Reizdanja: Bijelo dugme - "Bitanga i princeza" ili slobode naše nasušne (Croatia Records 2024.)

Nekada davno, tokom srednjoškolskih dana, uspeo sam da nabavim prilično dobar gramofon.

Bila je to "operacija" dostojna i nekih mnogo ozbiljnijih poduhvata.

Preporučujemo

Napravio sam dugoročni plan, uzeo u obzir sve one otežavajuće okolnosti koje su mogle da iskrsnu i krenuo u realizaciju.

Danas to verovatno deluje smešno, ali u to vreme dobre Hi-Fi komponente bile su basnoslovno skupe.

Ako to poredite sa nevelikim džeparcem jednog tinejdžera, gotovo nedostižne.

Često sam sa svojim drugarima po nekim časopisima posmatrao fotografije tih vrhunskih uređaja, pamtili smo te, za nas pomalo tajanstvene nazive firmi, maštajući da ćemo možda i mi jednoga dana imati nešto od toga.

Uglavnom, od neke početne zamisli do trenutka kada se u mojoj sobi našao "lepotan" na koga sam ciljao, prošlo je gotovo dve godine.

Mojoj sreći nije bilo kraja.

Ono što je bilo potpuno otkrovenje za mene, jeste da su gotovo sve ploče iz moje kolekcije od tog trenutka dobile jednu sasvim drugu dimenziju.

Odjednom su sve pesme drugačije zvučale, čuo sam mnoge detalje koji su do tada bili "skriveni", a posebno se to odnosilo na neke originalne albume koje sam tada imao.

Bio je to trenutak u kome sam se nepovratno zaljubio u Hi-Fi tehnologiju i dobar zvuk.

Čitao samo o tome gde god bih nešto pronašao i shvatio da što se domaćih izdanja tiče, u lancu proizvodnje postoje mnoge bolne tačke.

Jedna od njih odnosila se na "rezanje" samih ploča, što je dovodilo do toga da i one malobrojne domaće grupe koje su snimale albume u tadašnjim prestižnim svetskim studijima, gde su znanje i tehnologija bili na neuporedivo višem nivou, na kraju ne budu zadovoljne jer se vrlo često mnogo toga gubilo u tom procesu umnožavanja vinila.

Foto: Goran Živanović

To ne treba da čudi, jer je tehnologija dobijanja gotovog proizvoda (čitaj: ploče), prilično komplikovana i otprilike ide sledećim tokom:

Nakon snimanja zvučnog materijala, proces proizvodnje započinje od rezanja na lakiranoj ploči (u toj fazi se vrši kontrola izrade i ručno se ispravljaju greške na brazdama), koja se potom zasipa tankim slojem srebrne prašine da bi postala elektro-provodna. Tako pripremljena folija prebacuje se u galvansku kadu gde se elektrolitskim putem dobija metalizirani sloj - u ovom slučaju to je nikl na posrebrenoj površini. Nakon postizanja željene debljine nikolovanog sloja (galvanizacija traje oko jedan sat), spremna je ta prva "galvanska ploča" ili "otac". Nakon uklanjanja suvišnog ruba, ploča se odvaja od folije. To bi se sada već moglo staviti u presu, jer tu se već nalaze ispupčenja na mestima gde su na foliji bili žljebići, ali se to ne čini, već se iz tog originala (takođe galvanskim putem) dobija ploča koja opet kao u prethodnom slučaju ima žljebove. ("majka") Tek u sledećem procesu galvanizacije dobija se gotova matrica za presovanje koja se tada i umnožava. Potom se matrice postavljaju na gornju i donju polovinu prese gde se ubacuje i vinilna masa, kao i nalepnice (etikete) za buduću ploču koje su otporne na toplotu. Kada se presa zatvori, pod temperaturom koja je približno 150 stepeni i pritiskom od 80 do 120 atmosfera, dobijamo gotov proizvod odnosno gramofonsku ploču. Tom prilikom se određuje i njena težina koja je najčešće između 120 i 200 grama, mada to ne utiče  presudno na sam kvalitet reprodukcije zvuka, ali svakako ima fizičke prednosti,  ploča se ne savija itd, što opet nije bez značaja.

U procesu proizvodnje jako je bitno samo hlađenje vinila koje se postiže vodom, što je postupak koji traje najviše do pedesetak sekundi.

Često se to i ne odradi kako treba, zbog potrebe štampanja velikih tiraža i tada već nastaje problem, jer ploča, iako je nova, može biti kriva, pa zbog toga i neslušljiva.

Sa jednom matricom može se odštampati od 500 do 1000 gramofonskih ploča i tada se postavlja nova, kako bi se sačuvao kvalitet zvuka.

Osim ovog, postoji i postupak livenja ubrizgavanjem. Vrela plastična masa utiskuje se u kalup u kome se nalaze dve matrice. Takav proces proizvodnje je brži i traje manje od 20 sekundi, a takođe je i vek trajanja jedne matrice duži, jedina je razlika što su ovakvi uređaji za proizvodnju znatno skuplji od onih za presovanje.

Sve ovo možemo podvesti pod proces rezanja i sad je možda malo jasnije sa koliko je preciznosti to potrebno uraditi i zašto su se nekada mnogi izvođači žalili da su im snimci upropašćeni tokom ove faze nastanka gramofonske ploče.

Iz kog razloga na ovo skrećem pažnju?

Izdavačka kuća Croatia Records u poslednjih nekoliko godina izbacuje vrhunska reizdanja (i ne samo reizdanja), koja su urađena po najvišim svetskim standardima, na radost mnogih ljubitelja vinila i muzičkih sladokusaca, pa je tako bilo i ovoga puta. Album je upakovan u luksuzni gatefold omot, vinil je 180-gramski, a uz sve to dobijate i download code WAV verzije albuma.

Ovo će svakako obradovati mnoge fanove grupe, pa i onu stariju generaciju koja je te ploče kupovala još u vreme kada su originalno objavljivane.

Naravno, do današnjih dana mnogi su odustali, neki su promenili svoja uverenja i poglede na svet, pa im muzika više ni izdaleka nije toliko važna, ima i onih kojima je i dalje važna ali tek toliko da se svega sećaju sa setom, dok je najmanji broj onih upornih, onih koji se svojih snova ne odriču tek tako i kojima kolekcije vinila i dalje predstavljaju svetinju.

Ovde neizostavno moramo napomenuti i da je sve veći broj mladih ljudi koji danas ulaze u tu priču i otkrivaju čari gramofonskih ploča.

Nedavno je Croatia Records (čitaj: Jugoton), objavila reizdanje četvrtog studijskog albuma grupe Bijelo dugme "Bitanga i princeza", koji je izvorno objavljen 1979. godine, dakle pre četiri i po decenije.

Mnogi tvrde da je to i najbolji album "veselih bosanaca", mada ja nikada nisam voleo takave epitete za bilo koje ostvarenje od bilo koje grupe.

Sklon sam tvrdnji da je Brega na ovoj ploči uhvatio pravu meru, onaj raskorak između folklornih motiva i urbane muzike ovde daleko više ide u korist ovog drugog, album odiše čistokrvnim rokenrolom, ali opet ima mirise ovog našeg podneblja, u neku ruku ogledalo je nas samih.

Prethodno ostvarenje grupe "Eto! Baš hoću!" objavljeno je '76. godine i Bregović je u međuvremenu kao autor toliko sazreo, da se čini kako je na ovoj ploči potpuno samouvereno vladao situacijom, da je u svakom trenutku znao šta zaista hoće, jer to se za prethodni album, uprkos indikativnom naslovu, ipak ne bi moglo u potpunosti tvrditi.

Uostalom, nakon njihovog trećeg LP-ija nastala je kriza, sećam se da da su tada mnogi govorili da je sa Dugmetom gotovo.

Ko zna šta bi i bilo da se nije dogodila Hajdučka česma.

Samo objavljivanje albuma "Bitanga i princeza" pratile su brojne kontroverze o kojima smo tada čitali u mnogim časopisima.

Od idejnog rešenja za omot kakvo je ponudio njihov stari saradnik Dragan S. Stefanović, preko psovke "koji mi je moj", do čuvenog stiha "a Hrist je bio kopile i jad", dakle, sve su to bile "začkoljice" koje su i te kako odgovarale skandal-majstoru Goranu Bregoviću.

Čini se, izuzev možda ovog poslednjeg, da su mu te zabrane donele mnogo više koristi nego da ih nije ni bilo.

Danima se o tome pisalo, Brega je u intervjuima navodio kako se svuda oko nas na kioscima mogu videti mnogo eksplicitnije fotografije od one gde ženska noga u mrežastim čarapama i sa visokom štiklom udara u muško međunožje. Tvrdio je takođe da u mnogim domaćim filmovima prolaze mnogo gore psovke od one "koji mi je moj" itd, itd.

Je li bio u pravu?

Naravno da jeste.

Ali ta medijska prašina i te kako mu je koristila.

Konačno, rezultat svega bio je "bljutavi" omot jugotonovog kućnog dizajnera, odnosno idejno rešenje koje sa Dugmetom i njihovim opusom nije imalo ama baš nikakve veze.

Psovka i stih o Hristu jednostavno su uklonjeni.

Od tada je mnogo toga prošlo, ali svašta je i došlo, a to što je došlo, tada nismo mogli zamisliti ni u snovima.

Kada sam dobio reizdanje ovog LP-ija, dugo sam ga držao u rukama i ne pomišljajući da ga stavim na gramofon.

Otprilike, kao nekada kada sam čekao da dobijem željno očekivani LP koji sam naručio iz inostranstva:

Hoće li konačno doći taj poštar, ima li ga?

A njega nema pa nema.

Kada se već jednom pojavi i kada se ploča koju sam toliko čekao konačno nađe u mojim rukama, uvek bi potom usledio mali ritual. Od raspakivanja, razgledanja omota, čitanja svega onoga što je tu napisano, do stavljanja ploče na gramofon.

Koliko god sam bio nestrpljiv da to konačno dobijem, toliko potom nisam žurio da sve brzo "izgustiram".

Nekako sam hteo da to "gustiranje" bude makar proporcionalno onim danima čekanja, a njih nikada nije bilo malo.

Posle ko zna koliko godina, taj ritual se ponovio kada sam dobio "Bitangu i princezu".

Zašto?

Pa nisam baš siguran da to mogu do kraja objasniti.

Izgled zabranjenog omota sam znao još od davnih dana te '79. godine, koliko se sećam ta fotografija je objavljena u Džuboksu.

Što se psovki i ostalog tiče, takođe sam znao da je ono "koji mi je moj" sada tu, a ono o Hristu ipak nije.

Da li je to Bebek uopšte i otpevao, tj. da li taj snimak postoji, pitanje je.

Ako i postoji, možda je danas još manje mudro da takav stih uđe u jednu pesmu, nego što je to nekada bio slučaj.

I sada dolazimo do onog trenutka koji je meni, kada je album "Bitanga i princeza" u pitanju i te kako važan.

Na neki način ova ploča govori i o svim našim slobodama.

Da li se nešto u tom smislu zaista promenilo za ovih 45 godina?

Jeste svakako, ali čini se da je mnogo toga otišlo na onu pogrešnu, negativnu stranu.

Ako posmatramo omot, u vreme nastanka ovog LP-ija takvo rešenje imalo je kud i kamo veću težinu, pa samim tim i efekat.

Slično je i što se tiče onoga "koji mi je moj".

Danas je medijski, ali i naš sveukupni životni prostor, toliko zagađen svakakvim vulgarnostima da ovo deluje sasvim bezazleno, odnosno, u ovom vremenu možete svašta reći a da to ne izazove neke bitne posledice.

Nas više ne iznenađuju ni mnogo gore stvari, što je svakako alarmantno, ispada da smo mi postali robovi svoje "slobode" zbog čega na kraju možemo platiti veoma visoku cenu.

Stih u kome se pominje Hrist, u tom kontekstu bi mogao da se posmatra dvojako, u zavisnosti od toga da li to uopšte postoji na trakama ili ne.

Ako ne postoji, to ima jednu dimenziju i svakako govori samo o ondašnjem vremenu, u protivnom, mnogo više govori o trenutku u kome se sada nalazimo.

Sve u svemu, čini se da su naše slobode u odnosu na ono vreme u kome je ova ploča nastala, više privid nego stvarnost.

I na kraju, ali ne manje važno, verujem da mnogi čekaju da napišem par rečenica o onoj tehničkoj strani ovog reizdanja, produkciji i svemu ostalom što uz to ide.

Mogao bih ovde nadugačko i naširoko pisati o tome, upoređivati pesmu po pesmu, pisati o pratećim vokalima Maje Odžaklijevske koji su na originalnom izdanju prilično osakaćeni a ovde postavljeni sa merom i ukusom, o svim onim govornim "crticama" koji na jedan poseban način boje ovo reizdanje, a kojih u originalnoj verziji nema, o sveukupno jasnijem zvuku za koji je zaslužan Goran Martinac, ili da je supervizor čitavog poduhvata bio Goran Bregović i ko zna čemu još.

Ipak, zadržaću se na onom što sam gore već napomenuo. Kada sam stavio ovaj LP na gramofon, imao  sam osećaj sličan onom koji sam pominjao na početku ove priče, a odnosi se na trenutak u kome sam nakon dve godine rada, znoja i štednje, konačno uspeo da nabavim tu novu "spravicu" koja vrti ploče, pa je zahvaljujući tome većina mojih albuma dobila jednu sasvim novu slušnu dimenziju.

A ako je već tako, svaka dalja priča uglavnom je suvišna.

Mislim da bi ovo reizdanje trebalo da se nađe kod svakog ozbiljnog kolekcionara i ljubitelja ex YU rok muzike, kako zbog same simbolike albuma, tako i dobrog posla koji je uradio Jugoton, a ponajpre zbog samih pesama koje su umivene i obučene u jedno novo, svečanije i dosta finije ruho.

(Telegraf.rs)