskoj grupi, jer je odlučio da se posveti solo karijeri pevajući šlagere, da bi potom na njegovo mesto, iz travničke grupe Veziri, došao Seid Memić Vajta, dok istovremeno Sanin Karić preuzima mesto bas gitariste.

Vajtinim dolaskom karijera grupe od 1975. godine naglo kreće uzlaznom linijom, pa za Jugoton snimaju nekoliko singlova sa kojih dolaze hit pesme "Karavan", "Kolika je Jahorina planina", "Kadija" i "Šta je rekla Ana", koje su sredinom sedamdesetih vrlo često emitovane na radio programima.

Sve to dovodi do toga da početkom '76. objave i svoj prvi LP "Ho-ruk".

Na albumu se nalazi šest kompozicija za koje je muziku napisao Gabor Lenđel, dok je tekstove pisao Duško Trifunović, izuzev za "Bijeg" (Ranko Boban) i "Koncert tročinski" (Dušanka Haleta), dok je aranžmane radio Lenđel, osim u dve kompozicije koje je potpisao zajedno sa Vedadom Hadžiavdićem.

Sa ovim albumom (računajući i singlove koje su do tog trenutka objavili) Teška industrija postaje jedna od najvažnijih jugoslovenskih grupa.

Sa ploče se odmah izdvojila hit pesma "Od Olova do Trnova" (navodno je posvećena čuvenom, usiljenom Igmanskom maršu Prve proleterske brigade, koji se dogodio u noći 27. januara 1942. godine pri teperaturi od -40C), a tu su i znatno ambicioznije "Bijeg" i "Koncert tročinski".

Bila je to ploča koja je predstavila, kako Gabora Lenđela tako i samu grupu, u punom stvaralačkom i izvođačkom naletu, sa dosta kompaktnim, tvrđim zvukom i prepoznatljivim vokalom Seida Memića Vajte, uz vrcave i nadasve inteligentne tekstualne dosetke Duška Trifunovića, što ih je u mnogo čemu izdvojilo od tadašnje sarajevske, ali i jugoslovenske konkurencije.

Sredinom godine Croatia Records (čitaj: Jugoton), objavila reizdanje njihovog prvog albuma "Ho-ruk".

I ovoga puta tu je sve ono na šta smo već navikli od ove izdavačke kuće kada su ovakva muzička "podsećanja" u pitanju.

Izdanje je više nego luksuzno, remaster je urađen s originalnih magnetofonskih traka, dok je rezanje obavljeno u Abbey Road studijima, vinil je 180-gramski, a tu je download code MP3 verzije kompozicija.

Uz album ide i knjižica u kojoj, uz odlične fotografije, možete pročitati i prigodne tekstove koje su napisali Amir Misirlić i Petko Kantardžijev-Mlinac, a tu je i intervju koji je s Gaborom Lenđelom upriličio Darko Kujundžić.

"Ho-ruk" je svakako jedan od interesantnijih prog rok albuma jugoslovenske scene iz sedamdesetih godina prošlog veka, a izdavačka kuća Croatia Records je kroz ovo reizdanje izbacila pravu poslasticu kako za ljubitelje vinila, tako i za one istinske zaljubljenike popularne muzike ovih prostora.

4. Bijelo dugme "Bitanga i princeza" (Croatia Records)

Nekada davno, tokom srednjoškolskih dana, uspeo sam da nabavim prilično dobar gramofon.

Bila je to "operacija" dostojna i nekih mnogo ozbiljnijih poduhvata.

Napravio sam dugoročni plan, uzeo u obzir sve one otežavajuće okolnosti koje su mogle da iskrsnu i krenuo u realizaciju.

Danas to verovatno deluje smešno, ali u to vreme dobre Hi-Fi komponente bile su basnoslovno skupe.

Ako to poredite sa nevelikim džeparcem jednog tinejdžera, gotovo nedostižne.

Često sam sa svojim drugarima po nekim časopisima posmatrao fotografije tih vrhunskih uređaja, pamtili smo te, za nas pomalo tajanstvene nazive firmi, maštajući da ćemo možda i mi jednoga dana imati nešto od toga.

Uglavnom, od neke početne zamisli do trenutka kada se u mojoj sobi našao "lepotan" na koga sam ciljao, prošlo je gotovo dve godine.

Mojoj sreći nije bilo kraja.

Ono što je bilo potpuno otkrovenje za mene, jeste da su gotovo sve ploče iz moje kolekcije od tog trenutka dobile jednu sasvim drugu dimenziju.

Odjednom su sve pesme drugačije zvučale, čuo sam mnoge detalje koji su do tada bili "skriveni", a posebno se to odnosilo na neke originalne albume koje sam tada imao.

Bio je to trenutak u kome sam se nepovratno zaljubio u Hi-Fi tehnologiju i dobar zvuk.

Čitao samo o tome gde god bih nešto pronašao i shvatio da što se domaćih izdanja tiče, u lancu proizvodnje postoje mnoge bolne tačke.

Jedna od njih odnosila se na "rezanje" samih ploča, što je dovodilo do toga da i one malobrojne domaće grupe koje su snimale albume u tadašnjim prestižnim svetskim studijima, gde su znanje i tehnologija bili na neuporedivo višem nivou, na kraju ne budu zadovoljne jer se vrlo često mnogo toga gubilo u tom procesu umnožavanja vinila, što ne treba da čudi, jer je tehnologija dobijanja gotovog proizvoda prilično komplikovana.

Izdavačka kuća Croatia Records u poslednjih nekoliko godina izbacuje vrhunska reizdanja (i ne samo reizdanja), koja su urađena po najvišim svetskim standardima, na radost mnogih ljubitelja vinila i muzičkih sladokusaca, pa je tako bilo i ovoga puta. Album je upakovan u luksuzni gatefold omot, vinil je 180-gramski, a uz sve to dobijate i download code WAV verzije albuma.

Ovo će svakako obradovati mnoge fanove grupe, pa i onu stariju generaciju koja je te ploče kupovala još u vreme kada su originalno objavljivane.

Naravno, do današnjih dana mnogi su odustali, neki su promenili svoja uverenja i poglede na svet, pa im muzika više ni izdaleka nije toliko važna, ima i onih kojima je i dalje važna ali tek toliko da se svega sećaju sa setom, dok je najmanji broj onih upornih, onih koji se svojih snova ne odriču tek tako i kojima kolekcije vinila i dalje predstavljaju svetinju.

Ovde neizostavno moramo napomenuti i da je sve veći broj mladih ljudi koji danas ulaze u tu priču i otkrivaju čari gramofonskih ploča.

Sredinom godine Croatia Records (čitaj: Jugoton), objavila je reizdanje četvrtog studijskog albuma grupe Bijelo dugme "Bitanga i princeza", koji je izvorno objavljen 1979. godine, dakle pre četiri i po decenije.

Mnogi tvrde da je to i najbolji album "veselih bosanaca", mada ja nikada nisam voleo takave epitete za bilo koje ostvarenje od bilo koje grupe.

Sklon sam tvrdnji da je Brega na ovoj ploči uhvatio pravu meru, onaj raskorak između folklornih motiva i urbane muzike ovde daleko više ide u korist ovog drugog, album odiše čistokrvnim rokenrolom, ali opet ima mirise ovog našeg podneblja, u neku ruku ogledalo je nas samih.

Prethodno ostvarenje grupe "Eto! Baš hoću!" objavljeno je '76. godine i Bregović je u međuvremenu kao autor toliko sazreo, da se čini kako je na ovoj ploči potpuno samouvereno vladao situacijom, da je u svakom trenutku znao šta zaista hoće, jer to se za prethodni album, uprkos indikativnom naslovu, ipak ne bi moglo u potpunosti tvrditi.

Uostalom, nakon njihovog trećeg LP-ija nastala je kriza, sećam se da da su tada mnogi govorili da je sa Dugmetom gotovo.

Ko zna šta bi i bilo da se nije dogodila Hajdučka česma.

Samo objavljivanje albuma "Bitanga i princeza" pratile su brojne kontroverze o kojima smo tada čitali u mnogim časopisima.

Od idejnog rešenja za omot kakvo je ponudio njihov stari saradnik Dragan S. Stefanović, preko psovke "koji mi je moj", do čuvenog stiha "a Hrist je bio kopile i jad", dakle, sve su to bile "začkoljice" koje su i te kako odgovarale skandal-majstoru Goranu Bregoviću.

Čini se, izuzev možda ovog poslednjeg, da su mu te zabrane donele mnogo više koristi nego da ih nije ni bilo.

Danima se o tome pisalo, Brega je u intervjuima navodio kako se svuda oko nas na kioscima mogu videti mnogo eksplicitnije fotografije od one gde ženska noga u mrežastim čarapama i sa visokom štiklom udara u muško međunožje. Tvrdio je takođe da u mnogim domaćim filmovima prolaze mnogo gore psovke od one "koji mi je moj" itd, itd.

Je li bio u pravu?

Naravno da jeste.

Ali ta medijska prašina i te kako mu je koristila.

Konačno, rezultat svega bio je "bljutavi" omot jugotonovog kućnog dizajnera, odnosno idejno rešenje koje sa Dugmetom i njihovim opusom nije imalo ama baš nikakve veze.

Psovka i stih o Hristu jednostavno su uklonjeni.

Od tada je mnogo toga prošlo, ali svašta je i došlo, a to što je došlo, tada nismo mogli zamisliti ni u snovima.

Kada sam dobio reizdanje ovog LP-ija, dugo sam ga držao u rukama i ne pomišljajući da ga stavim na gramofon.

Otprilike, kao nekada kada sam čekao da dobijem željno očekivani LP koji sam naručio iz inostranstva:

Hoće li konačno doći taj poštar, ima li ga?

A njega nema pa nema.

A kada se već jednom pojavi i kada se ploča koju sam toliko čekao konačno nađe u mojim rukama, uvek bi potom usledio mali ritual. Od raspakivanja, razgledanja omota, čitanja svega onoga što je tu napisano, do stavljanja ploče na gramofon.

Koliko god sam bio nestrpljiv da to konačno dobijem, toliko potom nisam žurio da sve brzo "izgustiram".

Nekako sam hteo da to "gustiranje" bude makar proporcionalno onim danima čekanja, a njih nikada nije bilo malo.

Posle ko zna koliko godina, taj ritual se ponovio kada sam dobio "Bitangu i princezu".

Zašto?

Pa nisam baš siguran da to mogu do kraja objasniti.

Izgled zabranjenog omota sam znao još od davnih dana te '79. godine, koliko se sećam ta fotografija je objavljena u Džuboksu.

Što se psovki i ostalog tiče, takođe sam znao da je ono "koji mi je moj" sada tu, a ono o Hristu ipak nije.

Da li je to Bebek uopšte i otpevao, tj. da li taj snimak postoji, pitanje je.

Ako i postoji, možda je danas još manje mudro da takav stih uđe u jednu pesmu, nego što je to nekada bio slučaj.

Da li se nešto u tom smislu zaista promenilo za ovih 45 godina?

Jeste svakako, ali čini se da je mnogo toga otišlo na onu pogrešnu, negativnu stranu.

Ako posmatramo omot, u vreme nastanka ovog LP-ija takvo rešenje imalo je kud i kamo veću težinu, pa samim tim i efekat.

Slično je i što se tiče onoga "koji mi je moj".

Danas je medijski, ali i naš sveukupni životni prostor, toliko zagađen svakakvim vulgarnostima da ovo deluje sasvim bezazleno, odnosno, u ovom vremenu možete svašta reći a da to ne izazove neke bitne posledice.

Nas više ne iznenađuju ni mnogo gore stvari, što je svakako alarmantno, ispada da smo mi postali robovi svoje "slobode" zbog čega na kraju možemo platiti veoma visoku cenu.

Stih u kome se pominje Hrist, u tom kontekstu bi mogao da se posmatra dvojako, u zavisnosti od toga da li to uopšte postoji na trakama ili ne.

Ako ne postoji, to ima jednu dimenziju i svakako govori samo o ondašnjem vremenu, u protivnom, mnogo više govori o trenutku u kome se sada nalazimo.

Sve u svemu, čini se da su naše slobode u odnosu na ono vreme u kome je ova ploča nastala, više privid nego stvarnost.

I na kraju, ali ne manje važno, verujem da mnogi čekaju da napišem par rečenica o onoj tehničkoj strani ovog reizdanja, produkciji i svemu ostalom što uz to ide.

Mogao bih ovde nadugačko i naširoko pisati o tome, upoređivati pesmu po pesmu, pisati o pratećim vokalima Maje Odžaklijevske koji su na originalnom izdanju prilično osakaćeni a ovde postavljeni sa merom i ukusom, o svim onim govornim "crticama" koji na jedan poseban način boje ovo reizdanje, a kojih u originalnoj verziji nema, o sveukupno jasnijem zvuku za koji je zaslužan Goran Martinac, ili da je supervizor čitavog poduhvata bio Goran Bregović i ko zna čemu još.

Ipak, zadržaću se na onom što sam gore već napomenuo. Kada sam stavio ovaj LP na gramofon, imao sam osećaj sličan onom koji sam pominjao na početku ove priče, a odnosi se na trenutak u kome sam nakon dve godine rada, znoja i štednje, konačno uspeo da nabavim tu novu "spravicu" koja vrti ploče, pa je zahvaljujući tome većina mojih albuma dobila jednu sasvim novu slušnu dimenziju.

A ako je već tako, svaka dalja priča uglavnom je suvišna.

Mislim da bi ovo reizdanje trebalo da se nađe kod svakog ozbiljnog kolekcionara i ljubitelja ex YU rok muzike, kako zbog same simbolike albuma, tako i dobrog posla koji je uradio Jugoton, a ponajpre zbog samih pesama koje su umivene i obučene u jedno novo, svečanije i dosta finije ruho.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)