Bora Đorđević: Odlazak velikog rokenrol majstora (1. novembar 1952. - 4. septembar 2024.)

Ovoga jutra dočekala nas je tužna vest: Preminuo je Bora Đorđević.

U prvi mah ponadao sam se da to možda ipak nije tačno, jer je u poslednjih par nedelja, od kada je Bora u bolnici, bilo mnogo lažnih vesti pa i najblaže rečeno - neprimerenih komentara na njegov račun.

Preporučujemo

Ipak, ovog puta nada da bi i pored teške zdravstvene situacije u kojoj se nalazio, možda mogao ozdraviti, zauvek je nestala.

Mnogo je priča ispričano i mnogo redova napisano o Bori Đorđeviću.

I ovakvih i onakvih, lepih i ružnih, onih u kojima mu se dive i onih iz kojih provejava mržnja.

Ali tako je to na Balkanu.

Uspeh je kategorija koja se ovde najteže prašta.

Doduše, i on sam kao da je ponekad podgrejavao takve stavove i mišljenja.

Ili naprosto nije mario za sve to.

Neki njegovi potezi izazivali su, najblaže rečeno - čuđenje.

Ipak, mnogo je više onih koji su dostojni svakog divljenja.

I stvarno, ako se bar malo zagledate u njegov stvaralački opus, biće vam potpuno jasno o kakvom vanserijskom autoru je reč.

Sasvim sigurno, jednom od nekoliko najvećih ikada ako posmatramo rokenrol muziku ovih prostora.

I ne samo rokenrol, već i dosta šire.

Ne želim ovde da podsećam na njegovu biografiju, to verujem ionako svi dobro znaju.

Hteo bih da vas podsetim na jednu pesmu koju je Bora napisao jako mlad, sa nekih petnaest-šesnaest godina i nalazi se na prvom i jedinom albumu grupe Suncokret.

Naslov joj je "Moje tuge".

Negde od trenutka kada je napisao ovu kompoziciju, kreće Borin uzlet ka autorskim i izvođačkim visinama koje niko, pa ni on sam, tada nije mogao da nasluti.

Kako i šta je posle bilo, svi dobro znamo.

Ima onih koji namerno omalovažavaju njegov opus i stavljaju u prvi plan nešto sasvim drugo.

Možda je Bora u nečemu i grešio, ali bezgrešnih ionako nema, zar ne?

Problem je jedino što su greške onih poznatih svima vrlo dobro vidljive.

I što je internet omogućio da svako može sve da komentariše, ma koliko ti komentari bili zlonamerni, neumesni, pa čak i glupi.

No bez obzira na sve to, Borin opus zauvek ostaje upisan kao jedno od vrlo važnih kulturnih dostignuća ovog podneblja.

Sviđalo se to nekom ili ne.

Oni koji to razumeju i koji su pre svega iskreni, verujem da će reći: Hvala!

Oni drugi, makar u par sledećih dana mogli bi da se uzdrže nečasnih komentara.

Što se mene tiče, bezbrojne sate proveo sam uz Borine pesme. Još od grupe Zajedno, potom Suncokreta, Riblje čorbe, ali i mnogih koje je pisao za druge izvođače.

I dan-danas se sećam kako sam izazvao divljenje svojih drugara, a bogami i nekih devojčica, kada sam uspeo da "skinem" i na gitari odsviram neke pesme grupe Suncokret.

Ali takva su to vremena bila.

Iskazati nekom iskreno poštovanje za njegov očigledan trud, bilo je mnogo lakše nego danas.

Upravo to i osećam u ovom trentuku.

Ogromnu zahvalnost i poštovanje za sve sjajne pesme koje su izašle ispod muzičkog pera velikog rokenrol majstora.

Jedno je sasvim sigurno: Imao se rašta i roditi i učinio je sebe besmrtnim.

(Telegraf.rs)