Teofilovići - čuvari pesama koje isceljuju dušu

Na albumu "Vidarica", koji su braća Teofilović uradili sa izuzetnim gitaristom Miroslavom Tadićem, stoji ovakav tekst:

"Zdravlje je stanje ravnoteže. Tela i duha. Bića i sveta. Kad nestane ravnoteže, nastupa bolest.

Tada, kaže predanje, valja otići na Vidarice, posvećene izvore, i umiti se rano, pre sunca.

Ali, kako naći Vidarice?

Sigurnih putokaza nema.

Svako ih mora naći sam.

Možda u pesmi.

U ravnoteži glasa i instrumenta.

U njihovoj igri i razgovoru."

"Ali kako naći Vidarice?"

Od kako znam za sebe, moje Vidarice su muzika.

Tome sam se predao, time hranim svoju dušu, iz toga crpim energiju za sve svoje buduće dane.

I kako se nižu godine, jedna za drugom, a ja sve više utanjam u to nepregledno prostranstvo, ujedno i shvatam koliko ima toga što nisam čuo, što nisam istražio i koliko je moje znanje maleno.

Neko je rekao da je umetnost najbliža Bogu.

S druge strane, nije malo onih koji smatraju da je upravo muzika najsavršenija umetnost.

Foto: Goran Živanović

Zašto je to tako?

Čini se da je muzika najvernije ogledalo ljudske duše.

Ako je duša prazna i muzika će takva biti.

Duša uvek zrači onim čime je celivana.

Ljubavlju ili mržnjom, dobrotom ili pakošću, istinom ili laži, javom ili snom...

Muzika šara našu dušu sa hiljadama boja i potom takvim bojama oblikuje našu stvarnost, iako mi vrlo često toga nismo ni svesni.

Nije uzalud rečeno: Kaži mi kakvu muziku slušaš, pa ću ti reći kakav si.

U tom nepreglednom muzičkom okenu postoje i pesme koje ćete najbolje čuti ako ih slušate srcem.

Otud su i došle i takav znak prepoznavanja im je potreban.

Baš takva je muzika koju donose braća Teofilović.

Nežna i snažna, duboko emotivna i srdačna, ona ne poznaje vreme ni vekove.

Tu je oduvek i tu će i ostati.

I stvarno, ako je taj minimalizam negde doveden do savršenstva, onda je to bez svake sumnje u spoju njihovih čarobnih glasova.

Kada se svemu tome pridoda i neki instrument, pred vama je simfonija.

Ono što se nikada ne može dovesti u pitanje jeste sa koliko strasti i posvećenosti Teofilovići sve to rade i koliko je njihova interpretacija istovremeno i graciozna i moćna.

Oni su nam pomogli da sve te pesme, koje je već počela prekrivati patina zaborava, vaskrsnu u našim dušama i polete ka našem biću, ka onom što mi u stvari jesmo.

A to je misija kakvoj se treba diviti.

Foto: Goran Živanović

Na njihovom albumu "Čuvari sna", profesor, Dr Nenad Ljubinković je zapisao:

"Dok god prostorima odjekuju zvuk i bruj narodne pesme - žitelji tih prostora potvrđuju postojanje i prisustvo. Uspe li, pak, kogod zloželeći da priguši narodnu pesmu, da pamćenje pretvori u zaborav, a zvuk u muk - sudbina naroda je zapečaćena. Budućnosti nema!"

Možda je u ovih par rečenica sasvim jednostavno, ali vrlo efektno, objašnjeno kakav dalekosežan uticaj muzika može imati.

I koliko je njena moć i lepota u raznovrsnosti.

U sudaru tradicije i onog modernog.

Jer tradicija nam pokazuje ko smo i odakle smo potekli, a moderno gde smo i dokle smo stigli.

Čini se da su Teofilovići u takvom naumu uspeli da stvore nesvakidašnju ravnotežu, a to najbolje možete videti ako njihovu muziku slušate zatvorenih očiju.

Upravo onako kako i oni čine dok pevaju na svojim nastupima i koncertima.

"Zdravlje je stanje ravnoteže", stoji na početku ovog teksta.

Ako poslušate bilo koji album braće Teofilović, upravo ćete to i osetiti.

Savršenu ravnotežu njihovih glasova i pratećih instrumenata.

Uostalom, gomilanje vekova oduvek je predvodio najsavršeniji instrument - ljudski glas, sa kojim se i onaj praistorijski čovek uz potporu bubnjeva koje je pravio od šupljeg drveta i životinjskih koža, okretao prema nebu i njegovoj tajni, pokušavajući da umilostivi bogove.

Takav iskonski duh provejava iz svake pesme Braće Teofilović, a to je možda i putokaz koji će nam pomoći da shvatimo gde se nalaze naše Vidarice.

(Telegraf.rs)