Kris Kristoferson (22. jun 1936. - 28. septembar 2024.), od otpadnika do superstara

Da je napisao samo "Me And Bobby McGee" i "Help Me Make It Through The Night", za mene bi ostao po mnogo čemu jedinstven u svetu muzike.

Ovu prvu pesmu zauvek je proslavila Dženis Džoplin, ovu drugu, snimili su mnogi izvođači, ali je za mene neraskidivo vezana verzija grupe Gladis Knight And The Pips.

Beše to vreme u kome sam već privodio kraju svoje srednjoškolske dane i vrlo često slušao muziku sa Lenom, neobičnom devojkom koja se tiho i nenametljivo ušetala u moj život.

Lena je izbegavala ljude, od mnogih je dobila samo tugu i patnju, pa čak i od njenih najbližih.

Nas dvoje spojila je neutaživa ljubav prema muzici i knjigama.

Nije volela previše da govori o sebi i onome što joj se tada događalo, ali je jako volela da zatvori oči i sanjari slušajući moje priče o muzičarima i pesmama koje smo zajedno vrteli na gramofonu.

Jedna od njenih omiljenih bila je i "Help Me Make It Through The Night", u izvođenju crnopute američke pevačice Gledis Najt, "carice soula", ovenčane sa čak deset Gremi nagrada.

Sećam se, još tada sam imao njen dvostruki album na kome je između ostalih bila i ova kompozicija i to u verziji gde Gledis svojim snenim glasom izgovara onaj uvodni recital.

Po našem starom dobrom pravilu, uvek bi ćutali smo dok smo slušali muziku, a ja bih pogađajući Lenine misli kod nekih pesama po nekoliko puta vraćao gramofonsku iglu na početak. Tako je bilo i u slučaju "Help Me Make It Through The Night" .

Posle bih joj pričao kako je to napisao Kris Kristoferson, jako obrazovan, ali i donekle čudan tip.

Rođen je u Teksasu, ali se u tinejdžerskim danima seli u Kaliforniju, gde će na Pomona Koledžu diplomirati književnost, ali mu to nije bilo dovoljno pa dolazi u Britaniju kako bi na Oksfordu nastavio sa studijama.

Iz tog perioda potiče i njegova želja da postane pisac, ali to nije išlo onako kako je želeo, jer su izdavači redom odbijali rukopise koje im je slao.

Tada je počeo da piše pesme, ali ubrzo potom na insistiranje porodice odlazi u vojsku gde u Alabami pohađa padobransku i pilotsku školu.

U vojsci će ostati pet godina i to uglavnom u Nemačkoj, gde je pilotirao helikopterima, ali i svirao u vojnim klubovima.

Kada se vratio u Ameriku dobio je ponudu da predaje književnost na vojnoj akademiji West Point, ali je tu ponudu odbio, što je njegovu porodicu, a posebno oca oficira (imao je čin generala), veoma razljutilo pa su ga se zbog toga čak i odrekli.

Za takvu odluku najveći "krivac" bio je Džoni Keš koga je Kristoferson u međuvremenu upoznao i nakon tog susreta definitivno odlučio da se posveti kompozitorskoj karijeri.

Da bi bio u središtu događaja, sa gitarom preko ramena i hrpom pesama u džepovima odlazi u Nešvil gde mu je prvo zaposlenje bilo da čisti studijske prostorije izdavačke kuće Columbia Records.

Već nekoliko godina bez novca, prihvatao je razne poslove kako bi preživeo, uzaludno pokušavajući da nekoga zainteresuje za svoje pesme.

U trenutku kada mu je već sve dosadilo i kada je pomislio da je najbolje da počne raditi na gradilištu, američki kantri pevač Rodžer Miler odlučio je da snimi njegovu pesmu "Me And Bobby McGee", istu onu koju će proslaviti Dženis Džoplin kada je bude snimila s grupom Full Tilt Boogie Band i uvrstila na svoj poslednji album "Pearl".

Nažalost, nedugo potom je i preminula.

To će otprilike biti i vreme u kome će Krisova muzička karijera najzad biti pokrenuta s mrtve tačke.

Sa pevačicom Ritom Kulidž, koja je već sarađivala sa nekim slavnim imenima kao što su Džo Koker, Stiven Stils, Buker T. Džons, ženi se 1973. godine i zatim sa njom snima dva zajednička albuma...

Deklamovao sam tako Leni sve ono što sam pročitao u rok enciklopediji ili možda u nekim časopisima, mada toga i nije bilo previše, pokušavajući da je impresioniram.

Lena je bila osoba koja je umela vrlo pažljivo da sluša, a meni je to i te kako imponovalo.

-Nije mi jasno - pitala me je - zašto bi neko ko je završio tolike škole, živeo na ivici egzistencije radeći kao čistač ili fizički radnik na građevinama?

Nije ni meni to baš bilo najjasnije, samo sam slutio odgovor.

Mnogo godina kasnije, kada je Kristoferson već u svom CV-iju imao i druga brojna zanimanja - od pesnika, scenariste i producenta do filmskog superstara, ali i pijanca koji je ispijao hektolitre Burbona, o njemu sam  već toliko pročitao da bih Leni na to pitanje sigurno mogao pružiti malo precizniji odgovor, ali biće da je Kris sam sebe najbolje opisao:

Pesnik, kolekcionar uspomena i ožiljaka, propovednik, lutalica i dvonožni problem velikih razmera.

Verujem da bi ovo Leni jako godilo jer i ona sama je bila "kolekcionar brojnih uspomena i ožiljka" kakvi su se zadesili u njenom životnom sandučetu.

Nažalost, Lena već nekoliko godina putuje nekim sasvim drugim prostranstvima, da je sreća dopustila da bude drugačije, možda bih joj (uprkos činjenici da u poslednjih nekoliko decenija više nismo bili toliko bliski), preneo da je 28. septembra 2024. Kris pošao na svoj poslednji put i da ga je snašlo upravo ono što je i predviđao i što bi po njegovoj želji trebalo da piše na nadgrobnoj ploči ispod koje će počivati:

Znao sam da će mi se nešto slično ovome i dogoditi, ako nastavim da se muvam okolo i da upadam u kojekave probleme. Ali, to je moj izbor.

Što se mene tiče, Kristoferson je ponajbolji glumac među muzičarima i obrnuto, mada je istini za volju, njegova glumačka karijera prevazišla onu muzičku.

Pomenuću ovde samo neke od čuvenih filmova u kojima je glumio: "Pat Garrett and Billy The Kid" (1973.), "Blume In Love (1973.), "Alice Doesn't Live Here Anymore" (1974.), "A Star Is Born" (1976.) (ova uloga donela mu je Zlatni globus za najboljeg glumca), "Convoy" (1978.), "Heaven's Gate" (1980.), "Stagecoach" (1986.), "Lone Star" (1996.), a neizostavna je i filmska trilogija "Blade" (1998.–2004.).

U Kuću slavnih kantri muzike primljen je 2004. godine, a 2014. ovenčao se Gremi nagradom za životno delo.

Danas, kada je već ozbiljan broj godina ostao iza mene, a znajući sve ovo, takođe bih Leni rekao da uvek treba slediti svoj put i što je najvažnije - biti u tome uporan i nikada ne odustajati. Kris je očigledan dokaz takvoj tvrdnji.

Možda ćemo na tom putu i stići do nekog svog cilja, možda se to i ne dogodi, ali mudri ljudi su rekli da je već samo putovanje sreća.

Lena je bila jako usamljena, ali osećao sam da na neki čudan način i mrzi i voli tu svoju samoću.

Verujem da su joj baš zbog toga pesme poput "Help Me Make It Through The Night" veoma godile i bile su njen svojevrsni znak prepoznavanja:

Skini

trake s vlasi,

Raspusti kosu,

Neka miluje nam tela,

Kao senke zid što maze

Dođi, lezi kraj mene

I ostani, dok ne pukne zora

Molim samo za delić tvog vremena

Pomozi da prebrodim noć

Ne zanima me ko je u pravu, ko je u krivu

Neću ništa da shvatim

Neka đavo nosi sutrašnjicu

Sapatnik mi treba

Noćas

Jučerašnjica je mrtva i upokojena

a sutrašnjicu ne nazirem

Gospode, kako je mučno biti samotan

Hajde, pomozi mi

Da prebrodim noć.

(preveo Robert Tili)

Odlaze polako heroji moje mladosti i onih najlepših uspomena.

U ovim godinama u kojima sve više shvatam kako je mnogo toga isuviše kratko i prolazno, osećam i ogromnu zahvalnost.

Ljudima poput Kristofersona na biserima koje su nesebično prosuli ispred nas, a Leni na svim onim satima u kojima smo se takvim biserima divili, okretali ih, zagledali i polagali ih tu, pored svog srca.

Ali beše to neko sasvim drugo vreme.

I samoće i druženja bile su potpuno drugačije od ovih danas.

Hvala im.

(Telegraf.rs)