Čudesni albumi rok muzike: Chicago - "Chicago Transit Authority", grupa koja je sobom nosila nešto posebno

Foto: Goran Živanović

Počeci grupe Chicago datiraju još od davne 1967. godine kada su se prvi put okupili pod imenom Big Thing i tada su kao i većina tek osnovanih grupa svirali hitove sa top lista u noćnim klubovima Čikaga.

Preporučujemo

U to vreme postava je izgledala ovako: Robert Lam je svirao instrumente sa klavijaturama, gitaru Teri Ket, bubnjeve Deni Serafin. Imali su takođe i odličnu duvačku liniju koju su činili: Džejms Pankov - trombon, Li Lofnan - truba i saksofonista i multiinstrumentalista Volter Parazajder.

Kada su startovali nisu imali basistu već je te deonice svirao Robert Lam na orguljama, ali vrlo brzo su uvideli da to nije pravo rešenje pa su počeli tražiti bas gitaristu koji bi im odgovarao i koji bi takođe mogao da preuzme jedan deo pevačkih zaduženja.

Do tada su Lam i gitarista Teri Ket bili zaduženi za vokalne deonice, a kako je obojici tip glasa bio bariton, tragali su za basistom koji je tenor, a sve to pronašli su u Piteru Seteri.

U to vreme već su postigli određeni uspeh svirajući obrade, ali su ubrzo shvatili su moraju započeti rad i na sopstvenom materijalu.

S obzirom da su tada sarađivali sa menadžerom Džejmsom Vilijamom Gersiom, na njegov zahtev se u maju 1968. godine sele se u Los Anđeles, a ujedno i menjaju ime u Chicago Transit Authority.

Džejms Pankov je u jednom intervjuu iz 1969. godine to ovako objasnio:

Nismo bili sigurni da će nam to biti od koristi, jer smo morali preseliti i naše porodice i sve ostalo. Zaista tada nismo mogli da shvatimo zbog čega se moramo preseliti tamo. Nije nam obećana nikakva sigurnost ili nešto slično. Džejms Gersio se samo nadao da ćemo otići u LA i postati jedna poznatija muzička zajednica, pa se tako i dogodilo. Otišli smo tamo, svirali smo besplatno u "Whiskey a Go Go" klubu i počeli smo hvatati korak. Polako, ali sigurno izgradili smo reputaciju u Los Anđelesu.

Foto: Goran Živanović

Iako su nerado prihvatili Gersijevu ideju o preseljenju, ispostavilo se da je on ipak bio u pravu. Očigledno je da je on shvatio da grupa Čikago sa sobom nosi nešto posebno – ne samo zahvaljujući njihovoj gotovo jedinstvenoj sekciji duvača i troglasnim harmonijama koje su donosili Lam, Setera i Ket, već i zbog toga što je Lamm bio briljantni mladi tekstopisac, a Ket je bio izuzetan gitarista.

Ubrzo su počeli nastupati u čuvenom holivudskom "Whiskey a Go Go" klubu, gde su ih slušali mnogi poznati muzičari, pa i Džimi Hendriks.

Ostalo je zabeleženo da je Hendriks, slušajući ih, jednom prilikom rekao Parazajderu:

Isuse, ti i ostala dva duvača kao da dišete jednim plućima, a vaš gitarista je bolji nego ja.

Snimanje svog prvog albuma započeli su krajem januara 1969. godine u studiju izdavačke kuće CBS u Njujorku. Interesantno je da je malo pre toga njihov menadžer Džejms Gersio producirao čuveni drugi album grupe Blood, Sweat & Tears, a zli jezici su tvrdili da je to uradio samo kako bi imao adute da ubedi odgovorne u izdavačkoj kući Columbia da potpišu ugovor i sa Chicago Transit Authority.

Nevolja je bila u tome što oni za tako nešto nisu bili posebno raspoloženi jer su Blood, Sweat & Tears takođe bili njihovi štićenici i smatrali su da u njihovom katalogu nema mesta za dve džez-rok grupe.

Još veći problem je nastao kada su momci iz Chicago Transit Authority izrazili želju da urade dupli album, što je bila velika retkost za početno studijsko izdanaje nekog benda, na šta odgovorni u izdavačkoj kući tek nisu hteli da pristanu.

Međutim, momci su bili uporni, smatrali su da su talentovani i da imaju šta da kažu i da je jedna LP ploča isuviše malo za tako nešto.

Na kraju je pronađeno rešenje tako što su članovi grupe pristali da smanje svoje honorare. O tome je opet govorio Pankov:

Ljudi su mislili da smo izdali dvostruke albume jer smo hteli da budemo velike zvezde, ali ostaje činjenica da su dupli albumi obično objavljivani zbog dužine pesama na pločama. Da smo radili običan LP, imali bismo četiri pesme na svakoj ploči i time svakako ne bi odali dužno poštovanje našoj publici. Dakle, da bi smo zabeležili čitav spektar muzike koja je nastala u to vreme, bilo je potrebno da imamo dve ploče u svakom paketu. (i njihovi sledeći studijski albumi, "Chicago II" i "Chicago III", bili su takođe dupli, op. autora)

Kada se LP, naslovljen po imenu grupe, pojavio 28. aprila 1969. godine dobio je dobre kritike ali se u početku nije najbolje prodavao.

Međutim, tih desetak pesama koje su bile raspoređene na dve ploče, nosile su u sebi kako elemente bluza i roka, tako i džeza i klasične muzike i bilo je sasvim jasno da se radi o bendu koji ima velike ambicije.

I svarno, album je bio istinski dobar i to na mnogo načina, pa je u velikoj meri srušio mnoge predrasude o tome šta bi jedan rok bend trebao da bude, a malo kasnije iznedrio je i tri velika hita koji su skinuti na singlove: "Does Anybody Really Know What Time It Is?", "Beginnings" i "Questions 67 & 68".

Te tri pesme, kao i njihova verzija kompozicije "I'm A Man" od Spencer Davis Group, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina bile su neverovatno popularne.

Album je u Americi dospeo do sedamnaestog mesta lista poplarnosti, dok se u Britaniji kotirao još bolje, dospevši na devetu poziciju.

Ali to je bio tek početak.

Niko od njih tada nije mogao ni da nasluti da će grupa u sledećih pet i po decenija svog postojanja prodati više od 100 miliona albuma, imati 21 Top 10 singl i biti ovenčana sa čak 47 zlatnih ili platinastih odličja za svoja izdanja.

Znajući sve to, interesantno je da grupa sve do 2015. godine nije bila nominovana za priznanje Rock and Roll Hall Of Fame, o čemu je jednom prilikom govorio trubač Li Lofnan:

Zaslužujemo to već više više od dve decenije. Mislim da je 1992. bila prva godina kada smo bili kvlifikovani za nominaciju, ali nakon toliko vremena, to više i nije toliko važno. U Rock and Roll Hall Of Fame nalazi se zaista puno ljudi koji više uopšte i ne sviraju, a mnogo je i onih koji više nisu s nama. Dakle, volim da radim i volim to što radim. Percepcija većine ljudi je da se mi već nalazimo u "Kući slavnih", ali kada saznaju da ipak nismo, onda se pitaju da li je tako nešto uopšte moguće. Pogledajte recimo Moody Blues. (Ova grupa je tek 2018. prvi put nominovana za "Kuću slavnih rokenrola", op. autora) Postoji nekoliko bendova koji bi tu svakako trebali da budu uključeni, ali nisu, i onda pogledate neke od bendova koji su već primljeni i samo kažete: "Neverovatno!" No šta je tu je.

Međutim, grupa Chicago ima i brojna druga priznanja. Osvojili su više Grammy nagrada, a takođe i američkih muzičkih priznanja, npr. Medalju grada Čikaga za zasluge, što je najveće civilno priznanje, ulica u tom gradu posvećena je njima u čast, "Zlatnu ulaznicu" dvorane Madison Square Garden, za dolazak više od 100 000 posetilaca na njihove koncerte tokom godina, 1992. dobili su svoju zvezdu - Hollywood Walk Of Fame za muzičke doprinose koja je smeštena na 6400 Hollywood Boluvard, itd.

Kada je gitarista Teri Ket 23. januara 1978. godine nesrećnim slučajem izgubio život, grupa Chicago je bila na svojevrsnoj prekretnici u vezi njihovog daljeg rada, o čemu je Li Lofnan rekao sledeće:

U trenutku kada je Teri umro iza nas je bilo samo jedanaest godina karijere. Ne treba da govorim koliko je to bilo iznenadno i šokantno. On je bio muzički vođa benda i počeli smo da razmišljamo da li uopšte ima smisla nastaviti s radom, jer to je bilo stvarno porazno. Pa ipak, posle nekog vremena shvatili smo da bi on sigurno želeo da nastavimo i to smo to i učinili, ali najteže je bilo naći njegovu zamenu. Imao je toliko ideja, njegova kreativnost bila je neverovatna, nismo mogli da shvatimo kako to uopšte možemo da nadoknadimo.

I Džejms Pankov je sa setom govorio o svom preminulom prijatelju:

Mislim na njega vrlo često. Uveren sam da on ima osmeh od uha do uha zbog činjenice da smo mi takva gomila upornih gadova, ovde smo dole čoveče, ne rastajemo se, i uvek je tako dok ne shvatimo kako nešto treba da uradimo ili dok ne pronađemo način na koji bi nešto voleli da iskažemo. Mislim da je ponosan na nas. Ali treba znati da je ovo rokenrol, to je muzika, to nije lek za rak. Nije novi točak. Ovo je zabava. Ona doduše daje životni kvalitet koj inače ne bi imali, baš kao što to čine recimo prekrasno cveće i stvari u prirodi koje životu daju dodatni smisao. I sjajno je biti deo karijere i poduhvata koji je možda mnogim ljudima pružio sreću i mesto na koje mogu otići kad ih život počne gaziti. Teri nam je bio velika inspiracija dok je bio živ i još uvek je. Mislim da njegov duh postoji unutar ovog benda i mi se često setimo njega s velikim pijetetom i nadam se da i on čini isto - nadam se da se zabavlja.

Interesantno je da je pod pretnjom tužbe istoimene prevozničke kompanije iz Čikaga, grupa morala da skrati svoje ime nakon objavljivanja prvog albuma.

I za kraj ove priče svakako ne mogu zaobići činjenicu da je proširenu verziju kompozicije "I'm A Man", prepunu dugih deonica na perkusijama, domišljato je iskoristio inovativni DJ iz Njujorka Fransis Graso , poznat po tome da je prvi razvio beat mixing, što je metoda spajanja kontinuiranog toka muzike, dakle bez prekida ili praznina. Kada je takvo miksanje obavljeno, muzika se prebacuje s jedne pesme na drugu a da niste ni svesni da je pesma promenjena, skoro neprimetno ste se prebacili u sasvim drugu kompoziciju. Uglavnom, Frensis Graso je povezao bubnjarsku deonicu iz kompozicije "I'm A Man" sa onim izrazitim erotskim stenjanjem iz pesme "Whole Lotta Love" od grupe Led Zeppelin, čime je mase posetilaca na njegovim sesijama dovodio u ekstazu, ali i doprineo razvoju disko muzike.

(Telegraf.rs)