Čudesni albumi rok muzike: Jeff Beck - "Truth", tihi heroj gitare koji je uvek tragao za onim inovativnim

Čini se da su trojica najvećih gitarista koji su izrasli iz rokenrola - Hendriks, Klepton i Džef Bek.

Ko je tu koga i u čemu nadmašio, teško je reći, ali jasno je da su ova trojica genijalaca toliko posebni, da bi bilo kakvo upoređivanje bilo neumesno i sasvim bespotrebno.

Preporučujemo

U godinama koje su prošle mimo nas, nailazio sam na one koji su tvrdili da se Bek ipak izdvaja jer koga god bi se muzičkog žanra dohvatio, pretvarao bi ga u suvo zlato.

Opet, mnogi će uputiti zamerku da je on, ako posmatramo ovu trojku, ponajmanje bio produktivan.

To je svakako neosporno, ali zar to nije ujedno i nešto što nas navodi na pomisao da je uprkos takvoj činjenici Bek postao apsolutni heroj gitare, jedan od najvažnijih koje je rokenrol ikada imao?

U čemu je bila njegova tajna?

Mnogi bi sada možda rekli da se ta moć zasniva na čudesnoj tehnici koju poseduje, na briljantnom kontrolisanju gitare, u magiji njegove, kako leve tako i desne ruke, i ko zna čemu još.

Na sve to i ne mogu se uputiti neke ozbiljnije primedbe, to je apsolutno tačno, uostalom i sam Klepton je jednom izjavio kako je "kod Beka sve u njegovim rukama", međutim, čini se da je tu ipak najvažnija njegova nesaglediva mašta i nepredvidivost svakog sledećeg poteza, svakog narednog tona, ta čarolija koju on stvara u deliću sekunde, čime se malo gitarista može pohvaliti.

Uostalom, njegove solo partije često umeju da budu male simfonije.

Valjda je zbog toga tražio (i dobijao), više nego ozbiljne honorare za minut-dva svoje gitarske akcije na nekim albumima velikih rokenrol zvezda.

Kad smo već kod toga, poznata je ona priča kada je Mik Džeger hteo da izgradi svoju solo karijeru, pa je nakon LP-ija "Dirty Work" njegovog matičnog benda, odbio da ide na turneju kojom bi ta ploča bila promovisana s obzirom da se usredsredio na snimanje drugog solo albuma.

Naravno, to je izazvalo veliko nezadovoljstvo u Rolingstouns taboru, a posebno kod Kita Ričardsa, pa smo u tadašnjoj štampi mogli pročitati razna "dobacivanja" i omalovažavanja koja su buktala između njih dvojice.

Foto: Goran Živanović

Uglavnom, Džeger se nije dao pokolebati, pa je u studijima na Barbadosu i u Holandiji otpočeo snimanje albuma "Primitive Cool".

Gitaru je svirao niko drugi do Džef Bek.

Po završenom poslu planirao je i turneju, pa je pozvao i Beka da se pridruži pratećem bendu, ali kada je čuo cifru koju je ovaj zatražio, momentalno ga je zabolela glava, pa od njihove dalje saradnje na kraju nije bilo ništa.

Kada su novinari upitali gitaristu da prokomentariše sve to, kratko je odgovorio:

Ako hoćeš vrhunske muzičare na svojoj turneji, onda to mora da se plati. Uostalom, ako ima novca da plaća razvode, zašto ne bi imao i za ovo.

Doduše, na kraju je ta promotivna turneja upriličena samo u Australiji, Novom Zelandu i Japanu, jer Džeger naprosto nije imao hrabrosti da otpočne s koncertima u Britaniji i Americi plašeći se debakla, s obzirom da ta ploča nije dočekana s nekim prevelikim oduševljenjem ni kritike, a ni publike.

Interesantno je da je mnogo godina pre toga Beku nuđen posao u Rolingstounsima i to odmah nakon odlaska Mika Tejlora, o čemu je i govorio u nekoliko navrata:

Tražili su da dođem, pa sam otišao u Roterdam da probam, ali jednostavno, nisam video svoje mesto među njima. Tokom tri sata trebalo je da sviram tri akorda a meni je potrebno malo više energije u pozadini da bih uopšte mogao nešto da uradim. Mislim da su hteli da budem njihov službenik kako bi nesmetano mogli da rade tokom godine. Dok sam bio na toj probi, setio sam se da bi Ron Vud bio pravi čovek za njih. Faces su već zajedno uradili sve što su mogli i kada sam kasnije čuo da Ron dolazi u Stounse, bilo mi je jasno da je to pravi pogodak.

Sigurno je da su takvog gitaristu mnogi želeli u svojim redovima. U autobiografiji Nika Mejsona može se pročitati i ovo:

Kad nas je Sid Baret napustio, odmah smo se setili Džefa Beka, samo niko od nas nije imao hrabrosti da ga pozove da nam se pridruži.

Ali da se vratimo našoj priči.

Džef Bek je započeo svoju solo karijeru nakon odlaska iz grupe Yarbirds i u tom periodu krenula je njegova saradnja sa producentom Mikijem Mostom.

Most je hteo da od Džefa napravi i nešto više, pa je zahtevao da peva u pop pesmici "Hi Ho Silver Lining", koja se nalazila na njegovom prvom solo singlu.

Bio je to poprilično nesmotren potez koji je u neku ruku i začuđujući, jer Most je kao producent imao dosta dobar osećaj šta i kako treba raditi.

U svakom slučaju, na tom singlu nalazi se i kompozicija "Beck's Bolero" (napisali su je Džimi Pejdž i Džef Bek), koja je mnogo više prijala mom uhu i odmah pokazala šta se iza brda valja.

Naravno i samom gitaristi vrlo brzo je postalo jasno da nema šta da traži u zašećerenim pop vodama, bez obzira što je pesma "Hi Ho Silver Lining" postala hit ("Love Is Blue", kompozicija sa njegovog drugog singla, još manje je bila "bekovska"), pa je ubrzo osnovao svoju grupu u kojoj je pevač bio Rod Stjuart, bas gitaru je svirao Ron Vud, dok je bubnjar bio Miki Voler. Nešto kasnije pridružiće im se i klavirista Niki Hopkins.

Ova ekipa prionuće na snimanje albuma "Truth" koji će doneti mnogo tvrđi zvuk.

I ne samo to.

Iako su na ovoj ploči uglavnom obrade, ona je po mnogo čemu bila pionirska, kada je britanska rok muzika u pitanju.

Album je snimljen za samo četiri dana (14. i 15. kao i 25. i 26. maja 1967.), a nije malo onih koji i danas smatraju da je to njegov najbolji rad, bez obzira što će Džef Bek kasnije za neka ostvarenja dobijati Gremi nagrade.

Ima i onih koji govore da je "Truth" jedan od prvih hevi metal albuma (?!?), najverovatnije zbog toga što je bluz na njemu intoniran u hard rok maniru.

Više nego interesantan je i sam omot na kome se na naslovnici nalazi portret engleskog modela Silije Hamond (urađen u dvostrukoj ekspoziciji od strane fotografa Stivena Goldblata), sa kojom je Džef bio u osamnaestogišnjoj vezi.

Na listi časopisa Classic Rock, "Truth" se nalazi na osmom mestu na popisu 30 najvećih britanskih bluz rok albuma, uz sledeće obrazloženje:

Ta ploča ne samo da je pomogla uspostavljanju britanskog bluz rok zvuka, već su na njoj i neke od najvažnijih kompozicija tog muzičkog žanra.

I stvarno, album otvara hit numera grupe Yardbirds "Shapes Of Things", tu je i tradicional "Greensleeves" koji je Bek odsvirao na Mostovoj akustičnoj gitari, dok kompozicija "Ol' Man River" prikazuje Stjuarta u najboljem izdanju. U stvari, međuigra gitariste i pevača, kakvu su doneli Bek i Stjuart, nije ni viđena u rok muzici do pojave ovog albuma. Tu je i već pomenuta kompozicija "Beck's Bolero" u kojoj bubnjeve ovoga puta svira Kit Mun (tada član grupe The Who), ali je zbog njegovih ugovornih obaveza potpisan sa "You Know Who", no svakako mnogo je više važno da je on ovde dao jednu sasvim impresivnu partiju i to dosta bolju nego što su to bile Volerove mogućnosti.

Što se mene tiče, draga mi je bila i "Morning Dew" koju je napisala sjajna kantautorka Boni Dobson, čak mi se u njihovoj verziji više sviđala od one Tima Rouza, iako je on postigao veliki hit s tom pesmom.

Posebna priča vezana je za kompoziciju "You Shook Me", Vilija Diksona.

Kada su osam meseci kasnije i Led Zeppelin objavili svoj prvi LP, odmah se moglo moglo uočiti dosta sličnosti sa "Truth", bilo je više nego očigledno da su Pejdž i Plant u mnogo čemu preuzeli patent sa Bekove ploče, počev od kombinovanja gitare i vokala, takođe su imali i jednu kompoziciju iz repertoara The Yardbirds ("Dazed And Confused"), a sve je išlo do te mere da se i na prvencu Zeppelina našla obrada Diksonove "You Shook Me".

Foto: Goran Živanović

Legenda kaže da je Pejdž pozvao svog starog prijatelja i saradnika u svoj dom da zajedno preslušaju taj album i Džef je bio zaprepašćen onim što je čuo, a kada su krenuli prvi taktovi kompozicije "You Shook Me", oči su mu bile pune suza.

Ne znam koliko je to tačno, ali verovatno i jeste  s obzirom da sam u jednom intervjuu pročitao sledeću Bekovu izjavu:

Moje srce je jednostavno potonulo kada sam čuo "You Shook Me". Nisam mogao da shvatim zašto su obradili istu kompoziciju kao i ja, od toliko drugih.

U svakom slučaju, Pejdžu i Zeppelinima se u vezi toga i ne može mnogo zameriti. Oni su samo zgrabili pruženu šansu koju Džef sa svojom ekipom nije iskoristio do kraja. Čini se da je mogućnost njihovog očiglednog uspeha u Britaniji "pojela" neprekidna turneja po Americi:

Za malu grupu iz male zemlje Amerika je ogroman prostor, pa čak i ako imate prvorazredne privatne avione, još uvek je to zamoran posao. Zato više i ne želim da se bacim na glomazne turneje. Svirali smo mnogo u Americi samo zahvaljujući snazi albuma "Truth". Posle prekida jedne takve turneje otišli smo u Englesku i snimili "Beck-Ola". Svi smo bili loše raspoloženi i taj album je pun zlobe. (Džef Bek)

U ovome se vidi osnovana razlika u pristupu poslu između Jeff Beck Group i Led Zeppelin. Pejdžu i ekipi ništa nije bilo teško. Drugo: Pejdž je bio neprikosnoveni vođa benda, dok Bek za to očigledno nije imao snage.

Ne volim da na sebi nosim odgovornost koju podrazumeva osnivanje stalne grupe jer i sam ne radim mnogo. Neću da mi grupa visi o vratu jer ne mogu da ih zaposlim dovoljno. Nisam od onih muzičara koji mogu da kažu: "Budite sa mnom zauvek, mi smo prijatelji". Poslednjih nekoliko godina postao sam aktivan jer sam shvatio sam da mi pevač nije potreban i da mi verovatno nikada i neće biti potreban. Mrzim i samu pomisao da živim i umrem u istoj grupi jer u tome nije sadržana moja predstava o zabavi. Većina grupa ostaje zajadno jer su njeni članovi individualno nesigurni. Međutim, ako ste bubnjar ili bas gitarista grupa vam može biti neprestano potrebna. Mada... možda je i razumno ući u neku i tamo ostati, osim ako niste kao Bili Kobam, on je jedan od retkih koji ima dovoljno talenta da napravi solo karijeru.

Tako je nekada govorio Džef Bek. Ipak, godine koje će potom doći pokazaće da je i on jedan od onih koji su i te kako sposobni da naprave solo karijeru.

A kako svet ceni svoje umetnike najbolje svedoče sledeći redovi:

Dva puta je primljen u Kuću slavnih rokenrola i to prvi put kao član Yardbirdsa (1992.), a drugi put kao solo umetnik (2009.).

Britanska akademija Ivor Novello dodelila mu je 2014. godine nagradu za izuzetan doprinos britanskoj muzici.

Univerzitet za umetnost u Londonu, dodelio mu je 18. jula 2011. godine stipendiju kao priznanje za njegov "izvanredan doprinos na području muzike".

Tri dana kasnije, 21. jula, rektor Univerziteta u Saseksu uručio mu je počasni doktorat, uz objašnjenje da je to priznanje za "izvanrednu muzičku karijeru a povodom plodonosne saradnje između te visokoškolske ustanove i brajtonskog Instituta za modernu muziku (BIMM)".

Prema časopisu Rolling Stone, Džef Bek je "jedan od najuticajnijih gitarista u rok muzici".

Bob Gula, istoričar muzike, tvrdi da je Bek "zaslužan za upotrebu audio povratne sprege (feedback) i distorzije na gitari".

Po njemu je nazvan asteroid - 38431 Jeffbeck.

Dobitnik je osam nagrada Gremi, a prvu je dobio 1986. godine u kategoriji - najbolja instrumentalna rok interpretacija, za kompoziciju "Escape" koja se nalazi na albumu "Flash".

Ako znamo da Džef Bek nije znao note, možda je sve mnogo jasnije.

Po svemu sudeći, ovde nikakva surevnjivost između onih školovanih i neškolovanih nije bila prisutna.

Zamislite da ovakve počasti i priznanja od naših visokoškolskih ustanova kod nas dobije recimo jedan R.M Točak.

Da li je to moguće?

Čisto sumnjam.

7. jula 2010. godine Džef Bek je održao koncert u beogradskom Sava centru. Bio je to sasvim poseban trenutak za mene u kome sam, nakon toliko godina poštovanja njegovog rada, na samom delu video zašto je to tako i iz kakve čarolije sve to potiče.

Ta magija koja se dešavala na bini teško je opisiva rečima. Nažalost, ostaće i neponovljiva jer slavni gitarista je preminuo od posledica infekcije bakterijskog meningitisa, u bolnici u blizini Riverhola, 10. januara 2023.

Imao je 78 godina.

Njegov prijatelj Džimi Pejdž napisao je:

Ratnik sa šest žica nije više ovde da bismo se divili čaroliji koju je mogao isplesti oko naših ovozemaljskih emocija jer Džef je umeo izgraditi muziku i iz onog eteričnog. Njegova tehnika je jedinstvena, njegova mašta očigledno neograničena. Džef, nedostajaćeš mi kao i milionima tvojih obožavatelja.

Mik Džeger izrazio je saučešće, napisavši:

Smrću Džefa Beka izgubili smo divnog čoveka i jednog od najvećih gitarista na svetu. Svima će nam jako nedostajati.

Ron Vud se takođe oprostio od njega:

Sad kad je Džef otišao, osećam se kao da je jedan od moje braće napustio ovaj svet i jako će mi nedostajati.

Na koncertu koji je Rod Stjuart održao u beogradskoj Štark Areni 17. maja 2024. godine, posebno emotivan trenutak za mene bio je onaj u kome je slavni pevač kroz kompoziciju "People Get Ready" napravio svojevrsni omaž velikom gitaristi, svom nekadašnjem kolegi i prijatelju. Ne zaboravimo, upravo je članstvo u Jeff Beck Group Stjuartu bila velika odskočna daska za njegovu buduću karijeru, a posebno se to odnosilo na album "Truth" koji im je omogućio američku turneju a time i popularnost u mnogo širim razmerama.

Pa iako su na toj ploči uglavnom obrade, izuzev tri kompozicije koje su potpisane psedonimom Džefri Rod (jasno je da su u pitanju Bek i Stjuart), mada su i one izvedene iz bluz standarada, pokazala je da i takva ostvarenja mogu izvršiti ogroman uticaj, naravno ako su ta nova viđenja pesama dovoljno maštovita i inovativna.

U ovom slučaju svakako su i bila, što potvrđuju i mišljenja mnogih slavnih muzičara, pa ću ovde ću navesti šta je o tome rekao Tom Šolc, multiinstrumentalista, kantautor, producent, inženjer, pronalazač i ključna ličnost grupe Boston:

"Truth" je moj omiljeni album. Toliko puta sam ga preslušao da mi se činilo da ga poznajem "iznutra" i da sam shvatio kakve je misli Džef imao dok je svirao te pesme.

(Telegraf.rs)