Čudesni albumi rok muzike: Solo prvenac Stivena Stilsa, majstora "mekog", kalifornijskog zvuka

Mnogo je sjajnih albuma koje naše nekadašnje diskografske kuće nikada nisu našle za shodno da objave.

Naravno, to je i bio razlog da se oni koji su malo dublje zaronili u sav taj šarenoliki svet rok muzike, snalaze kako znaju i umeju, ne bi li nekako došli do tih značajnih izdanja.

Preporučujemo

Oni drugi, koji nisu bili toliko uporni, ostajali su uskraćeni za mnoge sjajne kompozicije koje su se tada retko gde mogle čuti, izuzev možda na nekoj od naših velikih radio stanica, pod uslovom da ste bili srećnik i da ste u pravom trenutku bili pored radio aparata.

Pa čak i danas, u eri modernih tehnologija i interneta, opet ima onih koji tek treba da "otkriju" podosta albuma koji će im zaista značiti, što je s jedne strane paradoksalno, a sa druge zvuči donekle i logično.

Mi smo pretrpani morem informacija i mnogi se u tome jako teško snalaze.

Na prvom mestu potrebno je vreme, a to je u ovom modernom načinu života kategorija koja sve "jače škripi".

Isprazni hedonizam često nas vodi na sasvim pogrešnu stranu, na onu u kojoj nam potrošački mentalitet u velikoj meri kroji životne puteve, stvarajući od nas robote kojima većina dana u godini započinje i završava se gotovo isto.

U takvim okolnostima, za neko ozbiljnije surfovanje po internetu i istraživanje ogromnog rokenrol kaleidoskopa obično ne bude volje, mnogo je lakše uzeti telefon u ruke i piljiti u one kratke, besmislene i nameštene video sadržaje.

Upravo to i jeste razlog zbog koga pišem seriju tekstova u vidu podsetnika na neke albume koji svakako zaslužuju vašu pažnju, pa i više od toga, jer reč je o ostavrenjima koja su zaista vrhunska.

Ovoga puta donosim redove o prvom solo albumu Stivena Stilsa koji je objavljen 1970. godine.

Pri pominjanju imena ovog slavnog muzičara, mnogi ga po automatizmu vezuju za grupu Crosby, Stills, Nash & Young koja je nesumnjivo bila izuzetna. Pa ipak, njegov opus daleko je širi i po svemu čudesan.

Kada je u leto 1968. godine osnovana ova slavna postava, Stiven Stils već je bio uspešan i poznat, a publika ga je najviše znala po mega hitu "For What Is Worth" iz 1967. godine, koji je napisao za njegovu prethodnu grupu Buffalo Springfield.

Bila je to politički obojena pesma u kojoj je, na njemu svojstven način, napravio prikaz jednog turbulentnog vremena.

Buffalo Springfield su bili zaista odlični, ali kada u jednoj grupi imate toliko sjajnih pevača i autora, obično joj se ne smeši preduga karijera.

U ovom slučaju taj rivelitet posebno je bio vidljiv na relaciji Stiven Stils - Nil Jang.

Obojica su se žestoko borili da svoje ideje i pesme proguraju u prvi plan, potiskujući takođe izuzetno talentovanog, ali mirnog gitaristu i autora, Ričija Fureja.

Njihovo početno sporadično koškanje ubrzo će prerasti u ogorčene svađe, što će već prilikom snimanja njihovog drugog albuma dovesti do promene nekih članova, a potom i do neminovnog razlaza.

Iako su potrajali svega dve godine, njihov amalgam čvrstog zvuka koji je proizašao iz spoja jasne akustike, električnih gitara, moćnih vokala i izvornog i kantrija, imaće presudan uticaj za nadolazeće generacije muzičara Zapadne obale.

U tom smislu, dovoljno je pomenuti samo čuvene The Eagles.

Čitav njihov opus zasniva se upravo na onom što su postavili Buffalo Springfield.

Nakon raspada ove grupe, Stiven Stils sarađuje sa mnogim slavnim muzičarima.

Sa Alom Kuperom i Majkom Blumfildom snima čuveni album "Superssesion", pomaže u realizaciji pojedinih albuma svoje devojke Džudi Kolins, svira bas gitaru na prvom LP-iju Džoni Mičel, a kako je u to vreme drugovao i sa Džimijem Hendriksom (u jednom periodu živeo je u Londonu), po muzičkim časopisima počele su se provlačiti informacije da kod njega uzima časove gitare, što je kasnije i potvrđeno.

Decembra meseca 1968. godine, tadašnja muzička štampa najavila je okupljanje slavne grupe Crosby, Stills & Nash, koja već početkom 1969. godine snima svoj prvi album, izuzetno ostvarenje koje i danas svedoči o nesvakidašnjem talentu ove trojice muzičara i prikazuje Stilsa na vrhuncu stvaralačke moći.

Uostalom, dovoljno je prisetiti se vanserijske kompozicije "Suite: Judy Blue Eyes" koju je posvetio već pomenutoj Džudi Kolins.

U vreme stvaranja te pesme ona je već razmišljala da stavi tačku na njihovu vezu, što će Stils veoma teško podneti.

Nedugo potom grupi se pridružio i Nil Jang, pa njih četvorica 1970. objavljuju album "Deja Vu" koji je, za razliku od prvog, kritika dočekala u donekle drugačijiem svetlu, jer veliki deo hvalospeva bio je upućen na Jangovu adresu, a nije malo onih koji su tvrdili da je Kanađanin sa svojim pesmama naprosto deklasirao ostalu trojicu, barem što se ovog  LP-ija tiče.

Sve to možda i ne treba da čudi ako znamo da situacija u samoj grupi za vreme snimanja nije bila baš sjajna. Mučili su se poprilično, narkotika i alkohola bilo je na sve strane, Krozbijeva devojka gine u saobraćajnoj nesreći, nervoza je titrala u vazduhu, a svađe su bile neprekidne.

Zbog svega toga na snimanje ove ploče potrošeno je čak 800 sati studijskog rada.

S druge strane, Jang je u vreme dolaska u grupu bio u velikom kreativnom i izvođačkom naletu jer je neposredno pre toga objavio svoj izuzetni album "After The Gold Rush", što su kritičari pišući recenzije za "Deja Vu" i te kako imali na umu.

Tako su stare rane između Stilsa i Janga ponovo otvorene.

Još od trenutka kada je napisao "For What Is Worth" Stiven je često optuživan kako ima nepodnošljivi ego trip, da zloupotrebljava narkotike i izaziva svađe sa saradnicima.

Interesantno, te negativne kritike isuviše često bile su usmerene na njegovu ličnost, a svakako mnogo manje na muzičko stvaralaštvo.

Ruku na srce, sve ovo i nije bilo daleko od istine, što će Stils godinama kasnije i potvrditi:

Bio sam najodvratnija superzvezda, arogantan... Još uvek sam arogantan. Mogu biti apsolutni gad. Imam lošu naviku da stvari iznosim prilično otvoreno, nisam poznat po taktičnosti. Kad sam napravio svu tu muziku previše sam se zaneo samim sobom jer sam sa dvadeset pet godina već bio bogat čovek. Ponekad je teško nositi se s tim i tada počnete da pravite greške.

Kada neko ima ovakav karakter, jasno je mu da otrovne žaoke kritičara jako teško padaju i tako je Stiven doneo odluku da pokaže ko je ko.

To je bez svake sumnje bilo bespotrebno,"Deja Vu" je kako okrenete istinsko remek delo, ali njegova sujeta je bila povređena i povratka nije bilo.

Kada je postalo sasvim jasno da se grupi CSN&Y bliži kraj, Stils je odlučio da snimi svoj solo album.

Ipak, sačekao je da njegova grupa koncertom u londonskom Rojal Albert Holu koji je održan februara meseca 1970. okonča svoju svetsku turneju, a nedugo potom i svoje postojanje (kasnije će se ispostaviti da je to bila samo jedna od pauza u njihovom radu), da bi potom ostao u britanskoj prestonici gde za iznos od 100 000 funti kupuje kuću od Ringa Stara.

Tu će se usredsrediti na pisanje pesama i snimanje svog prvog solo albuma, a tim povodom okupio je zaista vrhunsku ekipu.

Na prvom mestu tu je bio Džimi Hendriks, potom Erik Klepton, Dejvid Krozbi, Buker Ti Džons, Grejam Neš, Rita Kulidž, Džon Sebastian, Kes Eliot, a tu je bio i Ringo Star koji je potpisan pod pseudonimom "Riči".

Foto: Goran Živanović

Kao što se da videti, dvojica članova njegove super grupe su tu, izuzev - očekivano - Nila Janga.

Ipak, nekoliko godina kasnije Stils će sasvim drugačije govoriti o svom saradniku:

Nil i ja smo imali gitarističke ratove na pozornici koji su stvarno bili glupi. Bilo je to stvarno smešno, bolje reći jadno. Počeo sam svirati vodeću gitaru u grupi Buffalo Springfield i to bilo je u redu. Nikada nisam svirao nešto što je bilo jako loše, osim što sam svirao preglasno. Ti naši dueli u početku su bili stvarno dobri, ali sve to kasnije odlazi u jednom potpunom drugom smeru pa je to bilo jako teško podneti.

Nil Jang je u međuvremenu izrastao u izvrsnog tekstopisca. Ako bi on napisao reči a ja muziku, siguran sam da bi te pesme bile zaista izuzetne.

Ali da se vratimo našoj priči.

Snimanje albuma obavljeno  je jednim delom u Londonu, a jednim u Los Anđelesu.

Interesantno je i da je ovo jedini album u istoriji rok muzike na kome su svirali i Džimi Hendriks i Erik Klepton.

Kada se u novembru 1970. godine taj LP pojavio, odmah je bilo jasno da je Stils uradio zaista impresivan posao i sasvim očigledno pokazao ko je ko.

Nažalost, dva meseca pre objavljivanja LP-ija, tačnije 18. septembra 1970. godine, Hendriks je preminuo, pa je ovaj album njemu i posvećen.

Mnogo kasnije Stils će se ovako prisećati svog druženja i saradnje sa slavnim gitaristom:

Hendriks i ja smo zajedno napravili hrpu stvari, ovo je jedna od retkih koje su isplivale na površinu. Bio mi je jako drag prijatelj, obojica smo bili usamljeni u Londonu i puno smo se družili. Iznenada sam napustio Englesku, a godinama kasnije od Miča Mičela sam saznao da me je Džimi svuda tražio – hteo je da sviram bas u njegovoj grupi, što bi bilo ostvarenje mog najvećeg životnog sna! No sve je upropastio njegov menadžer koji je imao mišljenje da bi to bio pogrešan potez za njegovu karijeru i samo mu je rekao: "Ne znamo gde je on". Džimi me je naučio da sviram solo gitaru, pokazao mi je skale i rekao ključne stvari, poput: "Uvek počneš razmišljajući o položaju akorda i svoju improvizacij temeljiš na tome". Govorio bi mi i mnoge druge važne pojedinosti. Smišljali smo pesme, svirali bluz. Improviziovao bi sve dok ga je držala inspiracija, a onda bi me pogledao i rekao: "Kreni, ti voziš". Kako je samo svirao akustičnu gitaru! Jednom smo svirali oko pet dana, bio je to jedan dugi maraton u mojoj kući na plaži u Malibuu. Nikada nisam uspeo da ga nateram da svira s dobrom ritam sekcijom, ali tada mi je to pošlo za rukom. Desilo se da smo tada svirali petnaest sati neprekidno, nismo uopšte stali, mislim da smo tada smislili sigurno dvadeset rokenrol pesama. Brus Palmer (basista) je bio tamo, Badi Majls (bubnjar) i ja. Kada se Brus se umorio, ja sam prešao na bas. Šerifov zamenik je čuo kako sviramo i kad je saznao da smo to mi, tražio je dozvolu da parkira svoj policijski auto tu, ispred kuće, kako bi sve mogao slušati dok obavlja svoje radio pozive. Rekao nam je da ništa ne brinemo, on će paziti na nas.

Uglavnom, na ovom sjajnom albumu mogu se čuti vokalne harmonije u stilu CSN&Y ("Do For The Others), dok je "Love The One You're With" bila radijski favorit i Stilsov najveći hit koji je dostigao četrnaesto mesto na Billboard listi. Za "We Are Not Helpless" kritičari su smatrali da je Stilsov odgovor na Jangovu "Helpless", sa albuma "Deja Vu", ali kako je on to kasnije negirao, mišljenja oko toga ostala su podeljena. Pesme "Cherokee" i "Sit Yourself Down" posvećene su njegovoj devojci Riti Kulidž, dok je "Do For the Others" tužna priča o smrti Krozbijeve saputnice Kristine Hinton.

"Church" je očaravajuća gospel pesma, dok je "Black Queen" nezaboravna, uživo snimljena akustična balada, koju sam bezbroj puta odvrteo na gramofonu.

Svih deset kompozicija na ovom albumu posvećene su ili Stilsovim devojkama, ili saradnicima iz grupe CSN&Y.

U te radove utonula je njegova duša pa zbog toga ovaj LP i nosi jedan takav lični pečat.

Čini se da je ovde pokazao koliko je njegova arogancija tek spoljna ljuštura i koliko ga sva iskušenja ljubavi mogu pomeriti iz mesta.

I onda kada je takvo osećanje prisutno i kada nije.

Ako ste tu negde, na sličnoj talasnoj dužini, lirika ovog albuma naprosto vas mora dodirnuti.

I da, umalo da zaboravim.

Na omotu albuma nalazi se fotografija Stivena Stilsa dok svira gitaru ispred svoje kuće u brdima Kolorada. Sa njegove leve strane nalazi se ružičasta, tačkasta žirafa.

Upućeni kažu da je ta žirafa u stvari tajna poruka njegovoj, u tom trenutku već bivšoj devojci Riti Kulidž, koja ga je ostavila zbog Grejama Neša, njegovog kolege iz grupe.

U vezi toga stoji i priča da Stiven svom prijatelju to jednostavno nije mogao da oprosti, pa je kraj grupe CSN&Y time još dodatno ubrzan.

Neko pametan jednom je rekao: "Žene imaju problem za svako rešenje".

To donekle i objašnjava zašto su se zbog njih i ratovi vodili, ali i nastale neke od najlepših pesama ovoga sveta.

Ah da... i neke rokenrol grupe su se ugasile zbog žena.

Opet, ništa to nije toliko čudno, jer stvarno - ko im uopšte može i odoleti?

Uostalom, ima i ona izreka Martina Lutera: "Ko ne voli vino, žene i pesmu, ostaje budala čitav život".

Pa vi sad vidite.

(Telegraf.rs)