Čudesni albumi rok muzike: The Rolling Stones - "Aftermath", Džegerovo i Ričardsovo "pismo o namerama"

Foto: Goran Živanović

Što se Rolingstounsa tiče, oduvek sam o njihovim albumima imao donekle podeljeno mišljenje.

Preporučujemo

Bilo je onih koji su mi se istinski dopadali, ali i onih koji baš i nisu, pa sam ih vrlo retko stavljao na gramofon.

Naravno, to nikako ne znači da su bili loši, samo mi iz nekog razloga nisu "legli", a ja sam se u međuvremenu okretao nekim drugim.

Nekom ostvarenju od Bitlsa, na primer.

Kad smo već kod toga, ona podela koja je bila u punoj snazi šezdesetih godina, pa i na početku sedamdesetih,  po kojoj ste ili za Bitlse ili za Stounse, kod mene se nikada nije do kraja primila.

Bilo je dana kada su mi više prijali Stounsi, bilo je i onih u kojima sam slušao ove druge, u zavisnosti od raspoloženja ili čega već, nije to sada više ni važno.

U svakom slučaju, njihov prvi album prema kome sam se odnosio s dužnom pažnjom bio je "Aftermath".

Onim prethodnim ostvarenjima na kojim su uglavnom obrade starih bluz tradicionala, nisam bio preterano oduševljen, a izgleda da nije bio ni Mik Džeger:

"Aftermath" je za mene bila jako bitna ploča, apsolutni međaš. Tada smo prvi put sami napisali ceo album i konačno ostavili na miru onaj zanos koji nas je terao da radimo te jako lepe i zanimljive, ali ipak stare bluz pesme, za koje smo osećali, da budem potpuno iskren, da im činimo nepravdu, posebno zato što nismo imali potrebnu zrelost za tako nešto.

Oni koji malo bolje poznaju opus Stounsa vrlo dobro znaju da je "Aftermath" njihov prvi "pravi" album, delo koje je u potpunosti osmislio dvojac Džeger-Ričards, ali i ploča koja je pokazala da Brajan Džouns polako gubi kontrolu nad svojom grupom. Doduše, u tom trenutku on je izgradio jednu sasvim drugu ulogu i to onu vrhunskog multiinstrumentaliste, ali čak ni to neće biti dovoljno jer Džeger i Ričards su veoma brzo počeli preuzimati grupu o kojoj je on maštao još dok je još bio dečak.

Ipak, u trenutku objavljivanja albuma "Aftermath" on je u čitavoj priči još uvek bio vrlo važna figura.

Sve ovo doprineće da Stounsi postanu baš onakav bend kakav smo dugo godina znali, slušali, gledali na koncertima, ili kupovali njihove ploče uživajući u muzici koju su stvarali, pokazujući istovremeno bluz čistuncima da je taj prethodni period ipak bio samo polazna tačka i da su oni žarko želeli da stvore zvuk njihovog doba, a to je bez svake sumnje bio rok i pop.

Takva mogućnost bila im je iznad svega i privlačna i uzbuđujuća.

Bluz svakako jeste bio osnova, ne samo za njih, već i za mnoge druge, ali svi oni su želeli da pronađu svoj identitet kroz muziku koju su stvarali pa i sudbinu koju su u mnogo čemu sami sebi odredili.

Kada sam nekada davno nabavio album "Aftermath", prva pesma za koju sam se "zalepio" bila je "Lady Jane".

Samo nekoliko godina kasnije to sigurno ne bi bilo tako, ali moje rano tinejdžersko doba tražilo je te "slatkaste", romantične balade.

Interesantno je da je ova kompozicija izostavljena sa američkog izdanja albuma "Aftermath" (zato su dobili briljantnu "Paint It Black" i nisu ništa lošije prošli), a tadašnja Džegerova devojka Krisi Šrimpton smatrala je da je ta pesma o njoj, bez obzira što Mik nije tako govorio:

Ni sam ne znam o čemu je tačno reč. Sva imena su istorijska, ali se sasvim slučajno dogodilo da proizilaze iz istog perioda.

S druge strane, u tadašnjoj štampi moglo se pročitati da se ovaj tekst polazi od one priče koja je vezana za kralja Henrika VII i njegovu treću ženu Džejn Simor, jednu od nekoliko njegovih supruga koja je nekim čudom izbegla njegov mač. Nažalost, ni Džejn nije imala sreće, umrla je na porođaju 1537. godine nakon što je rodila kraljevog jedinog sina Edvarda.

Ako ova pesma možda i nije o Krisi Šrimpton kako je to ona smatrala, "Stupid Girl", po svemu sudeći jeste.

Verovatno je i njoj to postalo jasno, jer ubrzo nakon ulaska Merijen Fejtful u Džegerov život, ona je pokušala da izvrši samoubistvo.

Mnogo kasnije, u jednom intervjuu, Mik će se prisetiti svega:

Očigledno je da sam imao neke probleme. Nisam bio u dobroj vezi, odnosno, bio sam u previše loših veza. Tada sam imao stvarno mnogo devojaka i nijednu od njih uopšte nije bilo briga što me nisu činile zadovoljnim. Očigledno sam se nalazio u lošem društvu.

Ne znam šta bi feministkinje mogle misliti o ovome, ali "Stupid Girl" i "Lady Jane" svakako nisu jedine pesme na ovom albumu u kojima se govori o ženama. "Under My Thumb" je prepuna nametljivog seksizma ali i marimbo ritma za koji je zaslužan Brajan Džouns. O kome li je tu reč? - pitali su se mnogi. Džeger je izjavio da je to neukusan odgovor jednoj izuzetno neugodnoj ženi, mada je potom tvrdio da je sve to samo figurativno:

To je u stvari, samo jedna šaljiva numera.

Bilo kako bilo, Stounsi se ovde "kotrljaju" ka onom što zaista i jesu, a Džeger peva kako su se uloge sada promenile i kako dominira nad mladom ženom koja je nekada bila potpuno nadmoćna nad njim. Sada je poslušna do te mere da čak i oblači ono što se njemu sviđa:

Ona je najslađi ljubimac na svetu,

Radi tačno on što joj se kaže.

Možda je Mik hteo ovde da govori o borbi između muškarca i žene ili o društvu koje je podeljeno na klase, ali ta pesma dobila je potpuno novo značenje na zloglasnom festivalu u Altamontu gde je Meredit Hanter ubijen baš u trenutku dok su je Stounsi svirali na bini.

Kada dalje slušamo ovaj album, primećujemo da je kompozicija "Mother's Little Helper" svojevrsni portret lude domaćice na lekovima, a nezadovoljstvo društvenim okolnostima i mogućnostima za život koje takvo društvo nudi, svakako je tema kojoj će se dvojac Džeger-Ričards često vraćati.

I ma koliko kompozicija "Goin' Home" sa svojih jedanaest minuta trajanja delovala pomalo čudno, jer se u neku ruku činilo da je više improvizacija nego zaokružena pesma, ona s druge strane pokazuje da Stounsi i te kako sazrevaju, što potvrđuju i reči Kita Ričardsa:

Bio je to naš prvi dugački rokenrol odsečak koji je probio onu dvominutnu barijeru. Trudili smo se da pesme na našim singlovima budu što je moguće duže jer želimo pustiti stvari da se same odvijaju. Niko tu nije seo s ciljem da napravi jedanaestominutnu pesmu, jer je na samom početku bilo napisano samo dva i po minuta. Slučajno smo ostavili traku da teče i snima dalje.

Ako neka pesma sa ovog albuma zvuči kao oni najraniji Stounsi, onda je to svakako ova.

U "High And Dry", Džeger peva kako ga je bogatašica ostavila bez trunke žaljenja, dok u kompoziciji "Flight 505" pokazuje svoju morbidnu stranu, opisujući rušenje putničkog aviona u more.

Kroz pesmu "Out Of Time" Mik govori o devojci koja ga je napustila, a potom se vratila. Naravno, on je tako nešto jedva dočekao i odmah je otkačio, jer osveta je isuviše slatka da bi bila odbačena.

Što se tiče kompozicije "Think", ona svakako počinje obećavajuće, ali ne uspeva do kraja da zadrži pažnju slušaoca. Takođe, mnogi se slažu da bi najbolje bilo da se pesma "Take It Or Leave It" nikada nije ni našla na LP-iju "Aftermath" jer bi bez nje sigurno bio bolji, što opet dovodi do toga da ni ona nije uvrštena na američko izdanje albuma, a slično bi se moglo reći i za kompoziciju "What To Do" u kojoj svakako nema ni bluza ni rokenrola.

Kako smo ovu priču započeli pominjući Bitlse, tako ćemo je i završiti: Ima onih koji će reći da je "Aftermath" za Stounse isto što i "Hard Day's Night" za Bitlse.

Bilo kako bilo, oba albuma su pokazala da su Bitlsi i Stounsi u tim trenucima već sazreli i da im je svet pod nogama.

(Telegraf.rs)