Čudesni albumi rok muzike: Majk Oldfild - "Tubular Bells", maestralni muzički patent sedamdesetih

Majk Oldfild je drugi izvođač u istoriji rok muzike koji je na britanskim listama popularnosti uspeo da nadmaši samog sebe.

Pre njega, to je pošlo za rukom samo Bitlsima, doduše u dva navrata, 1963. i '64. godine.

Preporučujemo

Kada je 23. maja 1973. godine "Tubular Bells" objavljen u Britaniji, u početku se nije baš najbolje prodavao.

Međutim, to se promenilo kada su neke sekvence kompozicije "Part 1" upotrebljene u horor filmu "Egzorcist", što je značajno doprinelo da ovaj album postane svetski poznat.

No i to se dogodilo sasvim slučajno.

Kako tvrde poznavaoci, reditelju filma Vilijamu Fridkinu, nije se dopala muzika koju je napisao kompozitor Lalo Šifrin, pa je razmišljao  kako da reši taj problem.

Slučaj je hteo da se jednom zatekne u kancelariji Ahmeta Erteguna koji je predvodio Atlantic Records, a ta izdavačka kuća je bila distributer Oldfildovog albuma za američko tržište.

Dok su razgovarali, Fridkin je uzeo jedan LP iz Ahmetove kolekcije i stavio ga na gramofon.

Čim je čuo prve note, samo je rekao:

To je to!

Kako se radilo o probnom primerku albuma sa belom etiketom, Ertegun mu je objasnio o kom izvođaču je reč.

U međuvremenu, Oldfild je već objavio svoj drugi album "Hergest Ridge", koji je dospeo na sam vrh lista popularnosti, ali je film doprineo značajnoj prodaji albuma "Tubular Bells" tako da je šesnaest meseci nakon objavljivanja ovaj LP dospeo na poziciju broj jedan istisnuvši sa tog mesta njegov drugi album, a to je tokom šezdesetih uspelo jedino Bitlsima, doduše, mnogo kasnije i Majklu Džeksonu i Dejvidu Bouviju i to zahvaljujući pomami za njihovim albumima koja je nastala kada su preminuli.

Oldfild je rođen 15. maja 1953. godine u Redingu, Engleska. U dobi od deset godina počeo je svirati na akustičnoj gitari sa šest žica koju mu je kupio otac, ali to nije dugo potrajalo.

Kada je imao trinaest, prešao je na električnu gitaru pa je sa svojom grupom, koju je u međuvremenu osnovao, počeo svirati po tamošnjim klubovima.

Međutim, ubrzo mu je sve to dosadilo, ostavio je gitaru i odlučio da se muzikom više ne bavi.

Ipak, takva odluka nije dugo potrajala, a kada ga je muzika nakon nekih šest meseci ponovo počela obuzimati nagovorio je oca da mu kupi dvanaestožičanu akustičnu gitaru.

Onda je shvatio da mu ipak treba još jedna šestožičana, ali otac više nije želeo da ispunjava njegove prohteve pa je Majk sa gitare koju je već imao skinuo šest žica i tako rešio problem.

Počeo je ponovo nastupati sa jednim drugarom u nekoliko klubova u Redingu, a kada je imao petnaest godina njegova sestra Sali mu je predložila da osnuju zajednički duo.

Grupu su nazvali Sallyangie i oni 1968. godine za Transatlantic Records snimaju album "Children Of The Sun".

Tada se Majk već ozbiljno zagrejao za sve to pa je odlučio da napusti školu kako bi mogao profesionalno da se bavi muzikom.

Međutim i saradnja sa njegovom sestrom nije dugo potrajala. Razišli su se nakon godinu dana, pa je Oldfild osnovao svoju grupu Barefeet. U tom periodu kupio je gitaru Fender Telecaster, koja je bila 1966. godište, i na tom instrumentu će i odsvirati sve gitarske deonice na svom budućem legendarnom albumu.

Ali na to je trebalo još pričekati.

Iako je u grupi Barefeet bio i njegov brat Teri, to ništa nije pomoglo pa su se i oni raspali nakon godinu dana i tada se Majk pridružuje grupi Whole World, Kevina Ajersa, ali ovoga puta kao basista, dok je gitaru svirao tek povremeno.

Tada je imao šesnaest godina i morao je prvo da nauči da svira bas jer to nikada pre nije radio.

Ispostaviće se da će mu to pri realizaciji ideja i zamisli koje će ga tek obuzeti i te kako biti od koristi.

Kada je 1972. godine napustio grupu, Oldfild je započeo snimanje ambiciozne, 50-minutne kompozicije na kućnom "Bang & Olufsen" magnetofonu koju je godinama smišljao, pa je kasnije taj probni snimak nudio raznim izdavačima ali bez ikakvog uspeha.

Foto: Goran Živanović

Svi su odbijali saradnju jer smatrali da to niko neće kupovati s obzirom da nema vokalnih deonica.

Tako će i ostati sve dok nije upoznao Ričarda Bransona, ambicioznog mladog preduzetnika koji je u to vreme imao lanac trgovina u kojima su se prodavale gramofonske ploče s popustom.

Branson je neposredno pre toga kupio jedan stari dvorac u selu Šipton-on-Červel u okrugu Oksfordšir, koji je preuredio u studio za snimanje.

Igrom slučaja Oldfild se krajem 1971. godine pridružio bendu Artura Luisa, koji je upravo snimao u Manor studiju, kako je Branson nazvao taj prostor.

Majk je bio dosta sramežljiv i povučen pa se dugo premišljao da li da Tomu Njumenu i Sajmonu Hejvortu koji su radili u studiju kao producenti, uopšte i pomene traku sa svojim probnim snimcima.

Na to se odvažio kada su mu rekli da im se sviđa način na koji svira gitaru.

S obzirom da je i Branson bio zadovoljan onim što je čuo, Majk je ubrzo započeo snimanje u njegovom studiju.

Uglavnom je sam svirao sve instrumente, koristeći tehnike nasnimavanja što u ono vreme nije bila toliko uobičajena praksa.

Pedantni hroničari su zabeležili da je ukupno bilo čak 274 nasnimavanja.

Svi instrumenti su iznajmljeni, izuzev Oldfildovog Fender Telekastera sa kojim su snimljene sve gitare (ne računajući akustične deonice), uprkos činjenici da je na albumu navedeno drugačije.

Interesantno je da cevasta zvona u početku nisu bila ni planirana za upotrebu pa ih nije ni bilo na popisu instrumenata koji su iznajmljeni za snimanje.

Po nekoj priči cevasta zvona je koristio Džon Kejl koji je u tom studiju imao termine pre Oldfilda, pa je on videvši ih zahtevao da ostanu.

Kada je potom došao red da ih upotrebi, Oldfild nije bio zadovoljan jačinom zvuka jer je čekić kojim ih je udarao bio prekriven kožom. Na kraju je Njumen nabavio mnogo teži čekić, pa je postignut željeni intezitet zvuka, ali je Oldfild na taj način jednim delom oštetio, a neka zvona čak i potpuno uništio.

Dakle, kao što sam na početku ove priče naveo, čitav niz slučajnosti je pratio nastajanje ovog albuma.

Zvona su se kao što vidimo tu sasvim slučajno našla, a slučajnost je vezana i za nastanak naziva albuma.

Nakon sesija za "Tubular Bells" termine u studiju je imao Bonzo Dog Doo-Dah Band, pa je jednom prilikom Oldfild čuo kako njihov član Viv Stanšal najavljuje pojedinačno instrumente koji su korišćeni na snimanju.

To mu se mnogo dopalo pa je pomislio da bi bilo dobro da nešto slično uradi i na svom albumu. Producenti nisu imali ništa protiv, ali problem je bio što Majk nije smeo da se usudi da zamoli Stanšala za takvu uslugu s obzirom da je on bio veliko spadalo.

Ipak, ispostavilo se da su njegove brige bile bezrazložne jer je Stanšal odmah pristao, pa se tim njegovim najavama i završava prva strana albuma.

Na Majka je posebno ostavio utisak kada je izgovorio "plus... cevasta zvona", pa je odlučio da tako nazove ceo album.

Pećinsko brundanje u "Part 2", predstavlja jedini deo na albumu u kome se mogu čuti bubnjevi (svirao ih je Stiv Broton iz Edgar Broton Benda), a onaj vrišteći vokal takođe je nastao slučajno.

Kako je snimanje teklo, Branson je sve više vršio pritisak na Oldfilda da snimi jednu vokalnu kompoziciju koju bi mogao da objavi na singlu. Ovaj se strašno naljutio zbog toga, otišao u Manor studio, popio naiskap gotovo pola litra viskija i potom deset minuta neartikulisano urlao u mikrofon. To mu je toliko oštetilo glasne žice, da dve nedelje uopšte nije mogao da govori. Međutim, Hejvort se dosetio i sve to snimao koristeći brži protok trake, da bi potom pri reprodukciji koristio normalnu brzinu pa je tako eliminisao onaj vrišteći efekat.

Potom je i taj snimak upotrebljen na albumu.

Što se omota tiče, na početku ove priče sam naveo da je prvobitno rešenje koje je doneo fotograf Trevor Ki odbijeno, ali nije se on oko toga previše uzbudio.

Otišao je na plažu u Saseksu kako bi fotografisao more za naslovnicu albuma i tu proveo više sati dok nije bio zadovoljan postignutim.

Takođe je poneo i kosti koje su na poleđini albuma prikazane u plamenu.

Što se tiče trokutastog, savijenog zvona, Trevor je ideju za to dobio kada je video kako je Oldfild uništio cevasta zvona koja je koristio na snimanju.

Konstruisao je i savio jedno, fotografisao to u svom studiju i potom dodao na fotografiju mora koju je prethodno pripremio.

Oldfild je time bio toliko očaran da je zahtevao da njegovo ime i naslov albuma budu ispisani sitnim, bledonarandžastim slovima, da ne bi previše odvraćali pažnju od idejnog rešenja omota.

Album je konačno bio spreman, ali sada je došao na red još jedan nimalo lak posao: trebalo je naći izdavača.

Tokom januara 1973. godine Ričard Branson je posetio MIDEM festival u Kanu gde je različitim izdavačima nudio album.

Niko nije za to pokazao posebno zanimanje, izuzev jednog Amerikanca koji je ponudio 20 000 dolara pod uslovom da budu dodati vokali.

I tako je Ričard, kada mu je već svega bilo preko glave, odlučio da osnuje svoju izdavačku kuću Virgin Records i da"Tubular Bells" bude njihovo prvo izdanje.

Bio je to pun pogodak.

Album je samo u Britaniji dostigao tiraž od preko od 2 700 000 prmeraka, dok je celokupna prodaja u svetu po procenama premašila cifru od 15 000 000.

Tako je "čarobnjak hiljadu nasnimavanja" stvorio možda i najviše zloupotrebljavan album koji istovremeno ima status i muzike za liftove i kultnog prog-rok ostvarenja.

Bez obzira na koji način doživljavate ovaj album, znajte da iza njega stoji apsolutni genije čije nadahnuće nadilazi štošta drugo kada je rok muzika u pitanju.

Njegov nivo eksperimentisanja možda najbolje može da dočara odgovor koji je dao novinarima kada su ga upitali kako je postigao da zvuk njegove električne gitare podseća na violinu:

To je složen proces. Signal sa gitare šaljem na pojačivač visokih tonova, a zatim to prebacim u malo VOX pojačalo na baterije. Kada to pojačam, dobijem malo distorzije. Zatim spojim izlaz VOX-a na ulaz mikrofona Teac stereo magnetofona. Preopteretim ovaj mikrofonski ulaz, uzmem signal iz izlaza i usmerim ga u vrlo stari grafički ekvilajzer na kojem su pojačani svi srednji frekvencijski pojasevi. Potom to šaljem u Teac-ov linijski ulaz drugog kanala da bi tako spustio signal na pravi nivo. Dakle, sada kada sam to postavio na pravi nivo, priključim to na miks pult. Ali još uvijek nije gotovo. Sa pulta to ulazi u Kepex (sofisticirani studijski noise gate), koji uklanja svu užasnu buku kad ne sviram. Zatim signal ide u drugi grafički ekvilajzer, koji koristim da stvarno dobijem konačni zvuk koji želim. Sve postavke na ostalim komponentama ostavljam uvek iste. Ako želim promeniti zvuk, učiniću to pomoću drugog grafičkog ekvilajzera. Zatim se signal šalje na limiter da bi skratio sve one nepotrebne vrhove. Kada sve to uradim, dobio sam prilično dobar i čist zvuk. Često ga "spustim" iz kontrolne sobe u Fender Twin Reverb pojačalo u glavnom studiju. Onda to "mikrofoniram" i to daje pravu toplinu zvuku jer imate akustiku u sobi, ne zvuči tako elektronski.

Sad znate zašto je Oldfild važio za istinskog studijskog maga.

I stvarno, "Tubular Bells" i jeste sjajna mešavina rok gitara, vrlo preciznog i tečnog basa i mnogo drugih instrumenata koji se vrte oko tajanstvenih zvukova samih zvona.

Da li je to u potpunosti zadovoljilo Majka Oldfilda?

Sudeći po nekim njegovim izjavama izgleda da nije:

Hteo sam da napravim nešto što će biti stvarno veliko, što će delovati orkestarski. Bilo je ugodno raditi u studiju, neprestano eksperimentisati sa opremom i tada sam shvatio sam da mi je najlakše da to radim sam. Ipak, nikada nisam bio sasvim zadovoljan rezultatom, ni zvukom, ni izvođenjem. Uvek sam mislio da je moglo mnogo bolje.

Majk Oldfild je 1974. osvojio Grammy nagradu za najbolju instrumentalnu kompoziciju, dok je album "Tubular Bells" uvršten u Grammy Hall of Fame 2018. godine.

I za kraj ove priče, svakako je interesantno navesti njegovo mišljenje o tome kako je on genijalni multiinstrumentalista koji svira sve što mu dopadne pod ruku:

Gitara je jedini instrument koji stvarno znam da sviram, nisam multiinstrumentalista. Svako bi mogao da svira klavir tako dobro kao ja. Stvari poput timpana i zvona vrlo su jednostavne. Samo ih moraš udariti. Ali gitara je jedino što znam da sviram, zato ih i imam toliko. Zapravo postoji iznenađujuće mnogo gitara na svim mojim pločama.

Posmatrajte ovu njegovu izjavu kako god hoćete, ali zamislite da u ovom vremenu jedan dvadesetogodišnjak snimi ovakvo delo i da se to proda u 15 000 000 primeraka.

Izgleda nestvarno, zar ne?

Pa danas niko nema strpljenja da čita iole duži tekst, sve što traje duže od nekoliko desetina sekundi, bio to video zapis ili ma šta drugo, odmah se preskače.

Pa kako tek da se odvoji vreme da bi se odslušala kompozicija koja traje 25 minuta, što je samo pola albuma?

Možda je to i najbolji pokazatelj gde smo bili tada a gde smo danas.

(Telegraf.rs)