Čudesni albumi rok muzike: Traffic - "John Barleycorn Must Die", istinsko remek-delo obojeno folkom

Da bi priča o grupi Traffic bila što potpunija, vratićemo se na trenutak u 1963. godinu kada je u Birmingemu osnovana The Spencer Davies Group. Svi članovi ove postave pre toga svirali su uglavnom džez muziku. Gitarista Spenser Dejvis bio je član tradicionalne džez grupe, bubnjar Pit Jork je izuzetno cenio izvođače poput Rolanda Kirka, Kaunta Bejsia i Djuka Elingtona, dok je basista Maf Vinvud predvodio svoju osmočlanu džez grupu u kojoj je Stiv, njegov pet godina mlađi brat, povremeno svirao klavir i pevao.

Moj brat je imao te školske bendove, koji su naginjali ka džezu i ja bih svirao s njima. Imali bismo neke neobične nastupe, u lokalnoj crkvenoj dvorani recimo, sve se to događalo vreme dok sam još uvek bio na muzičkom koledžu. Slučajno sam rekao svom učitelju da jako volim da sviram džez i rokenrol i to je bilo to. Rekao je: "Pa, slušaj, ako učiš ovo, to moraš zaboraviti. Ne možeš oboje".

Preporučujemo

Dakle, shvatio sam tada šta želim da radim, ako već ne mogu oboje, ali to svakako nije bilo ono čemu me je on učio. (Stiv Vinvud)

S obzirom da ih je Dejvis poznavao još od ranije, u avgustu 1963. godine poziva ih da zajedno osnuju grupu.

U početku su nastupali u birmingenskom klubu Golden Eagle i ubrzo su postali poznati po neobičnoj boji glasa i pevanju mlađanog Vinvuda.

Stiv Vinvud je rođen 12. maja 1948. u Birmingemu, a kada je postao član Spencer Davis Group imao je samo šesnaest godina, ali to ništa nije smetalo.

Naprotiv.

Njegovo sviranje klavira i orgulja, i visoki, izuzetno emotivni glas, iz koga je izvirao uticaj američkog Motown zvuka, daleko je nadmašio broj godina koje je imao.

Ubrzo upoznaju jamaikanskog kompozitora Džekija Edvardsa i tada započinje razdoblje njihovih velikih hitova kao što su "Keep On Running" (1965.), "Somebody Help Me" (1966.) ili recimo "Gimme Some Lovin", koja krajem '68. stiže do druge pozicije britanske top liste.

Njihov poslednji veliki hit "I'm A Man" upravo je napisao Vinvud (zajedno sa producentom Džimijem Milerom) i tada je shvatio da je možda došlo vreme da pokuša da uradi nešto više i ozbiljnije, pa 1967. odlazi kako bi osnovao grupu Traffic.

Foto: Goran Živanović

Nakon toga grupa Spensera Dejvisa se postepeno razilazi, mada je on kasnije još nekoliko puta pokušavao da joj udahne život dovodeći nove članove, ali sve je to bilo bez nekog naročitog uspeha i uglavnom bi kratko potrajalo.

Bilo je sasvim jasno da su dani slave već uveliko prošli i da je odlaskom Stiva Vinvuda nestalo i one magičnosti koja ih je krasila.

Za to vreme on nije ni časka čekao pa je u međuvremenu bio član kratkotrajnog sastava Powerhouse u kome je bio i Erik Klepton.

Iza njih je ostao album "What's Shakin", ali to svakako nije bio njegov cilj, pa oko sebe okuplja ljude sa kojima je povremeno sarađivao još dok je radio u Spencer Davis Group, a to su bili: saksofonista i flautista Kris Vud, gitarista Dejv Mejson i bubnjar Džim Kapaldi.

Njih četvorica se zatim povlače u jednu seosku kuću u pokrajini Berkšir, kako bi na miru mogli da realizuju ono što su zamislili.

Sećate li se kako je Bijelo dugme na Borikama pripremalo album "Šta bi dao da si na mom mjestu"?

E pa sada znate odakle potiče ta "moda".

Grupa Traffic je bila jedna od prvih koja je inspiraciju potražila u prirodi.

Izgleda da im je tako nešto stvarno i godilo.

Već njihov prvi singl "Paper Sun" stiže do petog mesta top liste, a ni sledeći, na kome je bila kompozicija "Hole In My Shoe" ne prolazi ništa lošije, naprotiv, to će postati jedna od generacijskih himni iz '67. godine.

Kada se iste godine pojavio i njihov prvi album "Mr Fantasy", bilo je više nego očito da je grupa sastavljena od izuzetno talentovanih muzičara koji i te kako imaju šta da kažu, pa su vrlo brzo pale u vodu sve one priče po kojima će ostatak grupe biti u funkciji Vinvudovih pratećih muzičara.

No kada se previše talenta nađe na jednom mestu, vrlo brzo dolazi i do neslaganja, pa gitarista Dejv Mejson već u decembru '67. odlazi, da bi se nakon nekoliko meseci vratio kako bi pomogao u realizaciji njihovog drugog albuma jednostavno nazvanog "Traffic". Ipak, njihova saradnja ni ovoga puta neće dugo potrajati.

Ostala trojica, već pomalo umorni od takve situacije, snimaju i treći album "Last Exit", a ubrzo potom kompanija Island objavljuje kompilaciju "Best Of Traffic".

Bilo je jasno da su dani grupe na izmaku, što je postalo očito kada se Vinvud po drugi put udružio s Kleptonom u super grupi Blind Faith.

Već u tom periodu pažnja publike sve više je usmerena ka pojedinačnim imenima, što dovodi do toga da se velike zvezde udružuju ne bi li tako pronašle dobitnu formulu uspeha, ali nije to uvek išlo baš tako glatko za šta je dobar primer upravo Blind Faith. Uglavnom, njihovo ime ("Slepa vera") pokazalo se kao proračansko kada su se, nakon prve i po svemu traumatične američke turneje, raspali.

Nisu potrjali ni godinu dana.

Nakon toga Vinvud na kratko radi i sa grupom Ginger Baker's Air Force, ali istovremeno početkom 1970. godine započinje snimanje svog prvog samostalnog albuma pod radnim naslovom "Mad Shadows", pa poziva Vuda i Kapaldija da mu u toj nameri pomognu:

Uvek sam osećao potrebu da radim s ljudima koji imaju lude, živopisne ideje. Trebale su mi te divlje ideje, inače bi moja muzika bila previše pitoma. Istovremeno, bio sam i ja potreban njima koliko i oni meni, pa sam ponekad morao čak i ukrotiti te njihove preterano ambiciozne zamisli.

Tako su se stari saradnici ponovo našli na okupu samo ovoga puta kao trio, pa novonastali album u aprilu 1970. godine ipak objavljuju pod nazivom "John Barleycorn Must Die" i to kao grupa Traffic. (Interesantno je da će malo kasnije grupa Mott the Hoople svoj drugi LP nazvati "Mad Shadows".)

Bio je to prvi album koji sam nabavio od grupe Traffic, naravno, potom su došli i ostali, ali ovaj će zauvek ostati ne samo jedan od mojih omiljenih kada je ova grupa u pitanju, već i jedan od omiljenih uopšteno govoreći.

I stvarno, malo je grupa koje su bile sposobne da na takav način mešaju rok, džez i tradicionalnu folk muziku.

Očigledno je da je pritisak nakon raspada grupe Blind Faith naglo popustio, pa je Vinvud time prevazišao svoju autorsku blokadu i počeo da stvara muziku kakvu je oduvek želeo.

Džim Kapaldi je pisao tekstove i odsvirao bubnjeve, a Kris Vud saksofon i flautu koja je unela jednu nestvarnu, pastoralnu dimenziju u naslovnu kompoziciju, što je u stvari obrada tradicionala u kome se govori o strahotama koje donosi zavisnost od alkohola.

"John Barleycorn" je engleska i škotska narodna pesma koja potiče iz petnaestog veka, gde Džon predstavlja personifikaciju ječma kao i pića koja se prave od te žitarice, odnosno piva i viskija. Pesma je spašena od zaborava zahvaljujući usmenoj narodnoj tradiciji i u suštini govori o tome kako ljudi loše postupaju s tom biljkom zbog čega im se ona kasnije, kada je već pretvorena u alkoholna pića, sveti.

Prezir prema svemu onom što je komercijalno izražen je kroz uvodni instrumental "Glad" koji traje trinaest minuta i u kome dominira klavir, a slična namera provučena je i kroz pesmu "Freedom Rider".

Na ovom ostvarenju Vinvud je odradio lavovski deo posla i to u svojstvu pevača, gitariste i klavijaturiste, a neobični aranžmani omogućili su im, da kako sami kažu - posete mesta na kojima ranije nikada nisu bili.

Naravno, sve kompozicije i ovoga puta nastale su i uvežbane u već pomenutoj kolibi koja se nalazila u blizini sela Aston Tirold u okrugu Berkšir, pa su tako članovi grupe Traffic kod rok muzičara uveli modu povlačenja u prirodu, "na oporavak".

LP "John Barleycorn Must Die" stiže do petog mesta Billboard lestvici, što je najbolji plasman nekog njihovog albuma u Americi, dok je u Britaniji dosegao jedanaestu poziciju.

U kolekciji pod nazivom "The Greatest Albums of All Time", koju je priredio časopis MOJO, opisan je kao veličanstveni album koji nam je na svom izvanrednom izlogu pokazao sve Vinvudove darove.

Iako je ponovo reformirana grupa Traffic bila jako uspešna, ponekad je ličila na svojevrsni muzički eksperiment kroz koji su prolazili razni muzičari.

Vinvud se istinski trudio da bend održi na okupu sve do 1972. godine ali je nakon sjajanog albuma "The Low Spark of High Heeled Boys" imao ozbiljne zdravstvene probleme kada je kao posledicu napada slepog creva dobio peritonitis.

Ova potencijalno smrtonosna bolest naterala ga je da preispita svoj život.

To je bio prvi put da mi se tako nešto dogodilo i nateralo me je da se dobro zamislim. Imao sam oko dvadeset pet godina, što je životno razdoblje u kome ljudi obično prolaze kroz promene. Počeo sam raditi vežbe, jesti pravu hranu. Prestao sam živeti samo za sutra. Od tada, kroz sedamdesete, malo sam se više suočavao sa stvarnim svetom. Znaš, ako si deo rok benda ponekad nemaš previše dodira s tim. Ne znaš gde si, koji je dan u sedmici, drugi ljudi rezervišu tvoje avionske letove, pakuju ti torbu, peru rublje. Ako to radiš od svoje petnaeste, to je vrlo nestvarno.

Nakon albuma "Where The Eagle Files" i turneje koja je potom usledila, Vinvud je 1974. godine zauvek napustio Traffic.

Bilo je kao da sam bio na pokretnoj traci sa koje nisam mogao sići, pa sam u jednom trenutku rekao: "To je to s Traffic-om, ni na koji način to više ne mogu da nastavim.

Potom se povlači u svoj seoski dom u Gločesterširu, u pokušaju, kako on kaže, "da uvede disciplinu u svoj nedisciplinovani život":

Počeo sam se namerno družiti s ljudima koji nisu imali nikakve veze s muzikom ili bilo kojom umetnošću. Znate, u šezdesetim je postojala ideja da ljudi koji se pridržavaju pravila, ili koji idu na posao u devet, vraćaju se kući u pet i nose odela, pogrešno shvataju život. Tada sam odjednom počeo razmišljati: "Šta fali raditi od devet do pet? To je odlično." Od tog trenutka počeo sam tako pomalo raditi i sam.

Ovo razdoblje sopstvenih preispitivanja donelo je neke od Vinvudovih najdalekosežnijih muzičkih eksperimenata, ali to je priča za neki drugi put.

Saksofonista i flautista Kris Vud preminuo je 12. jula 1983. godine, a Džim Kapaldi 28. januara 2005.

(Telegraf.rs)