Seka Kojadinović za Telegraf.rs: Muziku sam uvek doživljavala kao zabavu i zadovoljstvo

Ako posmatramo period s kraja šezdesetih, ali i prvu polovinu sedamdesetih godina, jasno je da je Korni grupa bila jedna od najvažnijih beogradskih, ali svakako i jugoslovenskih rokenrol postava. Bez obzira šta ko mislio, činjenica je da je Konelije Kovač u tom smislu mnogima prokrčio put i u rok muziku uveo profesionalizam kakvog do tada nije bilo na jugoslovenskim prostorima. Ono što je manje-više svima poznato, jeste da je Korni grupa imala uglavnom stabilnu instrumentalnu postavu, sa jedinom promenom koja se dogodila kada je Josip Boček zamenio Borka Kacla. Međutim, situacija sa vokalnim solistima bila je potpuno drugačija, pa je kroz ovaj bend prošlo čak pet pevača i jedna pevačica.

O pevačima se uglavnom sve zna, dok je priča koja prati gospođu Seku Kojadinović, čak i onima koji važe za odlične poznavaoce domaće rok scene, ipak ostala pomalo tajnovita i nepoznata. Možda je to zbog toga što je ona relativno kratko bila u Korni grupi i to na samom početku, davne '68. godine. Možda razlog za to stoji i u činjenici da od svih vokalnih solista koji su prošli kroz ovu ovu slavnu rok postavu, oni jedino s njom nisu snimili ploču. Bilo kako bilo, povremeno bih, dok sam "bunario" po raznim rok arhivama, nailazio na Sekino ime. Ta njena hrabrost, da kao vrlo mlada devojka stane ispred četvorice tada već iskusnih muzičara, i ne samo to - već i da u svemu tome ima jedno apsolutno dostojanstvo, sa vrlo jasnom predstavom šta želi a šta ne, činila je od nje koliko intrigantnu, toliko i osobu kojoj sam se iskreno divio. Samim tim i moja želja da sa njom uradim intervju rođena je dosta davno, pa sam shodno tome čekao svoju priliku. Ta prilika nije došla baš brzo, ali moja strpljivost i upornost je ovih dana konačno nagrađena i evo, poštovani čitaoci, Sekina priča u vezi Korni grupe, ali i mnogo čemu drugom, nalazi se pred vama.

Preporučujemo

• Na početku ovog razgovora voleo bih da se prisetite svog odrastanja u Beogradu. Šta je ono što pamtite, naravno sa naglaskom na muziku?

Pamtim svoju učiteljicu Veru Repac koja je bila prekrasna. Bila je lepša od Đine Loloborđide. Pamtim da sam se iz ljubavi prema njoj trudila da budem najbolji recitator u svom razredu, pa sam posle i recitovala u dvorani škole "Žarko Zrenjanin" koja je tada u mojim očima izgledala ogromno. Pamtim da sam za njenu ljubav pevala neke pesmice koja nas je učila. Pamtim da su moji drugovi bili iz raznih krajeva naše tadašnje zemlje koju sam volela, tu su bile devojčice i dečaci iz Sovenije, Hrvatske, Makedonije, Bosne... Svi smo se voleli i lepo se družili, prosto smo se obožavali. Svoj prvi nastup pamtim iz vremena kada sam prešla u više razrede osnovne škole. Zašto? Skupili su se momci iz osmog razreda, a ja sam bila sedmi. Oni su svirali klavir, gitaru, bubnjeve, a ja sam pevala pesmu "Send Me Some Lovin", koju je inače izvodio Litl Ričard. Dakle, pevala sam tu pesmu kada sam imala trinaest godina, imitirala sam Ričarda, njegovu boju glasa, pa su svi bili izbezumljeni kako jedan "vrabac" može da ispušta takve glasove. To je bila prva pesma, a druga je bila za ljubav mog razrednog starešine koji je bio profesor matematike, naziv te pesme bio je "Pitagora" i to je pevala Gabi Novak. Naučila sam, ne samo pesmu, već i teoremu jer se u njoj o tome i peva. Tako pamtim svoj prvi javni nastup na školskoj priredbi u školi "Đura Đaković".

Foto: Seka Kojadinović/Privatna arhiva

• Kada ste pomislili da bi možda mogli uraditi i nešto više od tih školskih priredbi, što se pevanja tiče? Kada se desilo da ste van škole prvi put pevali?

U mojoj kući slušala se muzika od kada pamtim. Otac je božanstveno pevao narodne pesme i svirao gitaru, a posle smo moj brat i ja gledali razne filmove o Elvisu Prisliju, Tomiju Stilu, gledali smo film "Imitacija života" u kome je pevala Mahalija Džekson, slušali smo Doris Dej, pa smo tako i zavoleli muziku i počeli da slušamo Radio Luksemburg. Nakon filma "Tomi Stil peva", tražila sam od oca da mi kupi gitaru, što je on i učinio, ali je taj instrument prvo počeo da uči moj brat. Učio ga je jedan mladić iz ulice, član grupe Alasi, oni su tada bili poznati u Beogradu. Ja bih im se nekada priključila i nešto otpevala i posle nekoliko dana taj mladić sreo me je na ulici i rekao mi: "Mala, ja sam tebe prijavio na jedno takmičenje, pratiće te moj orkestar". Taj nastup je održan u Domu kulture "Braća Baruh" na Dorćolu, pevala sam "Yang Ones" od Klifa Ričarda i "Perke Perke" od Rite Pavone ("La Partita Di Pallone", op. autora), i ušla sam u finale koje je potom održano u Domu sindikata. Znači, jedan devojčurak od petnaest godina nastupa u Domu sindikata i taj devojčurak dobije naradu.

• Jeste li imali tremu kada ste shvatili da treba da nastupate u Domu sindikata?

Verovatno sam imala. Moram Vam priznati da sam uvek imala tremu i to je verovatno zbog toga što mislim da sam perfekcionista. Biću iskrena pa ću reći da nisam nešto posebno marila da li će se to dopasti publici. Marila sam da to bude veoma dobro, da oni koji se razumeju u muziku kažu - bravo mala, to si super otpevala. Verovatno je upravo zbog toga i trema bila prisutna. Ali uz mene je nekako uvek bio moj brat koji je bio moja velika podrška. Nakon tog uspeha u Domu sindikata, brat je napravio grupu koja se zvala Šine i tu je između ostalog svirao i Mine...

• Čuveni Miroslav Minić Mine, jedan od prvih rok bubnjara u Beogradu.

Tako je. On je bio zaista sjajan dečko, lep kao lutka, a svirao je bubnjeve fenomenalno. Ti bubnjevi su bili kod nas u kući i kada bi on otišao ja bih obavezno sela i "tamburala" po bubnjevima, toliko se to meni dopadalo. Moj brat je inače božanstveni tenor, zaista je prelepo pevao.

• Niste mi rekli ime Vašeg brata?

Milorad Kojadinović, nadimak mu je bio Koja. Pevao je repertoar Elvisa Prislija, Fetsa Domina i Reja Čarlsa, a ja sam pevala drugi glas. Na te svirke, odnosno čajanke u Lotos baru, pozivao bi i mene pa sam nekada išla, a nekada i ne.

• Kada je Vaš brat osnovao Šine?

Davno beše, ali mislim da je to otprilike bila '64. godina. Sa njima sam nastupala kada sam dobre volje i od tada datira prvi napis o toj grupi i hvalospevi na račun pevačice, to jest mene. Slučajno sam to sačuvala. Međutim, Šine su se raspale i moj brat je došao u kontakt sa grupom Dobri drugovi pa smo sa njima otišli na drugu Beogradsku gitarijadu. Ja sam se toliko od toga uplašila da nisam htela da idem, ali po nagovoru roditelja i brata nekako sam skupila hrabrosti da ipak odem. Tu smo brat i ja prvo otpevali pesmu iz repertoara dueta Soni i Šer, oni su već tada bili poznati, a drugu pesmu sam otpevala sama i to je bila kompozicija iz repertoara Dasti Springfild. Skoro ceo njen repertoar sam pevala jer mi je to bilo blisko, te balade su mi ležale. Na toj gitarijadi Dobri drugovi nisu ušli u prvih deset, međutim, žiri je tada doneo odluku da se dodeli još jedna nagrada, pa su pored instrumentalnih pobednika nagrade dodeljene i vokalnim pobednicima gitarijade, a to smo bili moj brat i ja. Od tog momenta sve su novine počele da pišu o nama, i Večernje novosti i Politika i mnogi drugi. Imam tih isečaka nešo sačuvanih gde svi pišu o meni, traže Seku, to su bili naslovi tipa - šta radi Seka, gde ide, zašto peva, itd. Tada kreće moja poluprofesionalna karijera, da tako kažem, jer to nikada nisam doživljavala kao neko moje osnovno zanimanje. Ja sam kao i sve devojke i mladići u tom vremenu imala tu neku nabujalu energiju, pa sam to htela da izbacim iz sebe i da se tom prilikom i zabavljam, što sam u stvari i činila. Muzika mi je bila zabava, u vezi toga nisam pravila neke planove, nisam imala menadžere, nisam jurila nikakve kompozitore, jednostavno sam to doživljavala kao zabavu, kao čovek koji ima svoj posao, a jednom ili dva puta sedmično ide i igra tenis. To je za mene bila muzika i prvenstveno sam pevala samo ono što mi se dopadalo. Nikada nisam htela da pevam neke pesme za koje sam znala da će postati hitovi i da će to publika voleti, ako se to meni ne dopada.

• To je nešto što sam u nekim razgovorima čuo i što Vas na neki način prati. Pevali ste samo ono što Vam se dopada i kako ste sami govorili - shvatili ste da ste po tom pitanju čak malo i tvrdoglavi, ali sa uverenjem da ste ipak bili u pravu.

Pa svako to posmatra sa svog stanovništva. Nakon te gitarijade krenuli su neki koncerti, Vojkan Borisavljević je u Domu sindikata napravio koncert za mlade talente Beograda, na kome smo se Prele i ja zaista istakli i tada je kod mene u garderobu došao Krnoslav Kića Slabinac, klekao na kolena i rekao: "Ja ću samo za Vas da komponujem". Potom se pojavio i Kornelije Kovač koji me je pitao da li bih pevala na Subotičkom festivalu. Ja uopšte nisam ni znala da postoji taj festival i naravno da sam pristala, ali stigli su i mnogi drugi pozivi. Pevala sam na koncertu u Domu sindikata, gde su nastupale tadašnje najeminentnije jugoslovenske grupe: Roboti, Zlatni dečaci, Indexi i Mladi levi. Među pevačima su pored mene bili i Alenka Pinterič i Arsen Dedić. Potom sam uzela učešće na proslavi Dana mladosti, tada sam pevala pred Predsednikom republike, a zatim je došao i taj Subotički festival na kome sam pevala pesmu Kornelijevog brata koja je dobila prvu nagradu stručnog žirija. Nakon nastupa u Subotici, počeli smo pripremu za moju prvu ploču, za to je bio zadužen Vojkan Borisavljević. Vodeća kompozicija je bila moj izbor i to je pesma "Somebody To Love" od grupe Jefferson Airplane, s tim da tekst na srpskom jeziku glasi potpuno drugačije u odnosu na originalnu verziju, ali pesma zaista i dan-danas dobro zvuči. Tu se nalazi jedna kompozicija Dasti Springfild i jedna od Seni Šo, a četvrtu je napisao Vojkan Borisavljević i ona je već ranije izvedena na sarajevskom festivalu Vaš šlager sezone, ali tada je nisam ja pevala. To je inače veoma lepa pesma, on je imao već gotovu matricu i ja sam samo nasnimila glas. Nakon toga, pozvao me je Kornelije Kovač da dođem u Sarajevo kako bi napravili demo snimak za jednu kompoziciju koju je planirao da pošalje na Opatijski festival. Taj demo snimak je napravljen, pesma je uvrštena u program festivala, ali organizatori nisu želeli da to peva jedna debitantkinja iz tadašnje bratske republike, pa je tu kompoziciju otpevao Vjekoslav Jut. Kada me je pratio na stanicu, Konelije me je upitao da li bih ja, obzirom da on sledeće godine planira da dođe u Beograd kako bi formirao grupu, htela da budem vokalni solista. Odmah sam pristala, jer u principu više volim da sam u grupi, da se ne izdvajam, pa samim tim odmah imam i manju tremu. Tu sam imala podršku ljudi koje volim, jer kada je Bata kasnije zaista došao u Beograd i osnovao u Korni grupu, tu su bili Bojan Hreljac i Vladimir Furduj sa kojima sam pre toga često nastupala, bilo na solističkom koncertu Elipsi ili na nekim nastupima gde su me oni pratili. U svakom slučaju, ja sam bila oduševljena tom idejom. Vežbali smo nekih šest meseci i to je bilo stvarno prekrasno vreme, bila sam srećna što mogu da pevam repertoar čuvene pevačice Džuli Driskol koja ima nezaboravne hitove "Road To Cairo" i "Season Of The Witch". Pevala sam i te, ali i druge pesme, negovali smo taj andergraund repertoar, pa sam mislila da ćemo Bata i ja nastupati kao Brajan Ožer i Džuli Driskol. Međutim, Bata je profesionalac, on je od toga živeo i ipak je morao da vodi računa i o nekim prihodima. Za vreme dok smo to vežbali i pevali, on je uveo još nekoliko kompozicija koje smo takođe probali ali ali koje se meni uopšte nisu dopale. Krajem godine imali smo jedan koncert u Domu sindikata, to je bilo povodom izbora za sportistu godine Jugoslavije, i tada smo nastupali sa jednim fantastičnim programom, sa nama su bile dve prekrasne balerine koje su igrale, a ja sam bila između njih i pevala. Tada smo izvodili repertoar Džuli Driskol, ali i neke pesme koje je Bata u međuvremenu komponovao i pripremio. Tu smo doživeli zaista divne trenutke i velike aplauze. Posle toga imali smo još samo jednu "tezgu", da bi potom stigao poziv za javno snimanje u Radio Beogradu.

• Tada je u stvari i došlo do neslaganja između Kornelija i Vas?

Kada je trebalo da nastupimo, Bata mi je prišao i rekao: "Seko, šta ćemo da pevamo?" Rekla sam mu da odabere nešto od tih pesama koje izvodimo, stvarno sam se nadala, bez obzira što je to na engleskom jeziku, da će on izabrati nešto iz repertoara Džuli Driskol jer je po mom mišljenju ta muzika bila izraz Korni grupe. Međutim, on je izabrao jednu pesmu koja mi je, verujte, izgledala kao "Ringe, ringe Raja", kao "Dzum-ram-dubi-dam", i te neke kasnije pesme, i ja sam prvo stidljivo rekla: "Pa zašto baš ta?" On je na to odgovorio: "A zašto ne ta?" I tada smo tu počeli da ponavljamo te rečenice jedno deset puta, da bi na kraju iz mene izašao, isplivao, odjeknuo, vrisnuo, moj dorćolski temperament i moje kordunaško poreklo po majci, pa sam onako, ni pet ni šest, kao neka prava klinka, rekla: "Ma hajde Bato, ta pesma ništa ne valja!" Tada sam ga jako povredila, jer to je naravno bila njegova kompozicija. Nije bio neprijatan, on je jedan izuzetno kulturan čovek, ali nije mu bilo pravo, pocrveneo je, i samo je sasvim mirno rekao: "Ovog trenutka mi prekidamo saradnju." Ja sam opet na svoj dorćolski način odgovorila: "Uuu, što si me nasekirao." Zatim sam pokupila svoje prnje i otišla. Tako je završena naša saradnja.

• Šta se posle dešavalo? Jeste li se potom negde sreli?

Nismo se nakon toga sretali, možda jednom ili dva puta, i tada bi se samo hladno pozdravili. Jednom, mislim da je to bilo na Subotičkom festivalu, uradio je aranžman za pesmu koju sam tom prilikom pevala, pa su posle zagrebački "Studio" i naša "TV Revija" pisali da smo Dalibor Brun i ja najbolji interpretatori, iako naše pesme nisu dobile nagradu. Međutim, dve-tri godine pre nego što ja Bata otišao sa ove planete, sreli smo se na skupu na kome je dodeljivana nagrada Darka Kraljića od strane SOKOJ-a, a koju je te godine dobio moj najveći prijatelj u muzici, Zoran Simjanović. On mi je bio kao brat. Tada smo moj suprug i ja prisustvovali, a tu je bio i Bata. Prišla sam mu i upoznala ga sa mojim suprugom i rekla mu da ga on jako ceni. Posle nekoliko dana, zazvonio je moj telefon, Bata mi se javio i rekao: "Seko, moja supruga i ja pozivamo tebe i tvog supruga na ručak." Jako sam se obradovala, jer sam dobila mogućnost da sa njim uspostavim neki kontakt i da mu kažem nešto što mi je tolike godine bilo na srcu. Međutim, na tom ručku on me je preduhitrio rekavši: "Znaš Seko, ja bih želeo da ti otpevaš jednu moju pesmu". Nisam mogla da verujem svojim ušima, bila sam iskreno oduševljena, ali sam mu saopštila, da pre nego što mu na to odgovorim, želim da kažem nešto drugo: "Bato, čekala sam i vrebala priliku da ti nešto kažem u vezi našeg neslavnog razilaženja. Nikada ne mogu da zaboravim da si me ti pozvao na Subotički festival. Nikada ne mogu zaboraviti da si me pozvao da pravimo demo snimak tvoje pesme za Opatiju, a najmanje ću ti zaboraviti što si od svih pevača u Jugoslaviji izabrao mene za vokalnog solistu Korni grupe. To će zauvek ostati u mom sećanju i veliko ti hvala na tome. Time si dokazao da ti se dopada moj glas i da si spreman da u to uložiš. Niko nije imao tu hrabrost kao ti". Sa svojim bratom sam otpevala prvu pesmu Vojkana Borisavljevića koju je on ikad snimio i objavio na televiziji, tu se radi o jednoj protestnoj pesmi, taj snimak postoji i danas, a on mi nikada posle toga nije ponudio da pevam na festivalu nešto što je napisao, ili da snimim ploču na kojoj bi bila neka njegova kompozicija, ali mi je par godina pre nego što je preminuo rekao: "E moja Sele, ti si i dan-danas premoderna za Srbiju". Tada mi je postalo jasno zašto mi nije nudio kompozicije. Jednom prilkom obratio mi se i Aleksandar Korać: "Seko, ja sam čuo da Vi fenomenalno pevate, ali da ste vrlo teški za saradnju", i na tome se završilo. Nakon što sam pročitala tri Batine knjige koje mi je poklonio kad smo bili na tom ručku, shvatila sam da je upravo on razgovarao sa Aleksandrom Koraćem koji je bio veliki prijatelj sa ocem Kornelija Kovača i bio je Bati mecena kada je došao u Beograd... ali da završim priču koju sam započela. Naravno da mu je sve to što sam rekla prijalo, potvrdila sam da bih vrlo rado otpevala nešto za šta on misli da može imati neke svrhe i koristi od toga i da uopšte nije bitno da li će tu pisati moje ime ili neće. Nemam nameru da pravim bilo kakvu karijeru, jer sam već žena u godinama i možda bi bilo bolje da tu pesmu ponudi nekoj lepoj, mladoj osobi. Uostalom, nisam sigurna ni da li ću to i moći. Kornelije je na to rekao: "Možeš ti to, možeš", što mi je siganaliziralo da me je on ipak slušao na You Tube kanalu. Tada sam mu rekla i sledeće: "Bato, ti znaš kakva sam ja, ako mi se pesma ne dopadne, ja je neću pevati bez obzira što si je ti komponovao. S druge strane, čak i da se tebi dopadne, a meni ne, opet ti neću dozvoliti da je pustiš u etar. Ja sam ostala ista ona stara Seka." Nakon tog susreta mi smo postali tako nežni jedni prema drugom, opet bi se videli ili čuli preko telefona. Kad smo se viđali, veruj mi, on mi je ljubio ruku, što ja nikada nisam mogla da poverujem da se može desiti. U septembru mesecu pre dve godine, javila sam mu da dolazim u Beograd a on mi je odgovorio: "Radujemo se tvom dolasku". To je bilo poslednje što mi je napisao. Mi smo došli 12. septembra, sledećeg dana ujutru stiže poruka od Sneške, Batine supruge, koja mi je napisala: "Seko, tvoj šef te je napustio". Bilo je jasno šta to znači. U toj našoj komunikaciji koja je trajala godinu i nešto dana, uvek sam ga oslovljavala sa šefe. Moj drug iz Crne Gore poslao mi je jedan njegov intervju gde pominje i mene koja sam potpuno zaboravljena. Uopšte nije ni bilo bitno da budem pomenuta, ali je tom prilikom rekao: "Znate, Seka Kojadinović me još uvek oslovljava sa šefe". Eto, to je jedna priča koju sam Vama ispričala i uvek mi bude tužno kada se setim tih poslednjih dana koje smo nas dvoje zaista proveli u prijateljstvu.

• Divno zaista. Dobro, niste bili jedini, Prele i Zdravko Čolić su takođe dobili otkaz iz Korni grupe, ali drago mi je da ste kasnije pokazali svu svoju veličinu i sve to na neki način doveli u jednu toplu ljudsku priču.

Dobila sam otkaz, ali nadam se da ste me razumeli, meni je to bilo nebitno, zato što ja muziku nisam doživljavala kao posao, već kao zabavu, kao zadovoljstvo, tako da mi to uopšte nije bilo važno. Mnogo me je više pogodilo to što nije imalo ljudi kao što je bio Kornelije, dakle onih koji su negovali tu savremeniju muziku, rok muziku, andergraund, soul, ritam i bluz. To je temperamentna muzika, to je ono u čemu ja uživam, pare mi ne trebaju. Volim to da pevam zato što uživam u tome, ali malo ko je za to imao sluha. Komponovali su neke gluposti, slali to na neke festivale i onda su mene, koja sam tada imala malo godina i bila nedovoljno mudra, pozivali da to pevam na tim festivalima. Ne mogu sad da grešim dušu, nisu to bile loše pesme, ja bih trebala da budem još bolji kompozitor da bih tako nešto rekla, ali to nisu bile pesme koje ja mogu da iznesem, jer to ne osećam. Na turnejama po Sovjetskom Savezu, kada dođe moj red da pevam te kompozicije, to je za mene bilo veliko opterećenje, jer ih ne volim i mučim se dok ih pevam. Jednom sam na takvoj turneji bila sa Beti Đorđević, nju je kasnije intervjuisala Tanja Peternek i postavlja joj pitanje: "Da li Vi Beti volite da pevate?" Ona odgovara: "Naravno, obožavam, ali moja koleginica Seka Kojadinović, bile smo zajedno na turneji u Sovjetskom Savezu, svaki put pre nego što izađe na binu kaže: "Beco, ovo je sad za mene veliki napor." Tamo u publici sedi po nekoliko hiljada ljudi, čak i pet, šest, ili sedam hiljada, a ja pevam pesme koje uopšte ne volim. Iz ovoga se vidi da nisam bila osoba koja je imala neke ambicije u tom smislu. Nikada se ni jednom kompozitoru nisam obratila da komponuje pesmu za mene. Međutim, ima tu nešto drugo. Kada je Bata došao iz Sarajeva i napravio Korni grupu, bila sam sa jedne strane jako radosna što sam tu, jer tu su i Bojan i Furda, ali sam bila tužna zbog Simketa jer on je za mene bio autoritet. Tada sam mislila kako Simke nema više tu svoju grupu, a ja sam već postala član ove druge, ali bez obzira, Simke i ja smo nastavili da se družimo, bili smo stvarno pravi pravceti drugovi. Videla sam da mu nije lako pa sam mu rekla: "Slušaj Simke, ja tebe uopšte ne razumem. Elipse više ne postoje, a ti si sagnuo glavu i šta? - ništa. Komponuj nešto, nastavi da se baviš muzikom." Posle je stvarno nastavio da komponuje. Prele i Lidija Kodrič su pevali njegove pesme, pa čak i onaj što se bavio skakanjem u dalj...

• To je Nenad Stekić koji je u to vreme takođe snimao neke ploče. Simke je napisao muziku i za Vaš drugi singl, ali ono u čemu je svakako briljirao je filmska muzika.

Jeste, na to sam bila izuzetno ponosna. Simke je za mene napisao tri pesme, dve su izvođene na festivalu Beogradsko proleće, pa se kompozicija "Voli me" našla na A strani mog drugog singla, dok je na B strani bila njegova prekrasna balada "A usne moje šapuću tebi".

• Na vašoj trećoj ploči autor pesama bio je Boris Bizetić. Kako je došlo do te saradnje?

Pravo da Vam kažem, ne mogu uopšte tačno da se prisetim kako je došlo do te saradnje, ali je činjenica da je on imao grupu u kojoj su bili Mira Beširević, Rale Čajić, Miša Marković i ja. Pored nas, tu je bila i prateća grupa divnih devojaka koje su božanstveno pevala, čini mi se da su one bile članice Collegium Musicum, ili tako nešto. S jednom od njih sam nastavila da se družim, potom smo se pogubile, što mi je jako žao, nikako ne mogu da je pronađem. Mislim da mi je Boris tada ponudio te kompozicije. Išli smo par puta na neke koncerte i ja sam to otpevala na svoj način, to svakako nije bila neka "vau pesma", ali je bila korektno otpevana, ona sa B strane mi se nije posebno dopala, ali otpevala sam i nju. Posle toga nismo sarađivali.

Foto: Kemal Mandžuka

• Vrlo važan trenutak što se muzike tiče dogodio se kada ste završili fakultet.

Ja sam izbegavala da pevam neke klasične tezge, na primer one letnje na moru i slično, ali sam išla na nekoliko turneja. Kada sam završila fakultet ozbiljno sam počela da razmišljam da napustim muziku, obzirom da nisam imala mogućnost da pevam ono što volim, a kako nije bilo ni publike za tu muziku, shvatila sam da nemam šta tu da tražim. To što sam talentovana i što mi svi apaludiraju, ipak na kraju ne znači puno, nemam ništa od toga, a da pevam po nekim kafanama i barovima, nije uopšte dolazilo u obzir. Tada sam ozbiljno razmišljala da počnem da se bavim pravom, pa sam krenula da konkurišem prvo u Treći opštinski sud, pa u Prvi opštinski sud, potom i u Drugi opštinski sud, na mesto sudskog pripranika. Ni u jedan, ni u drugi, ni u treći sud me nisu primili bez nekog obrazloženja, ali nezvanično obrazloženje je bilo da je to zbog toga što sam pevaljka. Zato što pevam tu muziku, što nosim kratke suknje i tako neke gluposti. Tada sam shvatila da više ne treba da konkurišem po sudovima jer je mrka kapa, pa sam odlučila da ipak ne gubim na vremenu dok ne dobijem odgovarajući posao i pristala sam da idem na turneje. Ta prva turneja po Jugoslaviji bila je sa Mišom Kovačom, on je zaista divan čovek bio, dobar drug i saradnik, a potom i sa Kemalom Montenom i Zdravkom Čolićem, a nakon toga bila sam na te tri turneje po Sovjetskom Savezu. Na toj poslednjoj turneji upoznala sam jednog gitaristu i pevača, koji je pored toga bio i trombonista i trubač i takođe diplomirani psiholog, tu je otpočela naša veza i mi smo osnovali porodicu. Kad smo dobili prvo dete ja sam definitivno prestala da se bavim muzikom.

• Govorite o Vašem mužu, Kemalu Mandžuki.

Tako je, s njim sam u braku četrdeset sedam godina.

• Kemal je iz Bosne, koliko znam?

On je iz Bugojna, ali je došao u Beograd jer je bio savremenih shvatanja i tu je na Filozofskom fakultetu završio psihologiju. Ima puno njegovih snimaka na You Tube pod nazivom Michael Mandžuka, ima puno pesama koje peva na engleskom jeziku, a ima i njegovih kompozicija koje ja pevam, to datira u nekih poslednjih pet-šest godina i mi se tu sjajno zabavljamo. Ja napišem tekst, on napiše kompoziciju, napravi aranžman, sve to nasnimi, posle to ponekad slušamo sa našim prijateljima, a mogu Vam reći da ima to i solidan broj pregleda. Međutim, ono što je mene jako obradovalo i iznenadilo je činjenica da kompozicija sa moje prve ploče, "Somebody To Love", od grupe Jefferson Airplane, ima više od 300 000 pregleda. Moj muž, Kemal Mandžuka, ima predivan glas, ali je i jako skroman čovek i te svoje pesme nikada nikom nudio i meni je to stvarno krivo, jer je jedan izvanredan talenat. Bio je trinaest ili petnaest puta na turneji po Sovjetskom Savezu sa orkestrom Lideri, pa su mu ti koji su sa njim pevali na tim turnejama tražili pesme. Jedan od njih je Dragan Antić koji je posle ušao u Lidere i putovao sa njima po Evropi, mislim da se ta pesma zove "Daj mi cvet". Nikada bolji glas nije imao Dragan Antić nego kada je otpevao tu Keminu pesmu, a takođe je jednu njegovu kompoziciju pevala Lola Novaković. Ona mu je kasnije tražila još neke pesme, ali on nije pristao na to, što se posebno odnosilo na jednu koja nosi naziv "Lidija", koju je posvetio našoj ćerci.

• Učestvovali ste i na nekim festivalima?

Učestvovala sam na nekoliko "Beogradskih proleća", pevala sam na Skopskom festivalu u Makedoniji, gde sam dobila nagradu publike, nastupala sam i na priredbama i u TV emisiji "Mladi, ludi svet" nekoliko puta...

• "Koncert za ludi mladi svet".

Tu sam izvodila protestnu pesmu Vojkana Borisavljevića "Bomba pašće na grad" i takođe sam u "Maksimetru" pevala pesmu "Lay Down" (u originalu je pevala pevačica Melani Safka, op. autora), učestvovala sam i u emisijama "Od glave do pete" i "Zvezde pod zvezdama", dakle bilo je toga, ali ja to sve zajedno ipak nisam doživljavala kao neko profesionalno bavljenje muzikom i taj trenutak u kome sam odlučila da prestanem da se time bavim bio je potpuno bezbolan za mene. Posebno što mi je moj veliki prijatelj Simke, koji je znao na šta sam što se tiče muzike spremna, a na šta nisam, govorio da je najbolje da se povučem, a jednom prilikom i Đorđe Novković mi je rekao nešto slično: "Seko, šta će to tebi? Ti si pametna žena, školovana, nije ti to potrebno". Biću iskrena, u početku mi nije bilo jasno zašto mi svi to govore, da bi na kraju to ipak prevagnulo. Naročitu ulogu u tome odigrao je moj brat, a on je bio čovek koji je najviše na svetu voleo moj glas. Jednom prilikom kada sam pevala na Svetom Stefanu, to je jedan jedini put kada sam na tako nešto pristala, bila sam tamo dva meseca na letnjoj tezgi, naravno sa svim privilegijama koje su uz to išle, brat mi je u jednom momentu rekao: "Znaš Seko, ja mislim da je vreme da ti prestaneš da se baviš muzikom". Možda mi je tada to izgledalo pomalo čudno, ali njemu sam ipak najviše verovala. Tada sam ga pitala: "Zašto to?" On mi kaže, onako ljudski, bratski: "Znaš šta? Ja sam u publici slušao komentare, ovde svako misli da može da te uhvati za d..pe." Naravno da ni moja majka nije volela što pevam, moj deda to takođe nije podržavao, pa sam vrlo lako donela odluku. Nakon toga zaposlila sam se u jednom preduzeću gde sam radila šest godina, potom sam položila pravosudni ispit i počela da radim sa bratom jer i on je bio advokat. Posle nekog vremena osamostalila sam se i potom sve sve do penzije radila u advokaturi. U jednom momentu, moj suprug koji je stalno putovao po svetu, je rekao: "Seko dosta smo bili razdvojeni, ceo život, mislim da je vreme da konačno budemo zajedno". U to vreme jako lepo mi je išla advokatska praksa i stvarno volim taj period, ponosna sam na to, i zaista uvažavam ljude koji su me podržavali i koji su mi bili zahvalni. Razmislila sam malo i ipak rešila da sačuvam svoju porodicu i došla sam ovde u Hamburg gde su mi bili muž i ćerka koja je studirala elektrotehniku, ona je ovde ostala i izrodila decu, ali i pored svega toga ovde mi je dosadno. Volim svoj Beograd iznad svega, volim svoj Dorćol, volim svoju državu, nemam tu sreću da budem uvek tamo, ali sam vrlo često u Beogradu, sigurno jedno četiri-pet puta godišnje i u takvim prilikama ostanem mesec dana, možda i više. Uostalom, najvažnije od svega je to što mi je i sin u Beogradu i ta moja potreba za Beogradom i za mojim prijateljima je nešto što je vrlo jako, nešto što ja sebi moram da udovoljim. Poštujem ovde sve, ali se samo u Beogradu osećam kao kod kuće, ovde sam samo privremeno.

(Telegraf.rs)