Priče o pesmama: Srđan Marjanović - "Mi smo jedno drugom govorili vi", posveta devojci iz dragstora

Foto: Goran Živanović

Mnogo je pesama za koje su njihovi autori inspiraciju pronašli u stvarnom životu. Nekada bi za to poslužio samo određeni detalj, dok bi ostalo bilo upotpunjeno maštom onoga ko piše pesmu, a nekada bi to bila i istinska životna priča.

Preporučujemo

No bez obzira, jasno je da i u jednom i u drugom slučaju sve zavisi od domišljatosti autora i njegove sposobnosti da sve pretoči u priču u koju će slušaoci poverovati što je dobar znak da će to biti uspešno.

Zbog toga je i posebno zahtevna okolnost kada pesmom prenosite tuđa osećanja, odnosno kada neki pevač peva (ili muzičar svira), nešto što je neko drugi napisao. U mnogo slučajeva tako je i bilo, ali svakako ima i drugačijih primera što je najbolje vidljivo kod kantautora, dakle onih umetnika koji sami pišu muziku i tekstove pesama koje potom izvode.

Kada bi ste u onoj nekadašnjoj Jugoslaviji pomenuli reč kantautor, odmah bi vam palo na pamet ime Srđana Marjanovića.

Ako neko ime predstavlja personifikaciju te reči, onda je to upravo njegovo.

Kad smo već kod toga, pre nekoliko dana u Zagrebu održan je drugi Kantarion festival čiji je idejni tvorac Brano Likić i na kome kantautori sa prostora bivše Jugoslavije pa i šire, predstavljaju svoje stvaralaštvo.

S obzirom da su na festivalu dodeljene i nagrade za doprinos i ukupni značaj u ovom muzičkom žanru, Srđan se sasvim zasluženo našao među onim kantautorima koji su tu nagradu dobili.

Srkijevo bavljenje muzikom datira još od pedesetih godina prošlog veka, kada je u Banja Luci, gde je rođen, pohađao muzičku školu, odsek klavir, a iz tog perioda ostala je jedna zanimljiva priča. S obzirom da je to još uvek bilo posleratno vreme kada je imati klavir bio veliki luksuz, Srđanova majka je na rolni belog pak papira napravila imitaciju klavijature, pa je on na toj rolni vežbao napamet, bez zvuka. Do klavira je jedino mogao doći u školi, gde je proveravao i utrvđivao sve ono što je kod kuće vežbao.

Kada se 1961. godine sa porodicom preselio u Beograd u ormaru je pronašao očevu gitaru i to će biti ljubav na prvi pogled, s obzirom da klavir ionako nije voleo. U tom periodu "otkrio" je Bitlse i Rolingstounse, a već sa četrnaest godina imao je i svoju prvu grupu koja je imala naziv Svici. Do svoje dvadesete promenio je gomilu bendova, a kada je otkrio Donovana i Dilana shvatio je da bi mogao i sam da nastupa. U trenutku kada je već svladao neke od tih pesama čuo ga je jedan prijatelj uz čiju pomoć dolazi u Helsinborg, malo mesto u Švedskoj, pa je u tamošnjoj diskoteci u pauzama glavnog programa, svirao taj repertoar. Tu je zaradio i prvi ozbiljniji novac, pa sa nakon pola godine vraća za Beograd sa novom akustičnom Fender gitarom i Fender pojačalom.

Printskrin: Youtube/Srdjan Marjanovic

Ubrzo nakon toga, poziva ga Nikola Karaklajić da u legendarnom Studiju VI napravi i svoje prve snimke, pa tom prilikom snima svoju kompoziciju "Dolaze mladi" koja postaje hit emisije "Veče uz radio" koju je Nikola vodio. Potom je glumio u predstavi "Isus Hristos Superstar", Ateljea 212, ali i počeo da nastupa uz pratnju grupe SOS. U to vreme je napisao pesmu "Tražim" koju šalje na Subotički festival. Interesantno je da mu je tada Peca Popović, čuvši tu kompoziciju, rekao: "Srki, ako ti ne budeš pobedio u Subotici, ja ću da pojedem sopstvenu čizmu".

Tako je i bilo.

Na subotičkom festivalu dobio je nagradu stručnog žirija kao i nagradu za najbolju interpretaciju, a jedno od priznanja dobio je i na Beogradskom proleću, što će ga dovesti u sitauciju da od izdavačke kuće PGP RTB dobije poziv za snimanje prvog singla.

Marjanović  se zahvaljujući tome našao u društvu ozbiljnih muzičara tog vremena, a s obzirom na raniju saradnju i poznanstvo sa članovima YU grupe, posebno sa Rašom Đelmašom sa kojim se dosta družio, poziva ih da mu pomognu oko snimanja prvog albuma.

Snimiti album u to vreme bila je jako ozbiljna stvar, pa su se na prste jedne ruke mogli nabrojati beogradski izvođači iz sfere rok muzike kojima je to već pošlo za rukom, tu su svakako bili Korni grupa, Yu grupa i Pop mašina.

Nakon promocije albuma, uz pomoć starih saradnika iz tria SOS, odlazi na trurneju po Sovjetskom Savezu sa grupom Nova dimenzija, da bi nakon toga dobio poziv za odsluženje vojnog roka. Već je imao 27 godina i vojsku više nije mogao da odlaže. Taj period Srki je iskoristio da napiše pesme za svoj najuspešniji album "Kod mene imaš veliki plus", koji će se odlično prodavati i dostići zlatni tiraž i tu se nalaze neki od od njegovih najpoznatijih hitova poput: "Nije ti se htelo", "Nek' do vraga ide časovnik i vreme", "Idi" (u novoj verziji), "Zaustavite muziku", a tu je i kompozicija "Mi smo jedno drugom govorili vi" po kojoj mnogi sve do današnjih dana prepoznaju Srđana Marjanovića.

U jednom razgovoru sa Srkijem upitao sam ga kako je nastala ta pesma. Ovo je njegova priča:

Mi smo se u to vreme svi skupljali oko Doma omladine. To je bio centar sveta. Otvoren je taj tunel, to je stvarno bio događaj sezone i potom je otvoren tu pored, i prvi dragstor u Beogradu. To je bilo vreme kada su počele da se otvaraju prve samoposluge, mi do tada nismo ni znali šta je to. Pre toga su uglavnom postojale bakalnice. To je bilo neverovatno da uđeš u prodavnicu i uzmeš sam šta god hoćeš pa dođeš na kasu i platiš. Mi nismo mogli da shvatimo, kako oni nama mogu da veruju da mi nismo još nešto ukrali?

Tada je otvorena ta samoposluga kod samog tunela koja je radila celu noć i to je bio prvi objekat u Beogradu sa takvim radnim vremenom, a pošto je to nedaleko od Doma omladine, tu je uvek u kasnim satima počela da se skuplja raja. Svi u Beogradu koji nisu znali šta će sa sobom ili nisu mogli da spavaju dolazili bi tu, nije bilo važno da li imaš pare ili nemaš. Uvek si mogao od prisutnih da žickaš, taman da imaš za pivo i cigare. Tada su se svi ovi dugokosi smatrali jednim plemenom i stvarno su delili sve. To je bio hipi komunizam, mnogo lepo vreme. I ja sam često tu dolazio uveče, voleo sam tu da "blejim", jer tu je uvek bilo nekoga za priču, čak je tu često bilo i dobrih riba. U tom prolazu uvek je bilo barem pedesetak ljudi. Često sam tu kupovao cigare i pivo kao i svi ostali, a obično bi na kasi radile neke "keve", ali ponekad bi radila jedna jako slatka devojka, sa plavom, dugačkom kosom. Znao sam da ne postoji nikakva šansa da ja tu nešto uradim oko nje. Prvo, na kasi uvek stoji nekoliko ljudi u redu i samim tim, nemaš šansu da njoj bilo šta kažeš, jer će sve to čuti ovi drugi. Blam ti je da bilo šta pričaš. Ali bukvalno, sve što je navedeno u toj pesmi zaista se tako i dogodilo. Uvek bih primećivao te njene oči, tu njenu kosu. Uvek bi mi se činilo da to što me ona pogledala kada bi mi vraćala kusur nije slučajno, da ona vidi to što i ja vidim. Pa kad nam se ruke slučajno dodirnu dok mi daje kusur, meni bi to bio nekakv znak.

Ali u stvari, nikada nisam imao hrabrosti da joj kažem bilo šta, da joj kažem da je slatka, da bih voleo da izađem s njom. I tu se nikada ništa nije desilo i tako sam sve to pretočio u pesmu. Mislim da su ti stihovi ključni za promenu šeme tekstova u jugoslovenskoj pop i rock muzici, jer od tada pa na ovamo, tekstovi nisu više bili prozaični - ja te volim, ti me voliš - već su postali daleko literarniji, vratili su se običnom životu.

Koliko sam puta

ušao u dragstor

da kupim cigare

umoran i snen

I uvek u uglu

u uglu kraj kase

dočeka me osmeh

osmeh njen

Kako ste - pita

i kusur mi daje

dok pakuje cigare

ja vidim da joj oči sjaje

I samo na tren

ruke nam se taknu

dok novac uzmem

a onda izmaknu

Malo reči

prozborimo tu

i ćutke se gledamo

kraj kase u uglu

A onda drugi

drugi na red dodju

i naših par minuta

brzo prodju

Mi smo jedno drugom

uvek govorili "vi"

ali nam se nisu

ostvarili nasi sni.

Davno je rečeno da je najvažnije imati razlog za pisanje neke pesme. Publika to uvek prepozna pa samim tim i nagradi.

Najlepšu muziku piše život, a tako je po svemu sudeći bilo i u slučaju kompozicije "Mi smo jedno drugom govorili vi" koju mnogi od nas vrlo dobro znaju i rado pevuše sve do današnjih dana.

(Telegraf.rs)