Čudesni albumi rok muzike: Dusty Springfield - "Dusty In Memphis", bela dama soula šezdesetih

Foto: Atlantic Studios

Ovo je jedan od onih albuma koji se u trenutku objavljivanja nije dobro prodavao, ali je kasnije "pokupio" sva moguća priznanja, a sama priča u vezi njegovog nastanka više je nego interesantna.

Preporučujemo

Da bi sve to razumeli, vratićemo se u vreme pre 1969. godine u kojoj je LP objavljen.

Dasti Springfild je rođena 16. aprila 1939. u Londonu, pod pravim imenom Meri O'Brajen, u porodici koja je uživala u muzici pa je još kao mala naučila da peva da bi kasnije, tokom svoje karijere, dostigla tron najboljeg ženskog izvođača rok muzike u Britaniji.

Karijeru je započela davne 1958. kada se pridružila grupi Lana Sisters, gde će razviti veštine vokalnih harmonizacija i mikrofonskih tehnika, zahvaljujući seriji njihovih nastupa po Britaniji ali i u evropskim vojnim bazama Sjedinjenih Američkih Država.

Dve godine kasnije sa bratom Tomom Springfildom (pravo ime Dajon O'Brajen) i Timom Fildom osnovala je grupu Springfilds, koja je bila engleski pandan američkog sastava Peter, Paul & Mary. Filda će ubrzo zameniti Majk Herst, a do trenutka njihovog razilaska 1963. godine, ovaj trio će imati nekoliko hitova u Britaniji.

Nakon prekida rada sa grupom počinje graditi solo karijeru, s obzirom da je već u decembru '63. imala prvi hit pod svojim imenom, odnosno pesmu "I Only Want To Be With You" u kojoj je odmah bilo primetno da je Dasti odbacila slatkasti folk grupe Sprinfilds prihvativši zvuk koji je dolazio iz Detroita, tačnije iz studija Tamla Motown, što je i bila njena velika ljubav.

To svakako neće biti i jedino na šta će ona usmeriti svoju pažnju, pa je snimala žanrovski raznolike kompozicije i od mnogih drugih vrhunskih autora, da bi sa sjajnom baladom "You Don't Have To Say You Love Me" dospela na prvo mesto britanske i četvrto američke top liste, što je bila obrada pesme "Io che non vivo (senza te)" koju su napisali Italijani Pino Donađo i Vito Pavalačini.

Ta kompozicija je predstavljena na festivalu San Remo 1965. godine, a Dasti se tada nalazila u publici, pa iako nije razumela italijanski, bila je toliko ganuta da je počela da plače.

Godinu dana kasnije, snimiće svoju verziju ove kompozicije na tekst koji je napisala njena prijateljica Viki Vikam uz pomoć producenta Sajmona Neper-Bela koji je u to vreme bio menadžer grupe Yardbirds. Po nekim pričama, njih dvoje su jednom prilikom bili na večeri kada je Viki rekla kako joj je Dasti predložila da napiše tekst za tu pesmu stihove su počeli sklapati već u taksiju prilikom povratka kući, da bi tokom te noći sve bilo završeno. S obzirom da je instrumentalna podloga već ranije snimljena, Dasti je sledeći dan ušla u studio kako bi zabeležila pevačke deonice. Ostalo je upamćeno da nije bila oduševljena akustikom u kabini, pa se preselila na stepenice studija, ali ni tu stvari nisu išle glatko.

Rezultatom je bila zadovoljna tek kada je pesmu otpevala 47. put!?!

Ubrzo će se pokazati se da to svakako nije bilo uzalud.

Prema glasanju slušaoca BBC radija ova kompozicija uvrštena je među 100 najboljih svih vremena.

U britanskom časopisu Observer, Sajmon Neper-Bel se oktobra 2003. godine ovako prisetio svega:

Stajala je na stepenicama Filips studija i pevala. Bilo je to njeno najbolje izvođenje ikada, savršenstvo od prvog do poslednjeg udaha, sjajno kao bilo šta što su otpevali Areta Frenklin, Sinatra ili Pavaroti. Veliki pevači mogu uzeti ovozemaljske tekstove i ispuniti ih svojim osećanjima. To može puno pomoći slušaocima da njihove loše definisane impresije osete i razumeju. Viki i ja smo pisali tekst o izbegavanju emocionalne veze, bar smo tako mislili, ali Dasti ga je potpuno preokrenula i pretvorila u strastvenu tužbalicu o samoći i ljubavi.

Te '66. godine Dasti će imati još tri hita koji su se stilski razlikovali, što samo govori o izvanrednim vokalnim mogućnostima koje je posedovala, ali i širokom spektru njenih muzičkih interesovanja.

S obzirom da njena istinska ljubav prema Tamla Motown zvuku nikada nije prestala, u Britaniji je bila jedan od najvećih promotera onoga što je dolazilo iz te detroitske muzičke radionice, bilo da je pevala obrade tih pesama, ili tako što je koristila svoj uticaj i omogućila da se na tamošnjoj televiziji prvi put pojave izvođači poput The Temptations, Supremes, Martha & The Vandellas, Miracles i Stivi Vonder.

Ipak, stvari u muzici su se u to vreme menjale brzinom svetlosti pa je već 1968. godine postalo jasno da se pop uglavnom pretvorio u rok, dok su ženski izvođači sve teže postizali hitove.

Ni Dasti nije bila izuzetak.

Iako su njeni poslednji zaista veliki uspesi ostali još u 1966. godini, suosnivač i predsednik izdavačkog giganta Atlantic, Ahmet Ertegun, shvatio je da je Springfildova zaista velika pevačica, pa je došao na ideju da organizuje snimanje na kojem bi je pratio isti bend koji je proslavio Vilsona Piketa ili Aretu Frenklin, koja je uostalom i bila njen idol. Dasti je taj predlog prihvatila u nadi da će time oživeti svoju već pomalo posustalu karijeru, a uslov za potpisivanje ugovora bio je da isključivo radi sa producentom i suvlasnikom izdavačke kuće Atlantic, Džerijem Vekslerom. On je potom pripremio desetak demo verzija pesama koje joj je ponudio, ali se po njegovim rečima Springfildovoj nije dopala nijedna. Ona je to kasnije opovrgla tvrdeći da je ipak odabrala kompozicije "Son Of A Preacher Man" i "Just A Little Lovin". Šta je tu tačno teško je utvrditi, jer po nekim izvorima kompozicija "Son Of A Preacher Man"  nije ni bila planirana za nju, već za Aretu.

Po svemu sudeći, kada je Veksler video da je vrag odneo šalu i da će sve propasti s obzirom da se Springfildovoj ništa od ponuđenog nije dopadalo, odlučio je da joj ponudi i tu koju je ostavio za veliku Aretu, ne bi li je tako odobrovoljio. Kada je snimanje, uz pomoć neformalne grupe studijskih muzičara poznatih pod imenom Memphis Boys i prateće pevačke grupe Sweet Inspirations, konačno počelo, nervoza je svakim danom sve više rasla, verovatno i zbog toga što je Dasti pritiskala činjenica da snima u studiju u kome su to isto činili istinski velikani soula.

Pevačica je na kraju potpuno izgubila živce, a svađe su postale česte i teške.

Poseban pik imala je na producente govoreći da su "seka Perse", po nekim pričama počela je da baca pepeljare gde god stigne (u mladosti je u napadima besa bacala tanjire niz stepenice), pa je snimanje na kraju moralo biti prekinuto. Da bi se to kako-tako privelo kraju, odletela je za Njujork i sve završila u tamošnjem Atlantic studiju koji joj je više prijao.

Koliki je bio njen uticaj govori i podatak da je tokom snimanja predložila Veksleru da potpiše ugovor sa tada novoosnovanom grupom Led Zeppelin. Dasti je odranije poznavala njihovog basistu Džona Pola Džounsa jer je učestvovao na snimanjima nekih njenih albuma pa se dogodilo da je delimično i zbog njenog predloga Veksler potpisao ugovor sa Zeppelinima iako ih pre toga nikada nije video. Tom prilikom dobili su avans u iznosu od 200.000 dolara, što je bio najveći iznos do tada za neku novoosnovanu grupu. Ali da se vratimo našoj priči.

Uprkos njenim ispadima rezultati su bili zaista odlični.

Pesme su bile izvanredne i jasno je da su ih pisali kompozitori na vrhuncu svojih stvaralačkih moći (Džeri Gofen i Kerol King, Rendi Njumen i Beri Man a takođe i Sintija Veil), aranžmani su bili neverovatno maštoviti, a njeno pevanje sugestivno i moćno.

Prva pesma koja je sa ove ploče "skinuta" na singl bila je "Son Of A Preacher Man" i to će biiti njen prvi hit koji će je vratiti među top deset izvođača nakon podužeg perioda. Iako će malo kasnije ovu kopoziciju snimiti i velika Areta, nije malo onih koji tvrde da je verzija Dasti Springfild daleko najbolja. I stvarno, sa svojim funky uvodom, gotovo "prljavim" vokalom i bas gitarom koja vodi pesmu, jasno je da je ovo istinsko remek-delo koje do sada niko nije nadmašio i verovatno i neće. Iako se Dasti nikako nije dopadala ideja da snimi čuvenu "The Windmills of Your Mind", ipak je to učinila. To je jedna od mojih omiljenih verzija ove pesme (tu svakako ubrajam i onu od grupe Vanilla Fudge), koja je inače soundtrack čudesnog filma "Afera Thomas Crown" iz 1968. godine. Nezaobilazno je pomenuti i izvrsnu "Don't Forget About Me" sa zaista uzbudljivo odsviranom gitarom, glasom Dasti Sprinfild koji kao da je drugi instrument i refrenom koji vas razbija na komade, a takođe i sjajne "No Easy Way Down", "So Much Love" i "Just A Little Lovin".

Kada se 31. marta 1969. godine pojavio album "Dusty In Memphis", kritika je bila oduševljena, ali se za publiku to ne bi moglo reći.

Ploča se slabo prodavala i stigla je tek do 99. mesta na top listi u Americi, a u Britaniji čak ni toliko.

Postalo je jasno da Dasti Springfild nije uspela u svojoj nameri i njena karijera se nikada nakon toga nije povratila na nekadašnje staze slave i uspeha, a već oko 1974. godine privremeno je zamrzla svoje aktivnosti i živela kao samotnjak u SAD, izbegavajući koliko god je moguće pažnju britanskih tabloida.

U godinama koje će potom doći, "Dusty In Memphis" će biti proglašen za njeno najbolje ostvarenje i istovremeno će biti uvršten na listu najboljih albuma svih vremena.

Američka Kongresna biblioteka 2020. godine odabrala je album za čuvanje u Nacionalnom registru muzike jer je kulturno, istorijski ili estetski značajan. Tom prilikom usledilo je i objašnjenj po kojem - bez obzira na skromnu prodaju nakon objavljivanja, tokom vremena "Dusty in Memphis" je izrastao u veoma važno, široko priznato delo, koje svedoči o ženama u rok eri.

U januaru 1994. godine tokom snimanja njenog poslednjeg albuma "A Very Fine Love", osetila je tegobe i ubrzo nakon toga dijagnostikovan joj je rak dojke.

Nakon početnih medicinskih tretmana osećala se znatno bolje pa je otpočela promociju svog albuma, ali već sredinom '96. bolest je ponovo uznapredovala i uprkos svim naporima lekara Dasti je preminula 2. marta 1999. u svojoj 59. godini.

Dve nedelje nakon smrti primljena je u Kuću slavnih rokenrola u čemu je puno pomogao njen prijatelj Elton Džon koji je tom prilikom izjavio:

Možda sam pristrasan, ali jednostavno mislim da je bila najveća bela pevačica koja je ikada postojala... za svaku pesmu koju je otpevala bili ste ubeđeni da je njena.

Čuveni američki pisac, novinar i kritičar Greil Markus, za LP "Dusty In Memphis" napisao je:

Slušanje ovog albuma svakako vam neće promeniti život, ali će mu u mnogo čemu doprineti.

(Telefraf.rs)