Rastko Jevtović za Telegraf rs: Rok je jedna od najsuštastvenijih pojava dvadesetog veka

U mnogim razgovorima koje ste ovde mogli pročitati pominjana je Peta beogradska gimnazija, s obzirom da je priličan broj naših muzičara pohađao upravo ovu školu koja je poznata, ne samo u Beogradu, već i znatno šire, po brojnim vannastavnim aktivnostima i kulturnim dešavanjima.

Da bi se tako nešto ostvarilo, potrebna je velika ljubav i entuzijazam što i odlikuje neke profesore ove škole, među kojima je i Rastko Jevtović. Njegovi angažmani na polju kulturnih delatnosti višestruki su i svakako zadivljujući, te zaslužuju posebnu pažnju i respekt. U ovom razgovoru uspeli smo koliko-toliko sve to da obuhvatimo, iako je ponešto od onoga što Rastko radi tek pomenuto.

Preporučujemo

Koliko prosveta čini žilu kucavicu svakog društva verujem da ovde nije potrebno posebno naglasiti, a da li naše društvo to u dovoljnoj meri ceni, drugo je pitanje. Ono što sigurno znam jeste da ovakvih ljudi kako u prosveti, tako i u široj zajednici, svakako nedostaje, a ako pročitate ovaj intervju, verujem da ćete shvatiti zašto imam takvo mišljenje.

• Rođen si u Beogradu 18. avgusta 1968. godine, s obzirom da ti je otac Vlada Jevtović izuzetno priznati pedagog na Fakultetu dramskih umetnosti a majka likovna umetnica, to govori da si od malena bio upućen na umetnost. Verujem da sam u pravu kada tako kažem?

Naravno da jesi. Oboje su umetnici i pedagozi, a osim njih i u familiji imam dosta drugih umetnika. Recimo, Đuza Stojiljković je bio očev ujak, majčini rođaci su bili prvaci opere Narodnog pozorišta, pa zbog toga mogu da kažem da smo jedna umetnička familija. Dva moja mlađa brata su završila glumu i bave se time, s tim da je to Ivanu jedini posao samo u raznim aspektima, dok se Jakov pored toga bavi i ugostiteljstvom. Što se Vlade tiče, treba naglasiti da je on prvo završio filozofiju, da je magistrirao na Sartru (Žan Pol Sartr, filozof i romansijer, op. autora), potom je studirao glumu i tu je stigao do maksimalnog nivoa, do doktorata, tako da je on bio ne samo glumac i glumački pedagog, već i teatrolog, možemo reći i naš najveći teatrolog do sada.

• Na Filološkom fakultetu diplomirao si komparativnu književnost 1995. godine, 2013. postao si i magistar lingvistike. Od 1995. do '98. predavao si srpski jezik u Prvoj gimnaziji, da bi te '98. prešao u Petu. Pre nego što se dotaknemo brojnih aktivnosti koje si pokrenuo u Petoj, voleo bih da povučeš paralelu između svog odrastanja i ovoga kako danas deca odrastaju, sazrevaju i uče. Nedavno sam intervjuisao jednog poznatog beogradskog muzičara koji je takođe radio kao profesor u jednoj beogradskoj gimnaziji i on je tada rekao kako misli da su deca danas u mnogo čemu bolja nego nekada. Kako ti na to gledaš s obzirom da ti je to svakodnevni posao?

Pa ne bih to poredio i uopštavao, zaista mislim da je jedina istina ona pojedinačna, ali postoje i neke razlike u duhu vremena koje svakako utiču na sazrevanje i formiranje ličnosti. Odrastao sam u vremenu kada nije bilo interneta ni tih masovnih tehnoloških komunikacija, pa je i druženje i komunikacija bila neposredna, dakle kroz viđanja, i posredna, kroz dopisivanja pismima, porukama preko radio emisija itd. U tom smislu, današnja deca su u mnogo većoj prednosti, ako govorimo o potencijalu za komunikaciju, jer danas im je zaista dostupno ono što je nekada bio naš san, a to je da možemo da komuniciramo sa ljudima iz celog sveta. S druge strane, mislim da je to vreme bilo i mnogo jednostavnije za formiranje ličnosti i vrednosnog sistema zato što smo imali samo dve opcije: jedna da budemo zdravi kao pojedinci, uklopljeni u zajednicu, a druga je da to ne budemo. Danas ima mnogo drugih opcija, tako da se izgubila ta granica ko je društven, a ko nedruštven i u tom smislu današnjoj deci je mnogo teže. Kada govorimo o vaspitavanju, ono što je isto bilo bolje u onom vremenu u odnosu na ovo današnje, je to što smo imali uzore i autoritete. Bojim sa da danas deca imaju uzore isključivo u negativcima, a autoritete više nemaju. Oni to pre svega nemaju u svojim roditeljima koji su izgubili ulogu, ne samo vaspitača, već i ulogu vodiča, tj. pedagoga svoje dece, a samim tim izgubili su i svi drugi, jer ni profesori nemaju autoritet, a takođe ni država, pa je današnjoj deci teže da se snađu jer je vrlo komplikovano živeti u takvoj prividnoj slobodi, gde ti je sve dopušteno, a zapravo vrlo malo ili gotovo ništa ne možeš da ostvariš. Zbog svega toga ja ne bih rekao da su današnja deca bolja, rekao bih, ako ima smisla to uopštavati, da je današnjoj deci teže jer žive u gorem vremenu, u vremenu lošijeg okruženja, nepostojanja moralnih normi, autoriteta, vrlo problematičnog vrednosnog sistema i zbog toga je njima svakako teže nego što je bilo deci nekad.

Foto: Dragan Pavlović

• S obzirom da si profesor srpskog jezika, voleo bih da mi odgovoriš da li deca danas čitaju, ovde naravno mislim na knjige van obavezne školske lektire?

Vrlo malo, takoreći skoro uopšte ne čitaju i ja bih sada citirao jednu svoju odličnu učenicu koja mi je pre destak godina rekla jednu potresnu istinu, a to je to da je za njih, koji su praktično rođeni sa internetom i kompjuterom, odnosno vizuelnim simbolima, potpuno neprihvatljivo da čitaju "suvi tekst", kako je ona rekla. To je za njih jedna vrsta mučenja. Oni jednostavno od malena nemaju ugrađenu svest o tome šta se dobija čitanjem, a s obzirom da je za čitanje potreban intelektualni napor, oni to naravno izbegavaju. Dakle, njima je neophodan taj čulniji pristup tekstu. Bez toga, oni se samostalno nikada neće odlučiti za čitanje, naravno čast izuzecima, jer je čitanje njima jedna neprijatna pojava, a to je već samo po sebi katastrofa. Neko ko ne čita knjige je neko ko je diskfalifikovan za mnoge stvari u životu. Da ne govorim sada o razvijanju stvaralačkih potencijala, već je diskvalifikovan i za mnogo osnovnije stvari: za razmišljanje, za analizu...

• Za komunikaciju...

Tako je. Za maštu... Dakle sve je to nešto što je u perspektivi precrtano zbog činjenice da se knjige ne dohvataju nikad, a moram da kažem da u tome veliku krivicu snose roditelji koji, kao što sam već rekao, nisu više nikakvi autoriteti i usmerivači, ali krivicu snose i profesori, evo mogu i sam da preuzmem deo te krivice, koji nisu dovoljno istrajni, odnosno borbeni u tome da im nametnu tu naviku u životu da moraju nešto da čitaju. S tim u vezi je i njihov vrlo sužen rečnik, to je jedna tužna pojava koja nije karakteristična samo za Srbiju, ali s obzirom na činjenicu da mi naučno imamo zaista najkvalitetniji jezik u Evropi, a možda i šire, tim pre je tužnija ta činjenica da se mladi u svakodnevnoj komunikaciji služe, kako je već statistički dokazano, nekim brojem od svega nekoliko stotina reči. Toliko je osiromašen njihov rečnik da je to tragedija.

• Peta gimnazija važi za najrokerskiju školu, ako tako možemo reći. Mnogi naši poznati rok muzičari bili su učenici te obrazovne ustanove. Ti si organizovao brojne vannastavne aktivnosti koje su jako značajne, ako imamo u vidu sve ovo što si prethodno rekao, kako i za učenike te škole, tako i za grad Beograd, pa i šire. Pomenuću Lenondan koji si pokrenuo 2000. godine. Kako si došao na tu ideju?

Peta gimnazija je obrazovna ustanova koja ima najdužu tradiciju rok muzike i kulture u našoj sredini, a verovatno i na evropskom kontinentu, s obzirom da su još od početka pedesetih godina u Petoj organizovane svirke i igranke bukvalno svakog vikenda. Subotom i nedeljom su bile po tri rok igranke, počev od 1950. Ili pod vedrim nebom, ili u svečanoj sali. Osim igranki organizovane su i žive svirke, pa imamo podatak da je u svečanoj sali Pete nastupao Džimi Stanić, tada verovatno najveća pop zvezda Jugoslavije. Ta tradicija je dodatno zapečaćena početkom šezdestih kada u Petoj nastaju čuveni bendovi Siluete, Elipse i Iskre i kada se organizuju tadašnje čuvene "bitke" bendova. Što se Lenondana tiče, ja sam došao na tu ideju imajući u vidu i tu tradiciju i naravno dugačak spisak naših poznatih rok muzičara, počev od generacije Zorana Simjanovića i Zorana Miščevića preko Bore Đorđevića i mnogih drugih, sad bi potrajalo da nabrajam ko je sve bio đak Pete, ali i imajući na umu još jednu činjenicu - a to je da je već krajem devedestih bilo jasno da rok muzika više nije najpopularniji muzički žanr među učenicima Pete, što je bila u celoj drugoj polovini XX veka, odnosno od pedesetih godina, pa možemo reći do kraja prošlog veka. Međutim, već krajem devedesetih je postalo jasno da sve manje ljubitelja rok muzike među učenicima ove škole, pa sam to preduzeo i iz tog razloga. Zašto sam uzeo baš 8. decembar, što je dan smrti Džona Lenona? Zato što je taj datum i taj događaj duboko simboličan za celu svetsku civilizaciju, znači ne samo za poklonike rok muzike. To je kako su mnogi rekli, bio pucanj na slobodu, pokušaj da se pucnjem uguši sloboda. Taj pokušaj je završen tragično po jedan život, ali je sloboda razbuktana i ta sloboda koju je označavao Džon Lenon ušla je u pore na svim meridijanima. U jednoj dužoj perspektivi to nije samo tragičan događaj, nego je i prelomni trenutak kako za rok kulturu tako i za duševno stanje sveta. Odabrao sam taj datum, ali nije tu poenta da se govori samo o Džonu Lenonu i da se pamti Džon Lenon, mada jeste jedna od važnijih i za to smo dobili brojna priznanja čak i od Joko Ono, nego je i poenta da se okupe rokeri svih generacija, počev od srednjoškolaca do onih najstarijih i zato su za Lenondan vrata Pete gimnazije otvorena svima. Mi smo imali mnogo gostiju, ne samo iz Beograda i Srbije već i iz bivše Jugoslavije, čak su nam dolazili gosti i iz nekih inostranih sredina. Imali smo promocije knjiga kao što je tvoja, Živka Ivkovića iz Šapca itd, ali po mom mišljenju jako je bitno da se sretnu ljudi svih generacija i da razmene mišljenja, da stariji čuju kako mladi misle, tako da je u sklopu Lenondana i tradicionalni kviz đačkog poznavanja rok kulture. To je jako važno, ne samo da bi se deca dokazivala u znanju i takmičila, već da bi i starijima ostavili utisak da ipak nije sve propalo i da još uvek ima omladine koja sluša rok muziku, svira rok muziku, prati rok muziku, pa se mnogo puta desilo da stariji koji su imali predrasude i to potpuno očekivane, da je rok muzika potpuno napuštena od strane omladine, posle Lenondana odu osokoljeni.

Foto: Arhiva Biblioteke "Milutin Bojić"

• Zaista sjajno. Ali Lenondan nije jedino što si ti organizovao i iza čega stojiš. Pomenuću recimo i Desankin dan, koji organizuješ od 2002. godine.

Tačno je, od 2002. organizujem Desankin dan i to se događa 16. maja, na dan njenog rođenja. Desanka je dve decenije bila profesor srpskog jezika u Prvoj ženskoj realnoj, koja je preteča Pete beogradske. Mi imamo centralnu proslavu Desankinih dana u Valjevu, međutim u Beogradu na žalost, nijedna institucija to nije ustanovila, smatrao sam da je to neophodno i od tada Peta gimnazija obeležava Desankin dan.

• Takođe organizuješ i Rock 5 Rool Fest.

Grupa profesora i ja smo zajedno sa đačkim parlamentom Pete, tri puta organizovali srednjoškolsku gitarijadu Rock 5 Roll Fest. Prvo je 2017. to bila revija bendova Pete, znači nije bilo takmičenje. Sledeće 2018. bilo je takmičenje bendova Beograda, da bi 2019. usledilo takmičenje bendova Srbije. Po mojoj zamisli trebalo je 2020. godine da se održi takmičenje srednjoškolskih bendova bez granice, ali došla je korona koja nam je tri godine za redom to omela, a posle toga, na žalost, više nije bilo dovoljno entuzijazma ni kod đačkog parlamenta ni kod mojih kolega, tako da je Rok 5 Roll Fest za sada samo deo naše istorije. Ipak, ja se nadam i uporno kopam da to nekako probudim jer je zaista bila divna zamisao, tako da smo 15. marta ove godine u Božidarcu organizovali jednu humanitarnu svirku za našeg učenika Kostu Žikića koji ima zdravstvene probleme. Tada je nastupilo šest bendova od kojih su neki poznati, na primer: Beogradski sindikat, Kralj Čačka i Vampiri, potom tu je bila i grupa Treća smena iz Kruševca koja je pobedila na prošlogodišnjem Wind Rock festu, naravno svirali su i Orasi. Tu smo zaista imali fantastičan rezultat, 850 ljudi bilo je u publici i to je kako neki tvrde, bio najmasovniji koncert u Božidarcu u poslednjih 10 godina. Prikupljena su značajna sredstva za Kostu Žikića koja su predata njegovim roditeljima i ja se zaista uporno nadam i kopam razne mogućnosti da se ta srednjoškolska gitarijada i dalje organizuje jer mislim da ima dubokog smisla. Koliko znam, u vreme kada smo to pokretali, a već smo 2016. krenuli sa pripremama, u Evropi nije bilo srednjoškolske rok gitarijade. U međuvremenu čujem da ih ima bar deset, što u Hrvatskoj, što u Rusiji, što u drugim delovima Evrope i to je lepo što su ljudi krenuli da to organizuju, međutim, mislim da mi imamo i po tom pitanju zaslugu i da bi trebalo da to kapitalizujemo, znači kao što je Zaječarska gitarijada najstariji rok festival u Evropi, da se naša Rock 5 Roll Fest opravdano naziva najstarijom srednjoškolskom gitarijadom.

• Jasno je da iza svega ovoga što govoriš stoji veliki entuzijazam, ali koliko su učenici gimnazije zainteresovani za sve to, kako ih na pravi način animirati? S druge strane, koliku podršku imaš od kolega, profesora, od rukovodilaca škole? Kako oni gledaju na te aktivnosti?

Podršku od pređašnjeg direktora i sadašnje direktorice svakako imam, oni vrlo dobro razumeju da je taj vannastavni kulturni život veoma bitan i najjači adut Pete gimnazije, nešto po čemu se ona odlikuje. Što se tiče kolega i tu imam podršku, međutim, zaista je problem da neko žrtvuje svoje silno vreme za nešto što nije plaćeno i za nešto što formalno ne doprinosi nekom statusu, osim što kad radite neku vannastavnu aktivnost budete oslobođeni neke druge obaveze. Evo biću iskren, pored mene ima svega nekoliko profesora Pete koji se žrtvuju i mogu da pomenem i njihova imena: to je profesor likovnog Dražen Vračar koji je sa svojim učenicima napravio sjajne likovne poduhvate na prvom i drugom spratu škole, između ostalog i mural Bore Đorđevića koji je otkriven isti dan kada je otvoren i plato. To je bilo 31. oktobra ove godine, uoči Borinog rođendana, tada smo imali jednu lepu svečanost. Takođe bih pomenuo i Marka Pištala, profesora istorije, koji godinama sarađuje sa mnom oko Lenondana jer je tvorac lenondanskog kviza, tu su i profesorke srpskog Ana Milunović i Katarina Ćirković koje vode dramsku sekciju i koje se zaista jako trude. Zatim profesorka Dragana Jovanović koja takođe predaje likovno je među njima, u svakom trenutku u gimnaziji možete videti jako lepu izložbu i to je Draganino i Draženovo  delo. Ovih petoro profesora svakako moram da pomenem, naravno ima i drugih koji se povremeno angažuju, ali ono što je problem je što nemamo kontinuirani rad kako bi tokom cele školske godine, poput neke fabrike, imali angažman. Ja bih to zaista voleo, ali jasno je da je to teško ostvarivo, zahteva puno vremena, puno energije, zalaganja, i za uzvrat se osim duševnog zadovljstva, ili nekog nastupa u medijima ne dobija nikakva druga nagrada, ali glavno je da se to radi iz ljubavi. Znači, nikom od ovih pomenutih profesora ne manjka ljubavi prema tome što rade, za to je svakako potrebna posvećenost i požrtvovanost. Što se đaka Pete tiče, oni su vrlo spremni da učestvuju u tim vannastavnim aktivnostima, prvo, zato što poseduju brojne darove za umetnost, a drugo, to je nešto za njih okrepljujuće i konačno - zato što i oni shvataju da je to jako bitna tradicija naše škole. Literarnu i dramsku sekciju su formirale još u vreme Prve ženske gimnazije Maga Magazinović i Desanka Maksimović. Zbog svega toga mi imamo obavezu da literarnu i dramsku sekciju očuvamo, ako znamo za koga je vezan njihov nastanak. Slično važi i za ovo u vezi rok tradicije. Smatram da mi imamo obavezu da to očuvamo, da ne zapostavimo, ako pobrojimo sva ta imena koja su ostavila trag u Petoj beogradskoj gimnaziji. S tim u vezi da naglasim da će do kraja 2025. izaći prva monografija Pete beogradske, na žalost do sada smo imali samo jednu ipak ograničenu istorijsku knjigu o Petoj, dnosno o Prvoj ženskoj, koja obuhvata period do 1941. godine i čiji je autor pokojni profesor Arsen Đurović. Sada je tu tim od šest profesora i direktorka, znači nas sedmoro je krenulo u akciju pravljenja monografije Pete beogradske koja će svakako biti objavljena do kraja 2025. godine i u njoj će zapaženo mesto imati sve što je vezano za rok tradiciju ove škole.

• Da li se u sve ovo o čemu si govorio na bilo koji način uključeno Ministarstvo prosvete, ili možda neka druga državna institucija?

Za ovo što radimo nemamo nikakvu podršku ni Ministarstva kulture, ni Ministarstva prosvete, znači nikoga, ili je možda bolje da kažem ovako: Jedna predstava koju smo radili u gimnaziji pre deset godina po mom tekstu i u režiji mog brata Ivana Jevtovića, dobila je donaciju Gradskog sekretarijata za kulturu i takođe 2023. projekat Oraha pod nazivom "Pesnici u školama" imao je podršku iste ustanove.

• Misliš li da je ipak za sve to što radiš, odnosno ogromnu prednost da to uopšte možeš da realizuješ, donelo to što si profesor u Petoj gimnaziji. Kada to kažem, mislim na činjenicu da živiš i radiš u Beogradu. Da li bi po tvom mišljenju sve to bilo znatno teže organizovati u nekoj školi u unutrašnjosti i zainteresovati okolinu za takve aktivnosti?

To je sigurno i to ne samo u nekoj školi u unutrašnjosti, već čini mi se i u drugim školama u Beogradu, bar koliko ja primećujem. Nijedna škola u Beogradu nema toliko razgranat taj kulturno-nastavni život, niti sve ove tradicije. Ne sporim da postoje darovita i zainteresovana deca i u drugim mestima, verovatno su i bolje vaspitana, ali mislim da bi to bilo znatno komplikovanije, pre svega zato što te kolege u unutrašnjosti ne bi mogle da računaju na te silne kontakte, kao što sam već pominjao za Lenondan, jer nama uvek dođu legende rok muzike, a oni tako nešto ne bi mogli da očekuju, bar ne kontinuirano. Međutim, neki od njih se jako trude, pa u tom smislu treba da pomenem čačansku gimnaziju koja je zaista jedna izuzetna institucija na svim poljima, pa i na tom. Vrlo često organizuju kulturne manifestacije, njihova deca prate sve ovo što se događa u Beogradu. Mogao bih u tom smislu navesti verovatno i druge školske ustanove i to je za svaku pohvalu, upravo zato što je u unutrašnjosti teže istrajati i smatram da bi te ljude trebalo nečim nagraditi osim toga što važe za slavnu školu. Čačanska gimnazija je stvarno poznata, kako ovde tako i u rasejanju. Te pojedince koji izgaraju svakako treba nečim nagraditi osim pohvalama. Kod nas to sistemski nije izgrađeno kako treba. Mislim da ljudi koji postojano rade na kulturnom životu svojih školskih sredina moraju da imaju status saradnika Ministarstva kulture, ne samo da da budu uposlenici Ministarstva prosvete, nego da budu službenici Ministarstva kulture. Tu ideju sam zagovarao, međutim, vidim da za nju nema interesovanja.

• Grupa Orasi osnovana je 2002. godine. Meni je interesantno da u tvojoj knjizi "Ko jede orahe" iz 2010. godine piše: "Orasi su neformalna, neprofitna i nevladina dezorganizacija bez jasnog akcionog plana, društvenog angažmana, etičke svrhe i svesti o pripadnosti bilo kome ili bilo čemu. Dakle, Orasi su grupa koja to nije, ljudi koji bi hteli da se bave muzikom, ali ne umeju dovoljno dobro da sviraju i pevaju itd". Na kraju, tu piše da je to "spoj nespojivog". Da li je to baš tako?

U međuvremenu sam malo evoluirao. (smeh) Ne smatram da su to i dalje muzičari koji ne umeju da sviraju, to bih odbacio, jer već dugo u bendu ima muzičara koji i te kako dobro sviraju, po opštem priznanju, a ne bih se sada složio i da nemaju nikakvo usmerenje. Međutim, Orasi su zaista u početku bili kao autobuska stanica kroz koju je prošlo šezdeset-sedamdeset muzičara. Od 2002. do 2010. godine mislim da ih je bilo preko pedeset. Ja sam imao utisak da se nikada ništa neće napraviti upravo zbog takvog prometa. A zašto je bio takav promet? Pa između ostalog bili smo suočeni s time da su Orasi potpuno nekomercijalna pojava, artistička, i samim tim nisu dalje pronalazili neku osnovu za rad, a bio je neophodan ozbiljan rad. Međutim od 2015. to se menja, Orasi postaju manje-više stabilna formacija iako i dalje ima nekih promena, ali barem dva člana, odnosno bubnjar i ja smo stalni, pa smo zahvaljujući tome uspeli da snimimo dva albuma, "Pevamo antologiju" 2020. i "Velikoslovenska turneja" 2021. Sada radimo na trećem albumu pod nazivom "Pesnici bez granica". Orasi su započeti kao projekat upravo onog o čemu sam pričao - da se đacima što čulnije predstavi poezija. Znači, da im se približi savremena poezija kroz zvuk, što je kao projekat potpuno zaživelo i mogu reći da generacije đaka uspešno pristupaju poeziji uz slušanje tih pesama. Orasi su 2005. neočekivano postali električni sastav što su ostali do dana današnjeg i svakako će tako biti i nadalje i ono što sa ponosom mogu da istaknem je da Orasi imaju preko deset svojih stalnih saradnika, to je jedna mala četa. Trenutno su članovi iz raznih sredina, tu je Vladica Radojević iz Kruševca, saradnica na sajtu je Bogdana Đusić iz Kragujevca, potom Miloš Dilkić iz Velike Plane, što govori da se Orasi svojim članstvom šire po celoj Srbiji i ono što nam je velika želja je da stignemo u sve sredine. Znači osim u Požegi, mi smo do sada nastupali u preko dvadeset mesta u Srbiji i Repblici Srpskoj, imali smo pozive iz Hrvatske koje za sada nismo realizovali, a voleli bi smo zaista da što više ljudi po regionu čuje za nas i da nas vidi. Od skoro je u Orasima i Olivera Dragićević Skvo koja je poznati muzičar i ona je sa velikim zadovoljstvom pristupila grupi pronašavši izuzetnu snagu u našim stihovima, što je i naš glavni adut. Mogu slobodno reći da nijedan bend na svetskom nivou nikad nije imao stihove koji mogu da se porede sa stihovima Oraha, ali ne zato što su to naši, nego stihovi najvećih srpskih i slovenskih pesnika i kad se poredi taj aspekt, zaista ni Pink Floyd, ni bilo koji drugi bend na svetu, nema tu umetničku snagu stihova kao što su naši, iako ih mi nismo pisali, ali smo ih nekako posvojili, tako da mi pre svega tom tekstualnom stranom imponujemo ljudima. A zašto je to spoj nespojivog? Pa zato što zbilja stihovi tih naših i slovenskih pesnika, pa i svetskih, nisu pisani za izvođenje u nekoj muzičkoj varijanti za razliku od primenjene poezije koja se koristi u rok muzici i koja je pisana sa tom svrhom. Ipak, mi dospevamo do te melodije, svaka lirska pesma sadrži melodiju i ritam jer je spoj zvuka i reči. Mi dospevamo do te melodije i onda od tog isceđenog supstrata pravimo rok aranžmane. Često puta sam pretrpeo kritiku, neću sada reći kojih poznatih naših ljudi iz sveta muzike, koji smatraju da su ti stihovi isuviše značajni da bi bili u jednoj manje vrednoj muzici kao što je to rok, kako oni već kažu. Međutim, moj odgovor njima bio je i biće: Rok je jedna od najsuštastvenijih pojava dvadesetog veka na celom svetu, a pesnici koji izabiramo i koji su na našem repertoaru su skoro svi baš iz tog veka. Prema tome ako ništa drugo, te dve pojave spaja vremenski okvir. Kada su Orasi počinjali s radom još uvek je dobar deo tih pesnika bio živ i kada sam od njih dobijao dozvolu za korišćenje tih stihova suočavao sam se sa velikim, prijatnim iznenađenjem, čak i oduševljenjem što će njihove pesme dobiti i muzičku obradu. Pomenuću tu Milosava Pešića, jednog od najvećih srpskih savremenih pesnika, koji je dvocifreni broj puta bio na našim koncertima i uvek je ne samo odobravao da izvodimo njegovu pesmu "Dunav", nego je i tražio da se sa nama slika i da bude deo ekipe, što je potvrda da mi radimo pravu stvar.

• Ti se na tom svakako nisi zaustavio, već si 2011. godine formirao Kestene, što je zvanični bend đaka Pete beogradske gimnazije, mada tu ima učenika iz drugih škola. Ta postava se svake godine uglavnom menjala.

Na žalost, Kesteni su postojali do 2021. od tada pod tim imenom to više ne postoji kao ni pod mojim nadzorom. Razlog za to je, biću otvoren, što postoji neko mišljenje u školi da to treba da bude nadležnost profesora muzičkog i ja sam se konačno s tim složio. Ako će profesori muzičkog zbilja da prate rad đačkog benda onda to svakako i treba da bude njihov angažman, ali Kesteni ipak više ne postoje. Postojali su deset godina pod mojim nadzorom i na njihovom repertoaru su bile uglavnom obrade jugoslovenske rok muzike, sa naglaskom na autore koji su bili ili đaci Pete, poput Bore Đorđevića, ili su bili vezani nekim drugim vidom za ovu školu. Naravno, radili i pesme onih koji nikakve veze nisu imali sa Petom, znači davali smo prednost jugoslovenskom roku, ali su u repertoaru bili i svetski rok hitovi. Kesteni su isključivo svirali obrade i njihov zenit je bio sezona 2015. na 2016.godinu. Pomenuću ovde dvojicu blizanaca, to su braća Katić, koji su u to vreme Kestenima svirali gitaru i bas gitaru i ta njihova ekipa tada je po Beogradu svirala celovečernje koncerte i imali su na repertoaru preko trideset pesama što ih je činilo vrlo ozbiljnim omladinskim sastavom. Na žalost, Kesteni su prošlost, ali osim njih postoje dva aktuelna benda koje takođe predvodim, a sve je to faktički nastalo iz Oraha.

Foto: Rastko Jevtović

• Lešnici i Bademi.

Tako je. Lešnici su terapeutski bend koji čine ljudi sa određenim zdravstvenim problemima, ali kojima je bavljenje rok muuzikom sastavni deo života i oni postoje od 2013. Pre tri godine, dakle 2021. izbacili su jedan album koji se može naći na You Tube pod nazivom "Školarije". Istakao bih da je na tom albumu poseban pečat ostavio mladi klavijaturista Stefan Lazarević koji je između ostalog zahvaljujući bavljenjem rok muzikom, od deteta sa posebnim potrebama koje je potpuno nesamostalno, postao svojevrsni tribun mladih ljudi sa invaliditetom u Srbiji koji imaju svoj blog na sajtu Ministarstva rada i on je danas, mogu to slobodno reći, naučni fenomen. Takvu konstataciju sam dobio od nekih stručnih lica, jer oni na njegov razvoj gledaju kao na naučni fenomen u smislu koliko je on napredovao, ne samo zahvaljujući muzici, ali je muzika tu svakako jedan od najvažnijih faktora. Što se Badema tiče, oni su zapravo tezgaroški bend koji je svojevremeno nastao iz Oraha kada su muzičari koji su svirali isključivo akustične instrumente, poput harmonike, frule, odnosno kavala, na neki način istisnuti iz benda s obzirom da smo mi prešli na taj električni model. Međutim, ja nikako nisam želeo da ih ostavim na cedilu pa sam osnovao Bademe sa idejom da sviraju akustične verzije naših pesama, ali su oni kasnije postali tezgaroški bend koji se s vremena na vreme okupi zbog neke svirke. I dalje smo u vrlo dobrim odnosima, tako da mogu slobodno da kažem da su i Lešnici i Bademi deo sistema Oraha.

• Iza tebe je jedanaest objavljenih knjiga, koliko ima štampanih izdanja?

Autor sam devet štampanih knjiga. Roman "Novi red" se nalazi na sajtu biblioteke Milutin Bojić, a zbirka putopisnih priča "Svudopisi" je bila na sajtu "Stanje stvari", ali više nije, ne znam da li taj sajt još postoji. Znači, od tih jedanaest knjiga imam dve zbirke pesama - "Sabrano" i "Sabor u Rasu", zbirku dramskih priča "Zamenice" i dramu "Svojost", a tu je i šest romana: "Ko jede orahe" iz 2010., "Tajna kuća" iz 2014., "Novi red" i "Polinomi" iz 2020., "Potpuni prelom iz 2021. i "Požarni sled" iz 2024.

• Kada smo dogovarali ovaj intervju pomenuo si tvoju knjigu u kojoj tvrdiš da je rok muzika dobrim delom nastala ovde kod nas. Možeš li to da pojasniš?

To je gradska legenda po kojoj je postojbina rok muzike Beograd i da su to krajem četrdedetih godina prošlog veka na neki način osmislili naši džez muzičari među kojima su Bubiša Simić, Rafaelo Blam, Saša Subota i drugi. Oni su po toj priči napravili takozvanu muziku za ples, da bi od 1950. po baštama Beograda svakog vikenda bile organizovane igranke na kojima je svirana ta muzika i ja sam tu legendu uobličio, odnosno obradio u romanu "Potpuni prelom". Neki ljudi tu priču mogu da shvate i kao bajku, međutim, po mojim saznanjima u najnovijoj enciklopediji rok muzike govori se da je postojbina rok muzike Evropa. Mislim da bi naši stručnjaci iz raznih oblasti trebalo više pažnje da posvete svemu ovome, pogotovo jer sam ja dobio i svojevrsne potvrde od nekih ljudi koji su svedoci toga, doduše samo usmene. Na moje pitanje zbog čega to nikada nije objavljeno ili štampano, univerzalni odgovor je bio da su čuvali glavu na ramenima. Smatram da to danas nije takva tabu tema i pozivam naše stručnjake koji se bave istorijom, rok muzikom i drugim naukama, da malo ozbiljnije istraže to, jer po mojim saznanjima početkom pedesetih godina nigde drugde u Evropi, a verovatno ni u svetu, nije svirana muzika za koju pouzdano možemo da kažemo da je preteča rokenrola.

• Da li trenutno nešto pišeš?

Uvek. Za mene je pisanje kao i disanje, jedna neophodna altivnost koja mi donosi i smirenje, znači to je terapija, ali i širenje vidika, jer kada odaberem neku temu, onda to ozbiljno istražujem. Osim što imam desetak neobjavljenih rukopisa, uglavnom su to romani koji se bave školom na različite načine, imam i zbirke pripovedaka, ali trenutno me najviše okupira jedan epistolarni roman koji pišem već nekoliko godina i u kome se... hajde samo ću to da otkrijem... dopisuju dve žene, jedna iz Amerike i druga iz Japana, čiji su muževi poginuli u ratu te dve države odnosno u Drugom svetskom, i to dopisivanje nam otkriva ne samo istoriju te dve porodice i njihove sudbine, nego i dva različita mentaliteta. To je nešto čemu sada poklanjam veliku pažnju. Pored toga, uvek sam u stvaranju i prepravljanju dramskih tekstova kojih imam ponajviše. Do sada sam napisao četrdeset dramskih tekstova, da ne govorimo o dramatizacijama kojih isto ima nekoliko desetina. Od tih dramskih tekstova koje sam do sada napisao dva su objavljena u formi knjige i pet-šest su realizovani kao predstave. Sve ovo drugo čeka svoje vreme. Nikada ne razmišljam o tome zbog čega nisam dobio veći prostor u medijima, odnosno veću pažnju svremenika što se tiče književnih dela, zato što sam svakako obrazovan u toj oblasti i shvatio sam da za mnoga takva dela tek dolazi vreme nakon smrti autora. To je pravilo. Znači, ne može se pisac nadati slavi niti dovoljnoj pažnji za života. S druge strane ono čemu se ja nadam, to je da će ljudi u tim mojim književnim delima kog god da su žanra, zbilja prepoznati nešto iz svog iskustva i takve povratne informacije sam i dobijao od svojih čitalaca i to me jako raduje i čini ponosnim. Recimo za ovaj najnoviji roman "Požarni sled", koji na neki način govori o raspadu školstva, dobio sam brojne odgovore čitalaca koji se mogu svesti u jednu rečenicu, a to je: Toliko je realistično, da je bolno.

• Napomenuo si da pišeš i dramske tekstove, ali baviš se i pozorišnim radom, predvodiš srednjoškolsku dramsku sekciju Beograda, iza tebe je ostalo preko dvadeset amaterskih, pa čak i profesionalnih predstava. Baviš li s time i dalje?

Bavim se školskim teatrom, hajde da ne govorimo sada o nekim mojim mladim danima, od kada sam se zaposlio. To je skopčano sa mojim radnim mestom i ovo je prva sezona kada ne predvodim dramsku sekciju Pete, ali ne zato što to ne bih želeo, nego zato što sam jednostavno prepustio i drugima da i oni imaju svoje parče kolača u tome. Dramska sekcija Prve beogradske, pa onda Pete, znači taj školski teatar je jedan aspekt mog rada, a drugi je amaterski teatar. Jedan sam od osnivača Scene pravoslavne omladine pri Patrijaršiji beogradsko-karlovačkoj, dugogogodišnji sam saradnik pozorišta Kralj David Jevrejske opštine Beograd i 2017. sam obnovio Češko pozorište kao jedino takvo u regionu i ono vrlo uspešno napreduje. Do sada imamo šest načinjenih, što predstava, što radio drama, koje smo radili u vreme korone i sve se to može naći na platformi You Tube pod oznakom Češko pozorište. To jeste amatersko pozorište ali u svom sastavu ima i profesionalne umetnike, a mogu slobodno reći da je to i diplomatsko pozorište, čak i sveslovensko, jer osim neposrednog rada na ojačavanju srpsko-čeških veza mogu reći da mi promovišemo bratstvo svih slovenskih naroda. Ova poslednja aktuelna predstava govori o Tomašu Masariku, prvom predsedniku Čehoslovačke i njegovim vezama sa Srbima. Znači, u prvom planu su njegove veoma intenzivne i veoma duboke veze sa srpskim savremenicima gde smo akcenat bacili na pobratimstvo sa Jeremijom Nedićem, seoskim domaćinom iz Teočina, i to je stvarno jedna fenomenalna priča ali ne bih previše govorio o tome, svako ko želi može doći i pogledati tu predstavu koja nosi naziv "San Slavije". Takođe, predvodim i Pozorište raznih koje je alternativno, znači ono nije institucionalno, ali svaki svoj projekat izvodi pored ostalog i na nekoj od profesionalnih scena Beograda. Pozorište raznih postoji od 2020. godine i trenutno je u svom šestom projektu, ako na You Tube ukucate naziv pozorišta možete naći ono što je do sada urađeno. To nije stalni ansambl već se ljudi okupljaju po projektima tako da u svakoj predstavi nastojim da imam i po nekog profesionalnog, amaterskog i alternativnog umetnika, studenta, đaka, ali i nekog sa posebnim potrebama, znači sve kategorije dramskih umetnika. To je jedan od razloga zašto se ono zove Pozorište raznih, a drugi je što se ono nadovezuje na Pozorište pod razno, koje je od 1977. do 1981. godine u SKC-u predvodio moj otac Vlada Jevtović, koje je za te četiri godine načinilo šest predstava od kojih je jedna po tekstu Radoslava Pavlovića čak i pobedila na Sterijinom pozorju, nakon čega su doživeli "gušenje" i bili marginalizovani sve dok na kraju nisu digli ruke, što je velika šteta. U sastavu tog pozorišta bili su razni mladi profesionalni dramski umetnici kao što su: Peđa Ejdus, Josif Tatić, Miki Manojlović, Laza Ristovski i drugi, koji su želeli da imaju svoj vaninstitucionalni angažman, kao i Vlada Jevtović koji je radio na Fakultetu dramskih umetnosti. Taj njihov vaninstitucionalni pozorišni angažman bio je veoma uspešan. Pozorište raznih sve to nastavlja, ne samo zbog činjenice da sam ja Vladin sin, nego je još važnije da primenjujemo model Pozorišta pod razno, odnosno koncept siromašnog pozorišta. Vlada Jevtović ima i knjigu pod tim naslovom, to je bio i deo njegove doktorske disertacije, pa možemo reći i deo njegovog pozorišnog metoda i toga se i drži Pozorište raznih koje sada predvodim. Suština tog koncepta je da je sve podređeno integralnoj ličnosti glumca uz minimum dodatnih dimenzija kao što su svetlo, muzika, skoro potpuno minimilizovane ili izbačene kostimografije i scenografije, jednom rečju, sve je podređeno ličnosti glumca i njegovom radu na sceni.

• Malopre si načeo jednu temu koju ne bih hteo da izostavim. Koliko je pojedinac u nekom malom mestu važan za pronošenje kulture i kulturnih dešavanja? Iz ove tvoje priče čini mi se da bez obzira što Beograd ima sve ključne institucije i tu došlo do toga da je pojedinac i entuzijasta jako važan u svakoj toj priči, poput nekakve lokomotive koja vuče ostale vagone.

Ja apsolutno zastupam ideju da je celokupan napredak čovečanstva izgrađen na zalaganjima i žrtvama pojedinaca, odnosno njihovim podvizima. Ne mislim da omalovažim druge aspekte, ali su pojedinci ti koji su bili ključni faktor napretka čovečanstva. Isto je tako i u u ovoj sferi, posebno u manjem mestu, onaj ko predstavlja kulturu je podvižnik, mučenik, i u tom mestu svakako najvažnija ličnost. Da se ja pitam, ti ljudi bi bili pre svega materijalno obezbeđeni, znači to je osnovno, da ne zavise od nečeg drugog nego da se isključivo bave tim svojim misionarskim radom, a institucije bi morale i te kako da se upodobe prema tim pojedincima. Kad pogledamo šta je ko uradio i zašto su Nikola Karaklajić, Milovan Ilić Minimaks i Vlada Jevtović na zidu slavnih Radio Beograda, shvatimo da ne možemo stalno uprosečavati stvari i težiti prema nekoj uravnilovci, nego moramo prema učincima tih pojedinca graditi sistem. U svakoj instituciji, recimo u pozorišnoj kući, postoje oni koji vode priču, postoje oni koji ih prate i oni koji ih sapliću. Vlada Jevtović je na Fakultetu dramskih umetnosti sasvim izvesno ostavio najjači trag u glumačkoj pedagogiji, tako da uopšte nije slučajno da su među sadašnjim profesorima glume na tom fakultetu tri od četiri profesora njegovi nekadašnji studenti. Tako bi trebalo to da gradimo, ne sasvim ispočetka, ali da prekrojimo sistem barem što se tiče kulture u ovoj zemlji, da vidimo ko su ti glavni nosioci kulturnih aktivnosti, kakvi su njihovi učinci i da prema tome formiramo sve drugo, da prema njima zapravo formiramo standarde, a ne da standardi budu unapred zadati i zbog toga mnogi od njih ne odgovaraju našoj stvarnosti kao što se i dešava. Smatram da takvi pojedinci, pogotovo u unutrašnjosti, u malim mestima, treba da budu favorizovani od strane društva, treba da dobiju oslobođenje od drugih aktivnosti kojima obezbeđuju svoju egzistenciju i da se bave samo tim poslom. Takve pojedince bi trebalo redovno da ističemo u medijima kao pozitivne primere, možda nekome i uzore, i ono što sam stalno zagovarao - a to je mreža. Ti ljudi treba da uđu u neku vrstu umreženosti, da budu upućeni jedni na druge, da kao trust vodećih mozgova u kulturi ove zemlje imaju neprestanu komunikaciju. Da bi se sve ovo što sam naveo ostvarilo, da to ne bude pusti sanak, potrebno je zaista da na odgovorna mesta u državi, recimo u Ministarstvu kulture ili u gradskim sekreterijatima, dakle na takve funkcije da dođu ljudi koji će za ovo o čemu pričam imati razvijeno osećanje pripadnosti kulturi svoje zemlje, a ne odrađivati to kao političku funkciju ili kao jednu stepenicu u svojoj karijeri. Nažalost, dešava se upravo suprotno. I ovde kao i u svim drugim oblastima društva postoji karijerizam, postoji nerazumevanje i neosećanje za pojedinačni trud i izgaranje, a što se tiče umreženosti, postoje pojedinačne veze i poznanstva kao što je na primer moje i tvoje, dok onog sistematskog nema. Mislim da je to nešto što svakako treba da se promeni.

(Telegraf.rs)