Reizdanja: Josipa Lisac - "Made In U.S.A.", američka avantura slavne pevačice (Croatia Records 2024.)

Upoznali su se 1971. godine u Petrinji gde su oboje imali zakazane nastupe.

On je do tada već obišao pola sveta, iza sebe je imao vrlo intrigantnu karijeru, kakvom se do tada gotovo niko nije mogao pohvaliti na ovim prostorima.

Preporučujemo

Osvajao je i srca mnogih žena, pa čak i grofica.

Ona je već bila na sigurnom putu ka vrhu, zahvaljujući svom jedinstvenom glasu i pojavi.

Karlo Metikoš i Josipa Lisac.

Kada su prilikom povratka iz Petrinje ušli u autobus, potrudio se da sedne kraj nje.

Tako se rodila jedna od onih iskrenih ljubavi kojoj nisu bili potrebni nikakvi potpisi, nikakva zvanična dokumenta za zajednički život.

On je svoju karijeru potisnuo u drugi plan.

Zbog nje.

Ona je pesme koje je pisao ponela u beskraj.

Zbog njega.

Njihova prisnost time je potvrđena zauvek.

1973. godine objavljen je album "Dnevnik jedne ljubavi".

Bilo je to remek delo koje je po mnogo čemu ostalo neprevaziđeno čak i do današnjih dana.

Nije malo onih koji smatraju da je to bio jedan od retkih trenutaka u kome se domaća muzika izjednačila sa onim najboljim iz svetske produkcije.

To svakako ne treba da čudi, jer i danas fascinira način na koji su muzika, tekst, aranžmani i Josipino čarobno pevanje tu spojeni u jednu sasvim prirodnu, nepretencioznu celinu.

Kada se nakon objavljivanja takvog albuma strasti smire i euforija malo stiša, ostaje pitanje - kako dalje?

Možda nikada niste razmišljali na tu temu, ali pred mnogim autorima i izvođačima često se javljao "problem drugog albuma".

To je svakako imalo i dodatnu težinu, ako je prvi bio stvarno dobar.

Šta i kako ponuditi na drugom albumu, čini se da je pitanje na koje mnogi nisu uspeli da pronađu pravi odgovor.

"Made In U.S.A" oduvek sam smatrao drugim albumom Josipe Lisac. Naravno, ako bacite pogled na Josipinu zvaničnu diskografiju, videćete da je u stvari četvrti, ali...

Nakon legendarnog "Dnevnika", Jugoton je sledeće '74. godine, izbacio kompilaciju njenih singlova koji su objavljeni u periodu od 1968. do '73.

I ma koliko to izgledalo poput onog - "gvožđe se kuje dok je vruće", odnosno na trku za brzom zaradom nakon njenog izuzetnog prvenca, tu kompilaciju i danas smatram zaista sjajnom.

Sledeći LP pojavio se dve godine kasnije, dakle 1976. i to je ono dobro poznato ostvarenje snimljeno sa Boškom Petrovićem i njegovim BP Convention Big Bendom, na kome se nalaze obrade poznatih džez rok standarda.

Nakon toga Josipa i Karlo odlaze u SAD, gonjeni dugogodišnjom željom da upoznaju tu ogromnu zemlju i da ujedno iz prve ruke dožive muziku koju su toliko voleli i koju su neprekidno slušali.

Bio je to izuzetno hrabar potez, posebno ako znamo da oni u Ameriku nisu otišli turistički već sa mislima da tamo možda nešto i postignu po pitanju Josipine karijere.

U takvoj nameri njihove nade bile su u dobroj meri okrenutem ka jednom čoveku.

Njegovo ime bilo je Toni Mandić. (Tony Mandich)

Tonijev životopis priča je o američkom snu.

Rođen je u selu Hardomilje, u blizini Ljubuškog, gde je završio osnovnu školu, a potom je u Sarajevu upisao šumarsko tehničku.

Tu će u Legendarnom FIS-u prvi put videti Mata Kolinsa (čitaj: Karla Metikoša) i to će biti jedan od onih trenutaka u kome će shvatiti da pored onog za koji je do tada znao, postoji i jedan sasvim drugačiji svet.

Nekoliko godina kasnije, tokom studija na Šumarskom fakultetu u Zagrebu, dogodilo se da bude redar na koncertu Klifa Ričarda koji je održao u tom gradu.

Iako je njegov posao bio da prati šta se događa u publici, on je netremice posmatrao Klifa i tada doneo odluku da će sreću potražiti na nekoj drugoj strani, u nekim dalekim zemljama.

Na tom nimalo lakom putu našao se prvo u Švajcarskoj, a potom je prešao u Francusku.

Cilj mu je bio Pariz.

Kada je došao u "Grad svetlosti" spavao je ispod mostova kao što je to činio i Karlo Metikoš dok je krčio svoje životne i profesionalne puteve.

Iz Pariza, Toni će krenuti na put preko okeana.

Prvi grad u kome je pokušao da uhvati neki zračak sreće bio je Čikago.

Ipak, neće tu predugo ostati.

Bilo je hladno, a on je tragao za suncem.

I tako je došao u Los Anđeles u kome če početi kao i mnogi drugi.

Prao je sudove, ali je istovremeno tražio i nešto bolje.

To bolje došlo je kada je za jednog tamošnjeg poslodavca u luksuznim limuzinama počeo prevoziti ugledne putnike.

Slučaj ili sreća, vrag bi ga znao, učinili su da jednom prilikom dobije zadatak da preveze dvojicu prijatelja do otmenog restorana u kome su nameravali da večeraju.

Jedan od te dvojice bio je Ahmet Ertegun, predsednik Atlantic Records-a, vrlo važne izdavačke kuće, a drugi Mik Džeger lično.

Od te večeri kreće Tonijev put ka zvezdama koji će ga na kraju dovesti do mesta jednog od potpresednika ove kompanije.

Kada su stigli u Ameriku, Mandić je Josipu i Karla primio u svoj dom i okupio sjajnu ekipu koja će raditi na njenom albumu "Made In U.S.A."

Naravno, prvo je trebalo odabrati kompozicije, a to je podrazumevalo sate i sate preslušavanja traka sa pesmama raznih inostranih autora.

Kada su i taj posao priveli kraju, započeli su snimanje u dva studija u Los Anđelesu (Smoke Tree Farm Studio, Studio 55), a kakva ekipa je radila sa Josipom i Karlom najbolje svedoči sledeća rečenica Pece Popovića:

"U istoriji diskografije ovih prostora, oko jedne ploče nikada se nisu okupili ovakvi muzičari i stručnjaci".

Snimanje je završeno u maju 1979. godine.

Nakon toga Karlo i Josipa vraćaju se u Jugoslaviju, a Jugoton ubrzo potom objavljuje album "Made In U.S.A.".

Međutim, ispostaviće se da će to biti dosta neprijatan period za njih dvoje, jer ih je stigla ona "problematika drugog albuma" koju sam već pominjao u ovom tekstu.

Kritika je naprosto sasekla ovu ploču.

Na kraju je ispalo da su njih dvoje gubitnici koji su nakon par provedenih godina u Americi, shvatili da tamo nemaju šta da traže i potom se vratili u Jugoslaviju.

Gde je istina u svemu tome?

Da li LP "Made In U.S.A." zaista nije u takvoj meri dobar, kako smo to mogli pročitati u tadašnjim recenzijama?

Ovde jednu stvar treba odmah postaviti na svoje mesto: autorski standardi koji su postavljeni sa albumom "Dnevnik jedne ljubavi" toliko su visoki, da su bili i ostali veoma teško dostižni.

A kada je već tako, svako sledeće ostvarenje dvojca Metikoš - Lisac, upoređivano je upravo s "Dnevnikom".

Dalje, tajming u kome je objavljen album, po mom mišljenju ipak nije bio najsrećniji.

Što se nekog potencijalnog uspeha u Americi tiče, a to ruku na srce i jeste bio njihov cilj, ovaj LP je došao prekasno.

Ako posmatramo jugoslovensko tržište, objavljen je prerano.

Foto: Goran Živanović

Krajem sedamdesetih, domaću scenu zahvatila je opšta pomama za pankom i nadolazećim novim talasom.

Mediji su se zdušno utrkivali ko će o svemu tome napisati što više hvalospeva, tako da je sve drugo bilo kao metlom pobrisano.

U takvim okolnostima, album "Made In U.S.A." nije imao neku izglednu šansu.

Da se ova ploča pojavila nekoliko godina kasnije, kada je sva ta euforija oko novog talasa već ozbiljno splasla, ubeđen sam da bi bilo mnogo drugačije.

I evo, četrdeset pet godina kasnije, Croatia Records objavljuje reizdanje ovog albuma koji je od mnogih već uveliko zaboravljen.

Ništa zato, ovo je dobra prilika da se podsetimo svega.

Što se tehničke strane tiče i ovoga puta tu je sve ono na šta smo od Jugotona već navikli, kada su njihova reizdanja u pitanju.

Remaster je urađen sa originalnih magnetofonskih traka, vinil je 180-gramski, rezanje je obavljeno u Abbey Road Studios, a u tu je i download code mp3 verzije pesama.

Omot je luksuzan (gatefold) sa propratnim tekstovima Željka Luketića, Klaudije Čular i Pece Popovića, uz više ekskluzivnih fotografija.

Što se tiče sviračkih, aranžerskih i produkcijskih zahvata, ploča je stvarno odlična, pa i više od toga.

O pevanju Josipe Lisac ovde svakako nema potrebe trošiti reči, ono je bilo i ostalo vanserijsko.

Ako posmatramo godinu u kojoj je ovaj album objavljen, slobodno mogu da kažem da zvuči svetski, a ni danas nije daleko od toga.

To što su rok kritičari, a i dobar deo tadašnje publike, sasvim očigledno očekivali novi "Dnevnik jedne ljubavi", drugo je pitanje. Josipa je oduvek bila deo onih koji tragaju za promenama.

I još nešto: ako izuzmemo par kompozicija poput "Ti si genije", koja svakako jeste u disko maniru, dobar deo ovog albuma uopšte ne posmatram tako, bar ne u onoj meri kako je to predstavljno u nekim recenzijama.

Pesme su protkane soulom i fankom, donekle i blago džezirane, što znači da to nikako nije onaj ortodoksni, bljutavi disko, kako bi to možda neko mogao pomisliti.

Na albumu se nalazi deset kompozicija od čega su dve obrade, a to su: "Crazy Love" i "Moondance", obe iz muzičkog pera Vana Morisona.

U ovakvom pakovanju i sa ovakvom zvučnom slikom, album "Made In U.S.A." svakako zaslužuje da se nađe u vašoj kolekciji.

I na kraju, ako se prisetimo šta se sve danas naziva muzikom, slušanje ovog LP-ija pričinjava pravo, istinsko uživanje.