Priče o pesmama: Cockney Rebel - "Sebastian", "gotička ljubavna pesma" ili misteriozni ep rokenrola

Sredinom marta ove godine internetom je prostrujala vest da je u sedamdeset trećoj godini preminuo britanski kantautor Stiv Harli.

Nije to na ovdašnjim prostorima propraćeno sa nekakvim posebnim zanimanjem, što i ne treba da čudi jer grupa Cockney Rebel ovde nije izazvala neku preteranu pažnju publike, uprkos činjenici da je Jugoton 1974. godine objavio njihov prvi album "The Human Menagerie", doduše sa nekih osam meseci zakašnjenja, ali s obzirom na tadašnju izdavačku politiku naših diskografskih kuća, to je još i bilo dobro.

Preporučujemo

Kako su odgovorni u Jugotonu došli na ideju da objave jednu, za to vreme potpuno neobičnu ploču, za koju je odmah bilo jasno da se ovde neće posebno prodavati, teško je danas dati odgovor, ali je taj potez sigurno vredan svake hvale.

Ali krenimo redom.

Stiv Harli je rođen pod pravim imenom Stiven Malkolm Ronald Najs 27. februara 1951. godine u Londonu, a kako mu je otac bio mlekar i fudbaler, biće da je muzički talenat nasledio od majke Džojs, koja je bila džez pevačica.

Ono što će presudno uticati na njegov život jeste činjenica da je kao mali, odnosno kada je imao dve godine, oboleo od vrlo teškog oblika dečije paralize koja je u to vreme bila česta na britanskom ostrvu.

Po njegovoj priči, prvo što je osetio bio je bol u desnoj nozi, na kojoj je ostao da šepa celoga života.

Uglavnom, njegovim roditeljima lekari su saopštili da su šanse vrlo male i da mu gotovo nema spasa.

Ipak mali Stiven je bio tvrd orah i uspeo je da preživi, ali je njegov život do šesnaeste godine vrlo često bio vezan za bolnice u kojima je dva puta bio podvrgnut komplikovanim operacijama.

S obzirom da je do svoje šesnaeste, čak četiri godine proveo u bolnicama, jasno je da se njegovo detinjstvo potpuno razlikovalo od onog kakvo su vodili njegovi vršnjaci.

Počeo je puno da čita, kako prozu, tako i poeziju, a posebno ga je oduševljavao Bob Dilan pod čijim je uticajem i sam počeo da piše pesme, shvativši da će u njegovom životu najvažniji biti stihovi i muzika.

Ipak, o tom periodu svog života kasnije je nerado govorio, toliko, da se samom sebi obraćao u trećem licu:

Kažem publici ponekad: "Ne želite čuti pesme o tome, hej, meni je život super, stvarno sam srećan. Ne želiite to čuti u pesmi, zar ne?" Velika umetnost je inače kad je umetnik mlad i gladan, pun teskobe. Kreativni sokovi tada naviru i tada mislite da će vam muza zauvek ostati na ramenu, tako da ovih dana sve češće razmišljam o malom Stivu i kako su na njega uticali svi ti predugi meseci... Gotovo da sam bio u samici. Proveo sam četiri godine u bolnici kao dečak, a sve što sam imao na svetu bilo je u drvenom ormariću koji je stajao tu sa strane, pored kreveta. Nagnuo bih se i otvorio ormarić, a tamo je bio čitav moj svet - sa posudom grožđa na vrhu i flašom Lucozade. (energetsaki napitak za bolesne, op. autora) Unutra je bio moj život: moje knjige, moj papir, moje olovke... to je bilo sve što sam imao u dugom razdoblju svog života.

Do jedanaeste godine, Harli je samo povremeno išao u školu, ako su mu bolnički tretmani i njegovo opšte zdravstveno stanje to dozvoljavali, a kada je imao deset, od roditelja je dobio na poklon prvu gitaru. U dobi od devete do petnaeste godine učio je klasičnu violinu i svirao u srednjoškolskom orkestru, ali je već sa sedamnaest napustio školu ne položivši završni ispit.

Ubrzo potom, uspeo je da se zaposli kao pripravnik u Daily Expressu, a u tom periodu ozbiljno je bio zainteresovan da izgradi svoju novinarsku karijeru. Ipak, relativno brzo je odustao od svega jer mu se mnogo toga zgadilo, pa će kasnije čak započeti i njegov "rat" sa muzičkim novinarima, posebno onim koji su radili u New Musical Express-u, o kojima je rekao sledeće:

Problem s većinom vas muzičkih novinara u ranim sedamdesetim... bili ste zli, zli, polumrtvi stvorovi, oživljavali ste samo kad ste pi..ali po drugima.

Harlijeva muzička karijera započinje početkom sedamdesetih godina kada je pevao po londonskim folk klubovima, da bi se kasnije pridružio i folk bendu Odin.

Nije se tu predugo zadržao, a interes za folk muziku brzo je isčezao.

Bilo je to isuviše mlako za njega.

Rešio je da osnuje svoju grupu, pa je u tu prvu postavu pozvao violinistu Žana-Pola Krokera koji je takođe bio član Odina.

U tom periodu često je menjao muzičare, pokušavao je svašta, da bi na kraju uz njih dvojicu, bar na neko vreme, ostali klavijaturista Milton Rim-Džejms, basista Pol Džefriz i bubnjar Stjuart Eliot.

Foto: Goran Živanović

Kao što se da primetiti, za ikonu ondašnje rok muzike - gitaru, u ovoj ekipi nije bilo mesta.

Iako se za njih zainteresovalo više izdavačkih kuća 1972. godine potpisuju govor s EMI-jem po kome su u određenom vremenskom periodu bili dužni snimiti tri albuma.

Prvi LP "The Human Menagerie", objavili su 1973. godine i to će za grupu biti poprilično razočaravajuće iskustvo.

Loše se i sporo prodavao, a nada da će kompozicija "Sebastian" postati veliki hit u Britaniji, brzo se istopila.

Interesantno je da je producent ovog albuma bio Nil Harison, koga se striji poznavaoci rok muzike sećaju kao saradnika Bijelog dugmeta.

Na njegov predlog, kompzicija "Sebastian" snimljena je sa orkestrom i horom koji je brojao više od pedeset članova.

Aranžman za orkestar napisao je Endru Pauel koji je sarađivao i sa mnogim drugim imenima rok muzike, kao što su to Kejt Buš, Kansas, The Alan Parsons Project itd.

U dvorištu bistroa u Čelsiju, Nil Harison i ja smo ispijali lonac kafe kad mi je rekao da bi želeo snimiti orkestar i hor na pesmama "Sebastian" i "Death Trip". Takvo povećanje troškova danas bi bilo nezamislivo. Još uvek nisam siguran kako je Nil nagovorio finansijere da potpišu tako lude iznose na čekovima, ali njegov um i njegov šarm pomogli su da to postanu velike pesme i epovi, zbog čega ću mu zauvek ostati dužnik. (Stiv Harli)

Od trenutka kada je objavljena, ova pesma postaje najpoznatije Harlijevo delo i jedan od aduta na njegovim koncertima.

Pored toga, vođene su i mnoge rasprave o značenju pesme, o čemu je Harli ovako govorio:

Ne mogu to sa sigurnošću reći. To je poezija i znači ono što želite da znači. "Sebastian" je poput nekih kanala ili cevi kroz koje sam prošao da bih napisao tu priču. Ta pesma je mogla stvoriti toliko incidenata u vašem životu, toliko ludila i haosa, kao i velikog mira, ako ste imali sreće. To je kao većina poezije koju krasi lepa reč, možemo reći da je to gotička ljubavna pesma.

Uostalom, pokušajte da razumete i sami:

Sjaj jedne neupaljene sveće

nije, nije mi dovoljan

Misli mi čini tromim, ne mogu da sagledam

kakva si ti uopšte, šeri (draga)

Srediti sva sećanja u ovom trenutku

bilo bi ravno samoubistvu

Dođi na neko drugačije mesto,

gde ćemo pričati o starim vremenima

onako kako ih ranije nismo sagledavali

Neko me je pozvao: Sebastijan

Neko me je pozvao: Sebastijan

Kidam se, kujući ove rime, poštedi me -

ti si moja

To je svakom jasno!

Iskrenje tvojih persijskih očiju,

tvoje usne - rubin modre -

koje nikada ne govore

Ti, tako vesela, sa zahtevima Parizlijke,

ti se vucaraš

A tvoja gledišta na društvo uvrću mi mozak

toliko da ti to ne možeš da pojmiš

Odvedi me odavde, uđi u mene,

sagledaj moj um u kaleidoskopu

Neko me je pozvao: Sebastijan

Neko me je pozvao: Sebastijan

Voli me veličanstveno, pomuti mi um -

uradi to sa stilom

Tako da sve bude jasno!

Nećeš mi pobeći dušo, tek smo počeli,

dušo

da tražimo rešenje

Zgureni u seoskoj krčmi,

Ljubav je priča koju ćemo

odigrati u nastavcima

Bledoliki anđeo, zelenooka prikaza,

samo je spoljašnji sjaj

Nema kurtizane koja bi mogla da odgonetne

To kako ti tako blistaš

Neko me je pozvao: Sebastijan

Neko me je pozvao: Sebastijan

Plešeš na mom srcu,

smeješ se napadno i osiono,

Sad svi znamo kakva si!

(Preveo Oliver Knežević)

Kompozicija je nekoliko puta objavljivana na singlu u skraćenoj verziji (na albumu traje 7 minuta) i mada u Velikoj Britaniji nikada nije bila hit, u Holandiji, Belgiji i Nemačkoj, dugi niz nedelja nije silazila sa vrhova top lista.

Britanci su cenili mnogo više neke druge pesme Stiva Harlija, poput "Judy Teen", "Mr. Soft" ili "Make Me Smile (Come Up and See Me)".

Holandska pevačica Patrisija Paj snimila je "Sebastian" za svoj album "Beam of Light", grčki pevač Vasilis Papakonstantinu uvrstio je obradu te pesme na svom albumu "Bojim se", a 1987. godine isto su učinili i momci iz britanskog (tačnije multinacionalnog) benda Far Corporation, koji je okupio Frank Farijan.

Sećate li se Farijana?

I pre toga je okupljao nekoliko postava, jedna od njih je Boney M.

Album "The Human Menagerie" pokazao je nekoliko stvari, pa samim tim i izvršio određen uticaj, što se svakako odnosi i na naše prostore, (setite se recimo zagrebačke grupe Hobo i njihovog albuma iz 1975. godine),na kojima je britanska scena oduvek imala mnogo veći uticaj nego američka. Jedna od tih jeste da je bilo moguće snimiti dobar  rok album i bez solo gitare i to u vreme njene apsolutne dominacije.

Kompozicija "Sebastian" ponudila je formulu kako jedna rok balada treba da zvuči uz pratnju velikog orkestra i hora, što je recept koji je između ostalih, koristilo i Bijelo dugme, odnosno Goran Bregović. Uostalom, na ključnim baladama i jedne i druge grupe radio je isti producent. Nil Harison je  producirao "Sanjao sam noćas da te nemam", "Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš" itd.

P.S. Pored ove kompozicije, sa albuma  "The Human Menagerie" često sam slušao i "Mirror Freak", koja je u stvari posvećena Marku Bolanu, vođi grupe T Rex.

Harli i Bolan će vremenom postati dobri prijatelji, a legenda kaže da ga je već prilikom njihovog prvog susreta Bolan upitao - da li je pesma "Mirror Freak" o njemu.

Mnogo kasnije, 2004. godine, Stiv je ovako komentarisao taj susret:

Bio je apsolutni narcis. Na svakoj strani tražio je znakove njegovog uticaja.

(Telegraf.rs)