Reizdanja: Električni orgazam - "Kako bubanj kaže", rokenrol na tragu Rolingstounsa (Croatia Records 2024.)

Dolazak panka i novog talasa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, u mojoj tadašnjoj okolini i društvu izazvao je svojevrsni muzički "cunami" koji se ogledao kroz žestoke rasprave, neslaganja, isključivosti, pa čak i podsmeh.

Pa iako sam pripadao onoj starijoj generaciji koja je već odavno bila zaražena rokenrolom, nisam se previše upuštao u takva nadmudrivanja u kojima su neki moji prijatelji zdušno omalovažavali ne samo tu novu muziku, već i sve ono što je išlo uz nju iz čega se odmah moglo videti gde neko pripada.

Preporučujemo

Naravno, takvih epiteta uopšte nije manjkalo ni sa druge strane.

Posmatrao sam to sa priličnom dozom opreza, usput ne propuštajući da pročitam gde god sam nešto pronašao na tu temu.

Tu se svakako nisam morao preterano ni truditi.

Gotovo u svim tadašnjim časopisima novinari su se utrkivali ko će više hvalospeva napisati o novotalasnoj sceni, a mnogi su često i omalovažavali većinu onoga što je do tada predstavljao rokenrol.

Kada se u okviru Džuboks biblioteke pojavila knjiga Draka Glavana "PUNK - Potpuno Uvredljivo Negiranje Klasike", odmah sam je kupio, mada su mi neki prijatelji tada govorili:

Šta će ti to? Pogledaj samo kakav je naslov.

Ja nisam tako mislio.

Hteo sam da prikupim što više informacija, pa tek onda da donosim zaključke.

Prva kompozicija tog novog muzičkog žanra koja me je zaista dotakla bila je "Ona se budi", grupe Šarlo Akrobata i ako me pamćenje dobro služi taj singl kupio sam nekoliko meseci pre odlaska u vojsku 1981. godine.

Malo kasnije kupio sam danas veće legendarni "Paket aranžman", i to će biti prva ploča sa koje sam slušao Električni orgazam, koji su uz već pomenutu grupu Šarlo akrobata i naravno Idole, po svemu sudeći ponudlili jedan sasvim novi muzički senzibilitet.

Pa ipak, sva ta prašina koja se dizala oko ove tri grupe istovremeno je donosila i određene nedoumice.

Kada se ta prva euforija malo slegla, u tadašnjoj štampi mogla su se pronaći i neka drugačija mišljenja.

Dok su ih pojedini slavili kao one koje su konačno učinile da Beograd, bar što se muzike tiče, postane prestonica evropskog formata, bilo je i onih koji su za Idole govorili da su obični medijski manipulatori,  s druge strane Šarlo akrobata se isuviše brzo podelio na dve frakcije iz kojih su nastale Katarina II i Disciplina kičme, dok je za Električni orgazam bilo dovoljno pomenuti samo njihovo ime, pa da kod pojedinih sagovornika primetite mrštenje.

I mada su na samom početku Idoli i Šarlo ipak prigrlili veće simpatije publike, kroz decenije koje će potom doći pokazaće se da je Orgazam jedan od istinskih nosioca onog pank-nju vejv, ili najjednostavnije rečeno - rokenrol zvuka, kakav je nudio beogradski asfalt osamdesetih godina.

Što se mene tiče, u početku to svakako nisam tako doživljavao, njihovih prvih nekoliko albuma jednostavno sam preskočio i tek sam se kasnije potrudio da ih dodam u svoju kolekciju, pa i one poprilično retke singlove.

U stvari, prvi njihov LP koji sam kupio bio je "Les Chansones Populaires" nakon što sam na radiju čuo neke od obrada koje su se nalazile na toj ploči, mada takvi poduhvati tada nisu bili baš uobičajeni, a posebno se tako nešto nije očekivalo od grupe kao što je to Električni orgazam.

Međutim, kada sam čuo njihove verzije pesama "Metal Guru" (T. Rex) ili recimo Bouvijevu "The Man Sold The World" odlučio sam da kupim "Les Chansones Populaires" .

Naravno, najveći radijski hit sa te ploče bila je pesma "Locomotion" koju je još davne 1962. godine snimila američka crnoputa pevačica Litl Eva, čije je pravo ime Eva Narcis Bojd.

Ono što je bilo neko moje nepisano pravilo jeste da ako već kupim neki album od određenog izvođača, obično kupujem i svaki sledeći i još se dodatno potrudim da pronađem one koje sam do tada preskočio.

Ništa drugačije nije bilo ni u slučaju Električnog orgazma.

Njihov sledeći LP "Kako bubanj kaže" pojavio se u vremenu koje nije bilo baš najsrećnije za samu grupu, kako zbog personalnih promena koje su ih zadesile, tako i zbog činjenice da se sve više govorkalo kako je sa njima već gotovo.

Svemu tome još više su doprinele ne baš povoljne kritike te ploče koja se pride i dosta loše prodavala, a ni sama promocija albuma nije tekla baš glatko.

Na primer, za koncert u Zagrebu, prodali su samo trinaest karta, mada neki tvrde da je prodato petnaest.

Trinaest ili petnaest, svejedno, uglavnom sve je manje bilo onih koji su verovali u grupu izuzev Srđana Gojkovića Gileta.

Srećom, bilo je to više nego dovoljno, ako znamo da je on po mnogo čemu Električni orgazam.

Za sve one koji možda misle drugačije, navešću da mu se zaista divim na činjenici da je kroz tolike godine uspeo tako nonšalantno da pliva u njegovoj rokenrol priči kakva zasigurno nije previše uobičajena na ovdašnjim prostorima.

Zahvale za tako nešto najverovatnije se mogu uputiti na adresu njegove fleksibilnosti, čini se da slične čak ni u približnoj meri nije bilo kod njegovih nju vejv saboraca.

Umeo je da nađe onu pravu dozu pozitivnosti i kada su u pitanju članovi njegove grupe ili spoljni saradnici, kao što su to recimo Vlada Divljan, Piko Stančić i mnogi drugi.

Sve ovo potvrdio mi je i Zoran Radomirović Švaba u jednom intervjuu koji sam vodio s njim:

Jako je bitno da u svemu tome ima neko ko to može da iznese. Mislim da je Gile jedini koji je to mogao da uradi. On je takav čovek, može sve to da preuzme na sebe i da se nijednog trenutka ne oseti nesigurnim, bio je uveren da to može da uradi, uostalom, zbog toga i jeste vođa benda.

Album "Kako bubanj kaže" jedna je od onih ploča kojoj je trebalo vreme da je publika prigrli, ali nikada to i nisu bili neki prejaki zagrljaji, uprkos činjenici da je naslovna kompozicija i danas deo njihovog koncertnog repertoara, samo što sada pevaju - "kako Čavke kaže", što je svojevrsni omaž njihovom nekadašnjem bubnjaru Goranu Čavajdi koji je preminuo 1997. godine.

I kako su to već neki primetili i napisali - na LP-iju "Kako bubanj kaže" možete pronaći čist rokenrol na tragu Rolingstonsa sa početka sedamdesetih godina i to nesumnjivo i jeste tako.

Tu svakako nema one svojevrsne ironije sa kojom su se Idoli obraćali ondašnjem Beogradu, niti urilika nezadovoljstva kakav je Milan Mladenović utkao u svoje pesme, opominjući nas da je "nešto trulo u državi Danskoj".

Znajući sve to, čini se Croatia Records napravila dobar potez objavljujući luksuzno reizdanje ovog albuma.

Oni koji do sada možda nisu imali priliku da ovaj vinil dodaju u svoju kolekciju sada to mogu da učine i da uživaju u izvornom, sirovom rokenrolu.

Kada ovaj album uzmete u ruke, ono što se odmah da primetiti jeste da je tu sada i kompozicija "Tetovirane devojke (U.F.O. je stigao)" koje na originalnom LP-iju nema, ali je svakako interesantno da je bila uvrštena na ondašnjem kasetnom izdanju.

Što se ostalog tiče, tu je uglavnom sve ono na šta smo već navikli kada su Jugoton reizdanja u pitanju.

Luksuzni buklet, sa kvalitetnim fotografijama i tekstovima pesama ispod kojih su navedena imena onih koji su učestvovali na snimanju, a gosti su svakako brojni: Piko Stančić (bubnjevi), Goce Dimitrovski (truba), Ivan Švager (saksofon), Kire Mitrev (trombon), Ivan Pajević (solo gitara), Pera Džo (usna harmonika), Marina Švabić, Lili Jončić, Zora Vitas (prateći vokali).

Tu su i dva prigodna osvrta koje su napisali Gordan Bakota i Zoran Tučkar.

Remaster je urađen s originalnih magnetofonskih traka, dok je vinil 180-gramski i u boji, a tu je i download code MP3 verzije albuma.

Kao i sa "Les Chansones Populaires", Orgazam je i na četvrtom albumu "Kako bubanj kaže" pokazao da će uvek nuditi nešto novo, a muzičke transformacije samog benda često su bile veliko iznenađenje i za one koji su ih veoma dobro poznavali.

Dok sam slušao reizdanje ove ploče vratio sam se u prvu polovinu osamdesetih, i kao da sam ugledao sve one naše nade i strahove iz tog vremena.

Nade su bile potkrepljene činjenicom da smo tada živeli u poprilično liberalnom društvu i Beograd je u tom smislu bio pravi evropski grad, a strahovi će se nažalost vrlo brzo pokazati kao veoma opravdani, jer samo nekoliko godina kasnije pojaviće se političar (čitaj: političari) kome su mnogi verovali.

Bila je to kobna greška za koju možda i ne treba nikog posebno kriviti, jer davno je rečeno - zlo isuviše često nosi lik anđela.

(Telegraf.rs)