Boban Jovanović za Telegraf rs: Jedan od naših slogana glasi - možda smo različiti ali delimo iste vrednosti

Kulturna dešavanja u gradovima u unutrašnjosti često su i zasluga pojedinaca, entuzijasta, koji ponekad možda deluju i van zvaničnih institucija ali svojim pregalaštvom i te kako obogaćuju kulturni život svoje sredine. Pa iako njihovi sugrađani često ne prepoznaju ili čak umanjuju njihov trud, oni ipak, gonjeni nekom svojom unutrašnjom potrebom, zdušno nastavljaju da organizuju koncerte, književne večeri, promocije, izložbe, pozorišne predstave, festivale i štošta još, ne tražeći za to nikakvu nadoknadu, već naprotiv - neretko ulažući i svoja sredstva. S obzirom da sve to nije nimalo lako, mnogi se umore i odsutanu, ali ima i onih kojima pođe za rukom da sve to nadrastu i svoje delovanje podignu na neki mnogo viši i značajniji nivo. Jedan od takvih ljudi je i Boban Jovanović, a o svemu onom što je radio i što sada radi u sferi kulture, možete saznati iz razgovora koji sledi.

• Rođen si 1974. godine i odrastao u Ćupriji, gde si pod uticajem starije braće počeo da se interesuješ za muziku.

Pa u to vreme sa njima sam delio tu našu dečiju sobu. Mi smo odrastali u ono komunističko vreme kada su naši roditelji radili u državnim firmama, imali smo kuću u kojoj su oni tu jednu sobu opredelili da bude za nas. Vremenska razlika između mene i moja dva brata bila je deset i osam godina, tako da sam se budio ujutro gledajući one Pan postere na kojima su bili Džimi Hendriks, Džim Morison, Dženis Džoplin i svaki dan se slušala neka nova ploča koja je doneta u kuću.

Preporučujemo

• Početkom devedesetih, kada si imao nekih dvadesetak godina, sa istomišljenicima osnivaš Udruženje za unapređenje kulture "Građanski", koje potom organizuje razne pozorišne predstave, koncerte i slično, a takođe objavljuje i istoimeni list, organizuje muzički festival Rockomotiva... taj naziv mi je svakako zanimljiv zbog istoimenog muzičkog portala za koji sam pisao.

Oni su pozajmili ime od nas jer je to zaštićeno u agenciji za intelektualnu svojinu. Kreator tog imena je Miodrag Blagojević - Mile Brada, on je došao na takvu ideju jer je radio na železnici, a u zavodu za intelektualnu svojinu, pored njega, kao vlasnici imena vodimo se i Krle iz Generacije 5 i ja.

• Odakle Krle u toj priči?

Sarađivali smo tada, pa smo ga tako i zaštitili. Ali nije to ni bitno, mi ne sporimo ništa momcima koji vode taj portal. Koliko se sećam, Ivan Rizinger nas je čak i pitao za dozvolu, ali svakako je to davno bilo.

• Ćuprija je grad koji je svakako u mnogo čemu bio sličan sa mnogim drugim gradovima širom one naše tadašnje zemlje u kojima su sva ta kulturna dešavanja često zavisila od pojedinaca, od entuzijasta, čiji trud u tim lokalnim sredinama često ostaje nepriznat. Kako je to bilo u vašem slučaju?

Isto tako, uglavnom nepriznato. Ljudi koji su živeli u takvim mestima to znaju. Mi smo pre svega u to vreme imali otpor od lokalnih vlastodržaca devedesetih godina, jer su se oni plašili da ćemo tim našim aktivnostima da preuzmemo vlast. Mi se nismo bavili politikom, bavili smo se kulturom. Imali smo razumevanja od par ljudi koji su bili na nekim važnim pozicijama u gradu, kao što je to direktor gimnazije koji nam je dao prostor da u tamošnjem dvorištu organizujemo festival Rockomotiva, direktor muzeja nam je dao prostor za redakciju tog našeg lista s obzirom da ga nismo imali pa smo između sebe govorili da smo "redakcija na ulici", ali generalno i u tim malim sredinama pojedini ljudi imaju sluha za takve stvari.

• Svakako je vredna pažnje i pomena manifestacija "Hallo R'N'R", na kojoj su učestvovali neafirmisani hevi metal i rok bendovi iz Srbije, Bosne i Hrvatske, dižući svoj glas protiv rata na ovim prostorima. Nekada je u muzici postojao žanr protestne pesme, setimo se Boba Dilana Džoan Baez, ili našeg Ivice Percla i to je tada stvarno imalo neku određenu težinu. Kakve su relacije danas po tom pitanju? Koliko je mladost spremna da kroz pesmu izrazi svoje nezadovoljstvo i što je još važnije: Koliko su drugi mladi ljudi spremni da to čuju i prihvate?

Zavisi iz kog ugla pričamo, ja sada govorim iz ugla nekoga ko je putovao svetom. Jeste mladost spremna i to gledam danas ovde u Crnoj Gori gde živi veliki broj umetnika koji su pobegli od rata. Iz Rusije, Belorusije, Ukrajine, dakle iz tih zemalja. Oni se ovde udružuju, bez obzira što tamo ratuju jedni protiv drugih, ovde sviraju zajedno, pa u bendu svira Rus, Ukrajinac i Belorus i oni time upravo i šalju tu antiratnu poruku. Mi smo prošle godine kao produkcija Most imali projekat za jednu belorusku pevačicu, gde je u njenom bendu svirala upravo ta ekipa koja na taj način šalje tu svojevrsnu antiratnu poruku. Pitao si me koliko su drugi spremni to da prihvate. Oni koji su pogođeni ratom u datom momentu, veoma su spremni, posebno oni koji znaju šta je muzika i šta je umetnost. Nisam sada siguran da li je manifestacija "Hallo R'N'R" bila '93. ili '94. godine, ali bilo je to svakako u ono teško doba i uglavnom su to bili neki hevi metal bendovi, ne mogu se sada setiti njihovih imena, došli su čak i iz Hrvatske i Bosne. Taj događaj je predstavljao presedan u ondašnjoj Jugoslaviji, ali je medijski bio veoma slabo zabeležen. Ni ja nemam ništa o tome u svojoj arhivi, ništa o tome nije objavljivano, osim možda na lokalnom radiju, ali to je bilo jedno zaista lepo druženje gde smo mi na načine koje smo imali slali antiratne poruke. Danas imamo internet pa se sve tako šalje u javnost, tada je to bilo mnogo drugačije. Imali smo gitare, pojačala, pa smo preko toga uspeli to da radimo. Imali smo sreću da nam je opština dala halu sportova, prepoznali su da sve to ima neku vrednost. Iz ovoga o čemu sam sada govorio se najbolje i vidi ta paralela između tadašnjeg i današnjeg vremena.

• U tom periodu si na Radio Ćupriji uređivao i vodio emisiju "YU rock magazin". S obzirom da si i u ovom vremenu radijski čovek, voleo bih da mi odgovoriš kakva je danas uloga radija u informativnoj sferi? Nekada je radio vaspitavao mnoge generacije, danas to očigledno više nije tako.

Možda tu neću biti objektivan, jer ja volim i slušam radio, a malo sam od onih ljudi koji misle da ako ja nešto radim, da tako rade i drugi. (smeh) Radio se i dalje sluša, svakako ne toliko kao pre pojave interneta ali i dalje ima ulogu "člana domaćinstva". Dok ljudi kod kuće nešto rade, muzika im je potrebna, ona nadoknađuje mnogo toga i to je ono što čini njegovu suštinu. Radio je prisutan i kod mnogih na poslu, bilo da je to recimo butik, kancelarija, ili nešto sasvim drugo, uvek je tu prisutan radio, što znači da je to i sjajan "kolega". Mnogi radio možda slušaju čak i nesvesno, ali bez obzira, taj medij i dalje ima uticaj, možda ne presudan kao što su to danas instagram ili fejsbuk i sve te društvene mreže, ali sigurno je da i dalje ima svoju težinu, jer kad sve zakaže, kada padnu mreže, radio i dalje funkcioniše. Nažalost, imali smo prilike da se u to uverimo kroz one krizne situacije, pre svega mi iz bivše Jugoslavije, odnosno Srbije. Kada je bilo bombardovanje, sve su veze pale, ostao je radio, tu smo slušali šta se dešava u svetu i kod nas. To je ključna uloga tog medija i mislim da će tako biti i u budućnosti, ali takođe smatram da će radio sa FM talasa sve više prelaziti na internet i to će svakako biti velika prednost.

• Magazin "Građanski" koji ste objavljivali ipak nije opstao u nekom dužem periodu, nakon pet brojeva se gasi. Ako sada spojimo sve ovo o čemu si do sada govorio, vaše udruženje koje je organizovalo koncerte, taj antiratni glas mladih ljudi koji se u jednom trenutku dogodio, časopis... Koliko je kultura, kada su u gradovi u unutrašnjosti u pitanju, značajna i potrebna ako posmatramo tu većinsku populaciju, da li je ona na margini njihovih interesovanja ili nije i čime to objašnjavaš?

Mislim da je kultura u manjim mestima preko potrebna, čak i više nego ljudima u velikim gradovima. Ljudi u malim sredinama, kao što je to moj rodni grad, su upućeni na neke dnevne potrebe, nakon posla idu kući, potom gledaju televiziju itd. Svaka pozorišna predstava ili koncert nekog benda za njih je vrhunski doživljaj. Kada sam bio mali, sećam se, išli smo da gledamo "pevače", tako se tada govorilo. Uglavnom, to su bili koncerti ovih popularnih narodnjaka koji su se održavali u Domu JNA, to je takođe bio doživljaj za ljude koji su tamo živeli. Sećam se igranki gde su u taj isti Dom JNA dolazili bendovi poput YU grupe i mnogi drugi. Mama rock su dolazili često, jer je Jagodina blizu Niša itd. Moj prijatelj Mile "Brada" mi je o svemu tome pričao, on je stariji od mene i pored njega sam saznao mnogo toga o rokenrolu jer smo se družili i radili zajedno na radiju, od njega sam slušao o svemu onom što se događalo šezdesetih i sedamdesetih. Mi smo devedesetih godina oživeli bioskop koji je bukvalno bio zatvoren, društvena preduzeća su već otišla u stečaj, bioskopska sala je bila prazna, ali mi smo to pokrenuli preko našeg udruženja. Zakupili smo taj prostor, potpisali ugovore i tu organizovali, ne samo projekcije filmova, već i koncerte. Sećam se da je tu grupa DŽA ili BU održala svoj nastup, hoću da kažem da je za neki mali grad organizacija kulturnih događaja od mnogo velikog značaja. U Beogradu, Zagrebu ili Skoplju postoji ponuda, svako može da bira u koje će pozorište ići, koji film gledati, ili na kom koncertu biti. U malom gradu imate to jedno dešavanje i to je to.

Foto: Violeta Aleksić

• Bavio si se organizacijom koncerata velikih imena rok muzike, nabrojaću samo neka: Atomsko sklonište, Dejan Cukić i spori ritam bend, Zdravko Čolić, Dado Topić i Leb i sol, bio si član produkcijskih timova i žirija na pojedinim festivalima popularne muzike, ali takođe radiš i kao novinar i producent, sarađivao si sa informativnim kućama kao što su Radio Slobodna Evropa, Dojče Vele itd. Mnogi tvrde da situacija što se ovdašnjih medija tiče nije baš sjajna, neki će reći da je čak i katastrofalna. Jesu li u pravu?

Ja bih se složio sa onima koji tvrde da je katastrofalna, ali postoje i izuzeci. Generalno situacija jeste loša, nije onakva kakvu pamtim iz vremena kada sam bio mlad, ali i dalje postoje mediji koji daju svoj prostora za prave i kvalitetne vrednosti. Ne znam da li se tvoje pitanje odnosilo samo na muziku i rokenrol, ako jeste, tu je svakako baš loše. Evo, postoje izdavači koji ne mogu nigde da prezentuju ta svoja izdanja, postoje mladi autori koji ne dobijaju šansu i to je po meni najveći problem. Nema više emisija u koje bi se pozivali mladi, talentovani ljudi da predstave svoje stvaralaštvo, a toga je nekada i te kako bilo. Išle su televizijske ekipe od grada do grada i snimale takve emisije, postojale su mini gitarijade i festivali koji su predstavljali stvaralaštvo mladih ljudi. Danas termin omladina ne postoji, pa samim tim ne postoji ni obrazovni ni školski program na televiziji, a kada više ne postoji termin omladina, niko se više i ne bavi omladinom. U ono naše vreme znalo se šta je omladina, tome se posvećivala posebna pažnja, kako na velikim radijima i televiziji, tako i u pisanim medijima. Danas toga nema i situacija je katastrofalna.

• Živeo si i radio u inostranstvu, u Africi i Zapadnoj Evropi, ali svakako je najvažnije da si na Malti bio direktor Srpskog informativnog kulturnog centra od 2014. do 2018. godine. Kakvo je interesovanje za našu kulturnu baštinu na tim prostorima, da li je u porastu ili u opadanju i čega to zavisi?

To zavisi od naše dijaspore, odnosno naših ljudi. Ako ih mi zainteresujemo, onda će to svakako biti u porastu. Mnogi ljudi uopšte ne znaju gde je Srbija, kada im kažem odakle sam, mnogi pomisle da sam iz Sibira. (smeh) Njima je to isto. Ako kažete da ste iz Crne Gore, Monte Negro, oni kažu - aha, Južna Amerika, Monte Video. U njihovom sistemu obrazovanja ta priča o istoriji i geografiji nije bila toliko široka kao što je to bilo kod nas. Mi smo u onoj bivšoj Jugoslaviji morali da znamo sve, kod njih to nije tako, oni su tu dosta "suženi". Ova priča se ne odnosi samo na Maltu već i na čitavu Zapadnu Evropu. Oni su usko fokusirani na njihovu istoriju i na njihovu kulturu. Mi smo u lektiri imali i ruske klasike i Šekspira i naravno - Njegoša. Oni se bave Šekspirom, ali se ne bave Andrićem i Selimovićem i o tome malo šta znaju. Desilo mi se jednom prilikom na Malti, kada sam krenuo da se borim i predstavljam našu kulturu, da budem na sastanku sa tamošnjim ministrom obrazovanja i tom prilikom mi je on rekao da je čitao Andrića. Iznenadio sam se prijatno i pitao sam ga otkud to. Rekao mi je da je komunista, on je u toj nekoj Laburističkoj partiji, bio je zainteresovan za sve te komunističke zemlje i njihovu kulturu, pa je iz tog razloga dolazio u Jugoslaviju i upoznao naše pisce. To mi je bilo veoma simpatično, bez obzira na njegovo političko opredeljenje.

• I verovatno retko, kada govorimo o današnjoj Evropi.

Veoma retko. On je imao razumevanje za to što radim i podržao je rad SKIC-a (Srpski kulturni informativni centar), koji nije bio samo srpski, jer su se tu okupljali svi ljudi sa teritorije bivše Jugoslavije. On jeste imao takvo ime, ali mi smo organizovali i izložbe makedonskih slikara, nastupe muzičara - crnogorskih, bosanskih, hrvatskih, srpskih... Dobro je što smo lokalnom stanovništvu uspeli da predstavimo našu balkansku kulturu i da za razliku od nekih klubova na zapadu gde se skupljaju vikendom igraju folklor i jedu ćevape... svakako nemam ništa protiv toga i to treba da se radi, ali mi smo lokalnom stanovništvu predstavljali film o Mihajlu Pupinu, Milutinu Milankoviću, Nikoli Tesli, organizovali smo izložbe naših slikara, nastupe naših pijanista i bendova. Cilj nam je bio da menjamo tu sliku i uspeli smo da promenimo ono što je CNN stvorio o nama devedesetih godina, pre svega tu mislim na Srbiju.

• Ti više ne živiš na Malti, ali od 2015. godine član si organizacije IACA Malta, odnosno Međunarodne akademije kulture i umetnosti. U kojoj meri ta organizacija može da potpomogne naše umetnike i kulturna dešavanja na širim prostorima?

To je međunarodna nevladina organizacija u kojoj su umetnici entuzijasti sa svih strana planete. Ona pravi svoje programe i konkuriše za neki novac od fondova u celom svetu. Znači, ti se ljudi bave kulturom i jedni druge podržavaju, uglavnom se to svodi na neki nivo razmene i to dosta dobro funkcioniše. Ja sam evo, skoro deset godina u toj organizaciji i imamo izuzetnu komunikaciju, ljudi se uvek javljaju sa predlozima, željama i upitima da predstave nešto kod nas, ali i da mi predstavimo nešto kod njih. Valeta je 2018. bila evropska prestonica kulture, učestvovali smo tada i mi, ovde mislim na područje Balkana, predstavnik je bio Kokan Dimuševski iz Makedonije. On je na moj predlog uvršten u elitni program u Valeti te 2018. godine, čak mu je tada organizacija Malteških vitezova uručila na bini orden Malteški krst - Vitez umetnosti.

• Godine 2020. osnovao si Produkciju Most, odnosno Radio Most sa sedištem u Budvi, a dve godine kasnije i istoimenu fondaciju za pomoć i podršku mladim talentima. Šta možeš reći o tome? Samo ime sugeriše da je to radio koji spaja. Naravno, to je funkcija svakog radija, ali ovde je ta sugestija čini se na nekom drugačijem nivou - most između ljudi, onih koji se prepoznaju itd.

Te 2020. godine bila je korona i shvatili smo da nam se desilo nešto zaista strašno. Bili smo zatvoreni u stanovima i kućama, nismo mogli da se krećemo i tada su najviše bili ugroženi muzičari i umetnici uopšte. To je za umetnost bila stvarno najtragičnija stvar, ljudi su bili sprečeni da rade svoj posao. Svi drugi su mogli da rade onlajn, a muzičari i glumci nisu mogli da rade ništa. Nije bilo izložbi, galerije su bile zatvorene, slikari su mogli samo da ostanu kući i da slikaju. Pamtim jedan zanimljiv momenat kad je Najda (Dejan Najdanović Najda, op. autora) iz svog stana preko Fejsbuka radio jedan koncert u trajanju od dva sata i tada je imao oko 5-6 hiljada pratilaca pa sam mu rekao da je faktički dva puta napunio Sava centar. (smeh) Taj onlajn koncert je bio pionirski poduhvat. On kao umetnik i muzičar to više nije mogao da drži u sebi, morao je da svira i da peva. U to vreme sam bio u Beogradu i tu sretnem Dragoljuba Đuričića s kojim sam inače od ranije sarađivao. Ja sam još pre korone, negde 2019. krenuo u neki posao, hteo sam da se bavim ugostiteljstvom, pa sam sa jednim prijateljem otvorio jedan klub-restoran u Beogradu i naravno kada je došla korona mi smo finansijski pukli. I Dragoljub mi je tada rekao: "Bobane pusti ti ugostiteljstvo, nisi ti ugostitelj, ti si čovek umetnosti i muzike, zaboravi to što je prošlo, što nemaš, uložio si, izgubio, ali gledaj ono što imaš, zaroni duboko u sebe i vidi šta imaš. A ti u sebi svakako imaš te talente da organizuješ muzičare i umetnike i da tražiš mlade talentovane ljude. Ti treba time da se baviš i da napraviš neku fondaciju koja će tražiti takve osobe". On je tada bukvalno probudio nešto u meni, jer to sam već bio zapostavio, hteo sam da budem nešto drugo. I tada sam shvatio šta mi je Dragoljub govorio, da ne mogu biti ono što nisam, već ono što jesam. Tada sam krenuo sa tom pričom oko produkcije Most, jer to je nešto što mene vodi kao Andrićev most, uostalom, ja sam i rođen u Ćupriji, a znamo da je to turska reč za most. Moja kuća je na nekih sto metara od mosta na Velikoj Moravi, oni me na neki način povezuju, onaj na Drini za zapad, pa onaj čuveni Kameni most na Vardaru isto, jer moje poreklo je iz Makedonije. Zbog toga sam rešio da celu tu piču tako nazovem. Most uvek spaja i kao što kaže Andrić: "Mostovi su svetiji i od hramova jer ne služe ničemu što je zlo, već samo onom što je dobro". Tako je nastala ta priča oko produkcije, radija i fondacije. Nakon tog susreta sa Dragoljubom, u Skoplju sam se jednom sreo sa Kokanom, sedeli smo pili kafu i dogovorili se da napravimo Radio Most, evo to traje već četiri godine. Taj radio nije nikakva komercijalna varijanta, napravljen je da neguje prave vrednosti, pravu muziku, imamo tri kanala, na jesen otvaramo i četvrti. Tu je Radio Most uživo, gde se mogu čuti intervjui sa eminentnim muzičarima iz bivše Jugoslavije, naravno uz dobru muziku, imamo drugi kanal na kome je samo ex YU pop-rok muzika, bez ikakvih džinglova i slično, potom Bluz bridž kanal koji uređuje Vasja Ivanovski jedan od čuvenih kolekcionara bluza i organizator "Skopje blues and Soul festivala" i sada spremamo na jesen da krene Džez bridž, gde će takođe Vasja Ivanovski biti urednik. Mogu da kažem da Bluz bridž ima ogromnu slušanost u čitavom svetu, jer internet je polje gde sada radio funkcioniše pa nam to omogućuje da vidimo gde se naši slušaoci nalaze što je velika razlika između FM i interent radija. Javljaju nam se ljubitelji i poznavaoci bluza, imamo i džinglove mnogih muzičara, recimo Erika Sardinasa itd. Rešili smo da gradimo tu neku priču koja je totalno nekormecijalna, sve to finansiram iz nekih drugih izvora, bavim se drugim poslovima da bih to finansirao i drago mi je da to mogu da uradim. Podržavamo i sve ta velika dešavanja kao što su festivali koji neguju prave vrednosti. Jedan od naših slogana je: Možda smo različiti, ali delimo iste vrednosti. To se odnosi na nas iz bivše Juge.

Foto: PRODUKCIJA MOST

• Pre dve godine u Crnoj Gori pokrenuo si manifestaciju "Sećanje na Dragoljuba Đuričića" koja se održava u Herceg Novom, a od ove godine i u njegovom rodnom Cetinju, a takođe i u Kotoru i Budvi.

Evo, navršava se tri godine od kada nas je Dragoljub napustio i njega je ta korona odnela, da tako kažem. On je čovek sa kojim sam imao priliku, čast i privilegiju da se upoznam devedesetih kada je bio u fazi traženja talentovanih muzičara i bio u organizaciji festivala Brzi bendovi Srbije. Sećam se da je tada jednu od nagrada odnela grupa Crni lilihip iz Jagodine, to su moji drugovi iz grada i upravo te večeri Dragoljub i ja smo se upoznali i od tada smo ostali u kontaktu, pa i dok su bile one demonstracije, protesti, jer i ja sam bio uključen u to. Tu smo se viđali i družili, ali smo takođe sarađivali i po pitanju koncerata. Kada je Zdravko Čolić radio turneju, ja sam bio u tom timu koji je organizovao njegove nastupe u jednom delu Srbije, a Draguljub je bio tada šef njegovog pratećeg benda. Sećam se, treba da dođem sa Zdravkom na tonsku probu, a to je uvek bio veliki problem jer svi žele da se slikaju s njim, on nikog ne odbija i onda mi zvoni mobilni, javlja se Dragoljub i kaže: "Đe si ti, đe mi je pjevač? Sve je namješteno na bini, đe je pjevač?" (smeh) To mije ostalo u pamćenju i naravno kada je 2006. Leb i sol imao turneju u onom prvom sastavu po Jugoslaviji, tada sam takođe bio uključen u tu priču i predložio sam da i Dragoljub bude deo toga jer je svirao na više albuma sa grupom. Na koncertu u Sava centru bila su postavljena tri bubnja na bini, Garo je svirao veći deo tog njihovog nastupa, onda naravno "Bistru vodu" i "Kalabalak" je svirao Dragoljub i na kraju u kompoziciji "Jovano Jovanke" svirala su tri bubnjara: Garo, Dragoljub i Kokan Dimuševski. To je bilo sjajno.

Foto: Srđan Kontić

• Malopre si otkrio nešto od onoga što planiraš kada si govorio o pokretanju džez kanala, šta još možemo još očekivati od produkcije Most u nekoj bližoj budućnosti?

Uporno se borim u poslednje tri godine protiv mojih prijatelja koji me savetuju da radio program i radijske emisije koje emitujemo snimamo kamerama i da to bude kao neki podkast.

• To već ne bi bio radio.

To je televizija. Mi ovde imamo uslove da napravimo podkast, imamo kamere i sve drugo i sad ljudi dolaze i kažu: "Zašto dok radiš intervju to ne snimaš kamerama i pustiš video striming?" Ja im kažem: "Za mene je televizija pornografija, a radio je erotika". Negde sam to čuo, ne znam gde, ali svakako se držim toga. Radio je nešto što moraš da zamišljaš.

• Sjajna definicija.

Svojevremeno sam na jednom jagodinskom radiju vodio Noćni program i tu su se javljali i muškarci i žene. Bilo je žena koje su slušale moj glas pa su htele i mimo programa da razgovaraju sa mnom, pa čak su neke tražile i da se upoznamo. To je ta magija radija. Imam u vezi toga i jedno iskustvo koje drugi možda ne bi ispričali ali evo, ja hoću: Jedna žena se mnogo puta čuje sa mnom nakon tog noćnog programa i u jednom trenutku mi je saopštila: "Ja moram da dođem da te upoznam". Nisam imao ništa protiv. Ona sedne u auto i vozi pedeset kilometara, dođe i mrtva hladna kaže: "To si ti? Za šta sam ja vozila pedeset kilometara? Ništa, hajde kad sam već došla da sednemo da popijemo piće". (smeh) Bilo je naravno i drugačijih reakcija, ali radio upravo čini da tog čoveka koji priča kreira mašta slušaoca i to je tako. Želeo bih još da kažem da su radio i produkcija Most nastali na korenima jugoslovenske pop i rok muzike i naš cilj i namera je da to negujemo. Pored toga što imamo podršku tih legendi naše jugoslovenske rok scene, želja nam je da tražimo, održimo i "proizvedemo" mlade bendove, jer samo tako možemo da napravimo tu neku novu scenu koja je vredna. Nažalost, ona se u dobroj meri već izgubila, mi sada nemamo bendove koji mogu da budu u ravni YU grupe, Leb i sola ili recimo Parnog valjka, kada su oni imali te godine. Ti mladi ljudi koji sviraju nemaju prostor da odu na državne medije, a u Jugoslaviji su svakako imali. Imali su emisije, urednike na televizijama, setimo se samo Duška Trifunovića koji je u Sarajevu otvorio vrata mladim, talentovanim rok muzičarima. Slično je bilo i u svim drugim centrima - Zagrebu, Beogadu, Skoplju. Sada toga nažalost nema, a ima puno mladih bendova do kojih, mi koji to želimo, možda i ne možemo doći. Zbog toga sam formirao Fondaciju Most za podršku mladim i talentovanim ljudima, da ih pronađemo i podržimo. Još uvek postoji ta generacija, tvoja, moja, pa i oni stariji od nas, koji mogu svojim primerom ili savetom da daju podršku mladim ljudima. Mislim da je to veoma važno.