Čudesni albumi rok muzike: Iron Butterfly - "In-A-Gadda-Da-Vida", psihodelični pop spomenik

U San Diegu, država Kalifornija, petorica mladića 1966. godine osnovala su grupu neobičnog imena - Iron Butterfly.

Okosnicu u toj postavi činili su klavijaturista Dag Ingl i bubnjar Ron Baši.

Preporučujemo

Pored njih dvojice, u grupi su bili i basista Džeri Penrod, gitarista Deni Vajs i pevač Daril Delok.

Početkom '68. objavili su album "Heavy" ali su svađe i neslaganja učinile da u grupi ostanu samo Ingl i Baši, dok su ostala trojica odlučili da odu pa umesto njih dolaze gitarista Erik Bran i basista Li Dorman.

Ova četvorka 1968. godine, u Ultrasonic studiju koji se nalazio u Hepstedu, Long Ajlend, snima album "In-A-Gadda-Da-Vida", začuđujuće delo koje je po mnogo čemu išlo daleko ispred svog vremena.

Obično bi takvi albumi često ostajali u zapećku, loše su se prodavali, a njihova prava vrednost dolazila bi do izražaja znatno kasnije.

Ovog puta to nije bio slučaj.

"In-A-Gadda-Da-Vida" jedan je od najprodavanijih LP-ija kada je rok muzika u pitanju, ostao je dve godine na Billboard listi popularnosti, od toga čak 81. nedelju među prvih deset.

Po nekim podacima to je prvi album u istoriji rokenrola koji je postao platinast, a kasnije će ta titula biti četvorostruka.

Iako za pet psihodeličnih melodija koje se nalaze na A strani albuma svakako možemo reći da su takođe dobre, jasno je da je za ovako ogroman uspeh zaslužna naslovna kompozicija koja zauzima čitavu B stranu.

No to ne treba da čudi, ako uzmemo u obzir da takva epika do tada i nije viđena u rok muzici.

Pesma je nastala u ranim danima grupe, kao balada koja je trajala manje od dva minuta, ali su vrlo brzo počeli da je nadograđuju svirajući na koncertima verzije koje su trajale duže i od pola sata.

Po legendi, njen čudesni, lako pamtljivi naslov, nastao je sasvim slučajno.

Klavijaturista Dag Ingl, inače sin crkvenog orguljaša, voleo je da potegne crno vino.

Po jednoj priči, Ron Baši ga je kasno noću zatekao u nekoj piceriji potpuno pijanog i tada mu je Ingl rekao da je napisao novu pesmu, po drugoj, koja je po svemu sudeći bliža istini, jednom prilikom je okasnio iz nekog provoda i kada je stigao u kuću u kojoj su zajedno stanovali, zatekao je svog prijatelja kako sedi za Vox orguljama i komponuje neku sporu kantri pesmu.

Ono što je zajedničko za obe priče jeste da je Ingl prethodno popio ceo galon vina "Red Mountian", pa u takvom stanju gotovo i da nije mogao govoriti.

Kada ga je Baši upitao za naziv pesme, samo je promrmljao naslov koji je bubnjar zapisao onako kako ga je i čuo.

Tako je kompozicija "In The Garden Of Eden" postala poznata kao "In-A-Gadda-Da-Vida", kako je to otprilike klavijaturista tada izgovorio.

No nije to jedina legenda koja je vezana za ovu pesmu.

Ima i priča po kojoj je ta originalna verzija koju svi dobro znamo, u stvari probni snimak.

Kada su momci stigli u studio, inženjer Džim Hilton ih je zamolio da odsviraju pesmu kako bi uskladio nivoe ali je kada su počeli, ipak pritisnuo ono crveno dugme za snimanje.

Mnogo godina kasnije, tačnije 2020. u jednom intervjuu Hilton se ovako prisetio svega:

Nakon 17 minuta i pet sekundi završio sam snimak. Tada sam pozvao bend i rekao: "Momci, dođite gore i poslušajte ovo". Svidelo im se, pa je tako i ostalo uz minimalne korekcije.

Vođena nemilosrdnim bas rifovima u molskom ključu, uz žestoke, "iskrzane" gitare, mistične orgulje, inovativne bubjarske solo deonice i Dagov nesvakidašnji, mumlajući vokal, pesma će postati prototip hevi metal muzike sa američke zapadne obale.

I stvarno, uprkos tome što uglavnom vlada mišljenje da je hevi metal britanski patent za koji su po mnogo čemu zaslužni bendovi poput The Kinks, Deep Purple, Led Zeppelin ili Black Sabbath, u toj priči nikako se ne mogu zaobići ni grupe s druge strane okeana poput Blue Cher ili Iron Butterfly.

Interesantno je da je izraz hevi metal prvi put upotrebio Vilijam Barouz u svom romanu "The Soft Machine" iz 1961. godine, uvodeći u priču ime "Uranian Willy The Heavy Metal Kid" koje je nastavio da koristi i u svojim sledećim delima.

Pa iako taj lik iz romana nije imao nikakve veze sa rok muzikom, poznati novinar Lester Bengs iz nekog razloga taj pojam počeo je da koristi u svojim tekstovima koje je objavljivao u Creem Magazinu, pa se veruje da je od tada izraz hevi metal postao oznaka za muzički žanr.

Kompozicija "In-A-Gadda-Da-Vida" najpre je zaživela u plesnim dvoranama, da bi ubrzo potom bila objavljena i trominutna singl verzija što je omogućilo emitovanje na FM radiju, a to će svakako pomoći da album dostigne neverovatnu prodaju od preko trideset miliona kopija, od čega je samo u prvoj godini ta cifra iznosila čak osam miliona.

U vreme objavljivanja albuma, tada dvadesettrogodišnji Ingl je izjavio:

Želim da postanemo poznati kao predvodnici hard rok muzike, oni koji stvaraju trendove i koji nisu samo puki imitatori.

Na VH1 listi koja je objavljena 2009. godine, pesma "In-A-Gadda-Da-Vida" nalazi se na 24. mestu najvećih kompozicija svih vremena, a mnogi je smatraju za jednu od prvih u hevi metal žanru. (Interesantno je da je bubnjarski solo Rona Bašija iz ove kompozicije bio inspiracija za solo Ringa Stara u pesmi "The End" Bitlsa, koja se nalazi na albumu "Abbey Road". Biće to i poslednja pesma koju su njih četvorica zajedno snimili.)

Album je uprkos ogromnoj prodaji (doduše svetskoj), dostigao "samo" četvrtu poziciju na američkoj Billboard listi, dok se singl sa kompozicijom "In-A-Gadda-Da-Vida", našao na tridesetoj poziciji, što će biti i jedini singl grupe koji je ušao među top četrdeset ostvarenja.

To je 1969. godine bio najprodavaniji LP u Americi, a tako će ostati i što se tiče kataloga Atlantic Recordsa sve dok grupa Led Zeppelin nije objavila svoju legendarnu "četvorku".

Sve pesme na albumu napisao je Dag Ingl, izuzev "Termination" koju su komponovali Li Dorman i Erik Bran.

I ma koliko ih je kompozicija "In-A-Gadda-Da-Vida", odnosno sam album uzdigao, to će na neki način postati i opterećenje za grupu, o čemu je jednom prilikom Ingl  govorio za časopis Time:

Bio sam dete među ljudima. Imao sam posla s onima koji su svakako bili kompetentni, ali nisu nužno radili u mom interesu. Priuštio sam sebi luksuz da glumim noja. Zabio sam glavu u pesak i uopšte se nisam uključio na tu poslovnu stranu, samo sam svirao. Bilo je: "Nije li život sjajan?" Onda se sve srušilo. I dalje tvrdim da je život sjajan, ali sada ga zasnivam na nečemu stvarnom, a ne na pustim željama.

U daljoj priči on je opisao kako je sa 24 godine postao multimilioner, a zatim ga je teško pogodio neplaćeni poreski dug, do čega je došlo tuđom greškom, pa je potom izgubio ranč od 600 hektara, stambenu zgradu, pa čak i svoj klavir, pre nego što će 1986. godine konačno rešiti te svoje probleme s poreskom upravom.

Nakon albuma "Ball" (1969.), Bran odlazi i njega menjaju dvojica gitarista - Majk Pinera i Lari Renart.

U toj postavi snimiće albume "Butterfly Live" i "Metamorphosis" (oba 1970.), koji svakako nisu bili loši, ali činilo se da su njihov vrhunac i dani najveće slave zauvek ostali u 1968. godini.

Po svemu sudeći, to su shvatili i članovi grupe, pa su se nakon oproštajne američke turneje razišli u maju 1971. godine.

S obzirom da im samostalne karijere nisu bogzna kako išle, Baši i Bran su 1974. reoformili grupu, ali u toj postavi nije bio klavijaturista Dag Ingl.

O svojoj odluci da se makar privremeno povuče, ovako je govorio:

Kada sam davao autograme, rukovao bih se s ljudima i tada jednostavno ništa nisam osećao. Izgubio sam pojam o tome zašto se uopšte i bavim muzikom.

Kada je prestao da svira na profesionalnom nivou, radio je druge poslove. Između 1974. i '78. upravljao parkom rekreativnih vozila u Nacionalnoj šumi Los Anđelesa, a takođe je provodio vreme oslikavajući kuće u Oregonu, Vašingtonu i Kaliforniji.

Ipak, sudelovao je u kratkom okupljanju grupe u kasnim sedamdesetim, još dva puta tokom osamdesetih i na kraju u njihovom povratku u drugoj polovini devedesetih koji je najduže trajao, da bi se 1999. godine potpuno povukao sa scene.

Kompoziciju "In-A-Gadda-Da-Vida" obradili su Slayer, Residents, Boney M i Incredible Bongo Band.

Korišćena je i kao himna u poznatoj epizodi Simpsonovih u kojoj Bart prodaje dušu Milhausu, semplovana je od strane hip-hop zvezde Nas, a takođe je upotrebljena kao soundtrack u filmovima "Manhunter" iz 1986. i "Less Than Zero" iz 1987.godine.

Nažalost, niko od četvorke koja je snimila ovaj legendarni album više nije među živima.

Erik Bran je preminuo 25. jula 2003., Li Dorman 21. decembra 2012., Ron Baši 29. avgusta 2021., a Dag Ingl nas je napustio pre nepuna dva meseca, tačnije 29. maja.

Godine 1988. u The Los Angeles Times-u, muzički kritičar Stiv Hohman izjavio je da pesma "In-A-Gadda-Da-Vida" ne predstavlja "ništa manje od pop spomenika".

To bi se svakako moglo odnositi i na ceo album, ako uzmemo u obzir da je tako i naslovljen.

(Telegraf.rs)