"Imaćemo predstavu svetskog kvaliteta": Željko Andrić otkriva zašto treba pogledati "Aidu" u Sava centru

Početkom septembra, tačnije 6. i 7. septembra, očekuje nas spektakl OPERA & BALLET NIGHTS, koji vredi pogledati. Prve večeri (6. septembra) publika će u Sava centru imati priliku da pogleda čuvenu operu "Aida" slavnog italijanskog kompozitora Đuzepea Verdija.

Preporučujemo

Jedan od učesnika ovog spektakla je i renomirani operski pevač, ujedno i direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta Željko R. Andrić, koji je u intervjuu za Telegraf.rs objasnio da nas očekuje predstava svetskog kvaliteta.

• Jedan veliki događaj nas očekuje u Sava centru - OPERA & BALLET NIGHTS. Prvo veče vezano je upravo za operu, za čuvenu "Aidu" Đuzepea Verdija. Da li nam možete reći nešto o tom događaju na koje nas očekuje?

Publika može da očekuje jednu ogromnu predstavu sa velikim brojem ljudi. Ogromnu scenografiju, i naravno, to je jedno od velikih, pompeznih dela. Isto je interesantno što ćemo nastupiti u Sava centru nakon renoviranja. A koliko ja znam, nisam 100% proverio, mislim da je prva predstava koja je odigrana u Sava centru kad se izgradio, bila upravo "Aida". Tako da i u tom svetlu kad gledamo isto je interesantno. Imaćemo pored naših odličnih solista iz Srpskog narodnog pozorišta imaćemo i goste Aida i Radamesa. Tako da oni pripadaju nastupaju u Srbiji i mislim da će biti interesantno za publiku jer su oba pevača ozbiljni pevači, sa ozbiljnom karijerom.

• Koja je Vaša uloga u ovom komadu?

Moja uloga je uloga Monazera, otac Aide i volim tu ulogu. To je kratka uloga, međutim izuzetno efektna. Ima prelep duet sa Aidom i prvo pojavljivanje u triumfalnoj sceni, isto je efektno dosta.

• Kako se pripremate za tu ulogu? Da li je komplikovano?

Svaka uloga je komplikovana na svoj način. I svaka uloga iziskuje jedan trud, posebnu pažnju, i naravno rad. Ja se trudim da svakoj ulozi posvetim dovoljno vremena da je ona jednostavno bila deo mene, a ne uloga koju ja pevam. Da bude prosto meni i da i tako mogu najbolje i da je donesem i da publika osjeti taj lik zapravo.

• Dirigent će biti čuveni Luis Gorelik. Da li ste ranije imali priliku da sarađujete s njim?

Naravno, sa Luisom sam pevao Rigoleta. Izvanredan dirigent, izvanredan čovek, veliki profesionalac i radujem se da se opet vidimo na sceni.

• Na koga publika treba da obrati najviše pažnje? Osim na Vašu ulogu, eto i ulogu Aide?

Na soprane tenora, na Aidu i Radamesa. Naravno, to su dve najveće uloge. Takođe i meco-sopran, više Radosav je, izvodi iz našeg teatra. Amneris, to je isto ozbiljna uloga, izuzetno zahtevna. Aidu će da peva Lidija Svetozarova, ona je iz Moskve. Tenora Radamesa će da izvodi tenor Ivan Gingazov, takođe iz Moskve i oboje su sa ozbiljnim karijerama.

Koji je vaš omiljeni kompozitor? Koja dela najviše volite da izvodite na sceni?

Od kompozitora je definitivno mi Verdi omiljeni. Uživam u svakoj njegovoj ulozi. Inače, uloga koja mi je omiljena je Rigoletto Verdijev. To je, ja mislim, highlight moje karijere, po mom os ećanju. Naravno, volim i Pučinija. Mada za baritone, k od Pučinija malo su slabije izraženi baritoni, dok i kod Verdija druga priča. A od predstava volim "Onjegina" Čajkovskog, volim Kosakova. "Carsku nevestu", tu pevam ulogu Grigorija Griznova i to su mi takođe u topu uloga koje bih izdvojio.

• Vi ste i direktor opere Srpskog narodnog pozorišta. Šta publika može da očekuje u toj ustanovi, u sledećoj sezoni?

Ono što je najveće, a što je i prvo posle "Aide", jeste opera "Demon", po Ljermontovoj poemi, koju je komponovao Anton Rubinštajn.  Scenografiju smo već postavili u Srpskom narodnom pozorištu, zato što, gledajte, scenografiju u principu kad postavljamo na scenu, treba nam jedan dan. Osam sati, eventualno da se uđe drugi dan zbog smene, ako prelazi osam sati, a "Demona" smo postavljali sedam dana. I zbog toga smo to uradili na kraju sezone i scenografija stoji upravo sada na sceni Srpskog narodnog pozorišta. To je najveća scenografija koje je Srpsko narodno pozorište imalo za svojih 163 godine. Tako da izuzetno mi je zadovoljstvo da najavim tu operu. Rubinštajn je takođe poznat kao ruski kompozitor koji je najzapadnije komponovao od svih Rusa, najzapadnijom tehnikom komponovanja. I, takođe, time pokazujemo da je kultura ta koja spaja i u ovoj situaciji mislim da je važno da što više damo akcenta na tom nekom spajanju Istoka i Zapada da bi što pre se sve završilo i živeli u miru i slozi.

• Dobili ste i čuvenu Betovenovu nagradu, eto šta nam možete reći o tome?

A to je već bilo davno, sad sam zaboravio koje godine. Betovenova nagrada je meni nešto posebno što se desilo u životu. U Češkoj smo imali... To nije klasično takmičenje, to je trajalo, čini mi se 10-12 dana, u tom finalnom delu je bilo 20 pevača i 12 dirigenata. I onda smo imali kao jednu radionicu u kojoj smo spremali "Don Đovannija", "Kozifantute" i "Figarovo ženitbu" i, naravno, u sve tri opere je bilo više pevača, znači je bilo više baritona, više soprana, tenora, i tako dalje. I na kraju smo izvodili tri koncerta u Teplicama, Jablonecu i Pragu na kraju, izuzetno zahtevni koncerti, tri dana za redom su bili, po tri sata su trajali. I ja sam pevao u sve tri, mene su izabrali da pevam na sva tri koncerta i na kraju se to ispostavilo da im se to najviše svidelo i dodelili su mi Betovenovu nagradu, to je Evropska akademija umetnosti koja mi je to dodelila i izuzetno mi je bilo drago i dalje me ta osećaj drži. Pošto je bilo izuzetno zahtevno, jer vi kad radite tamo, to je bilo, znači 12 dirigenata se menjaju na pevačima, tako da mi smo po 8, po 10 sati dnevno pevali svaki dan i na kraju ti koncerti na koji moramo da budemo skoncentrisani i odmorni, a nismo bili i tako dalje, jedan ozbiljan izazov je to bio.

• Kako stranci reaguju na naše operske umetnike, da li ih cene?

Znate kako, u principu umetnost, kao što sam i malo pre rekao, ne poznaje ni granice, ni nacije, ni religiju, ni kulturu... Jednostavno, to ne prepoznaje. Umetnost je univerzalna, umetnost je ta koja spaja i to je posebna jedna grana civilizacije uopšte. Što se tiče naših pevača, imamo ih dosta koji pevaju po svetu i izuzetno su uspešni, ne samo pevaju, i sviraju, i diriguju, imamo i dirigenata, i igrača, naših baletskih igrača koji nastupaju van naših granica i prilično smo uspešni, jedino što može da se oseti je ta neka emocija koju naš narod u principu ima, izražajna nam je ta emocija i nekako nam je lako doneti i tugu, i radosti, i komediju, i smeh, i sve nam je nekako lako, naravno zbog naše komplikovane istorije, pa sve to nekako sa lakoćom se prepozna u nama. Tako da publika u principu nas voli, isto što je dobro što mi sad imamo i Ruse i Ukrajince koji su došli u našu zemlju i osetna je razlika u posetama. Bar u Srpskom narodnom pozorištu i redovno posećuju predstave, tako da očigledno im se dopada.

• To je moje sledeće pitanje, za stanje opere u Srbiji. Ljudi, bar čini mi se po mom nekom viđenju, da ljudi vole da idu da slušaju operu i da su pune sale, i da ljudi vole to da gledaju te komade...

Ono što se izmenilo u poslednje vreme kod nas, na primer to ranije nismo imali dok je na Zapadu odavno u praksi, jeste to da su nam scenografije dosta komplikovanije, pompeznije, veće, i tako dalje. I publika je to prepoznala i jednostavno više dolaze, više posećuju pozorišta nego ranije. Ranije smo imali, ja se sećam kad sam tek došao u Srpsko nardono pozorište, Rigoleto je, znači u scenografiji je bila jedna kapija koja je opšte nije se razumelo zašto stoji tu kapija, jer oko nje nema ništa, ni jednog zida, ni jednog stuba, ali kao ulazi se kroz kapiju na scenu, i bio je jedan žbun bez lišća jer je bio star već 20-30 godina, koji je sta‚jao tu na jedno mesto i jedna stepenica, i to je sve. Možemo da postavimo za 45 minuta tu scenu. E sad scenografija Rigoleta je dvorac, je Đildina soba, je puno rekvizita, kostimi su potpuno drugačiji i potrebno je, kao što sam rekao na početku, 8 sati samo da se postavi scenografija na scenu i dosta to bogatije izgleda i naravno ta fantazija je bliža ljudima. Znači, uvučemo ih u tu priču i u poslednje vreme mi ulazimo u svetski prosek po posetama u odnosu na broj ljudi koji živi u tom gradu ili regionu. Tako da ja mogu da kažem da sam zadovoljan. Jedino šta ne možemo da uradimo, ne možemo da izvodimo predstave svaki dan, jer ima više razloga. Prvo, pozorište naše nije konstruirano tako da možemo paralelno da nameštamo scenografiju dok je jedna predstava u toku, pa onda se to liftovima premešta itd. I teatri u principu uspevaju da imaju svaki dan predstave, mi možemo da izvedemo da bi bilo elegantno i uopšte ostvarivo u odnosu na broj radnika iz tehnike itd. Možemo da izvedemo 8 predstava mesečno na Velikoj sceni Srpskog narodno pozorišta. Kad kažem 8, mislim na 4 opere i 4 baleta. To je neki prosek koji možemo da izvedemo. Međutim, obzirom da u Novom Sadu je taj broj ljudi, za razliku od Moskve koja ima 15 miliona stanovnika, Novi Sad je oko 400.000 stanovnika, ja mislim da je to sasvim dovoljno i da ljudi treba da požele da dolaze u operu, a ne da mi sad pravimo ne znam kakav marketing ofanzivni da bi ih privukli na ne znam 15 predstava mesečno. Mislim da radimo u tom smislu, mislim da radimo dovoljan broj predstava.

• Zašto ljudi treba da pogledaju operu "Aida" u Sava centru 6. septembra?

Treba da je pogledaju iz više razloga. Prvo, zato što će biti fenomenalni umetnici. Moram da kažem da je naš orkestar, naš hor, ja sam preponosan kad ih slušam. Naravno, to su moji prijatelji i kolege već duži niz godina. I zbog toga mogu da kažem da sam preponosan, jer nekako shvatam da smo mi svi jedno. Preponosan sam kvalitetom njihovog izvođenja. Druga stvar, naši solisti su izvanredni solisti. Svi od njih pevaju, ne samo u Novom Sadu. I treća stvar, gosti koji nam dolaze su izuzetno, izuzetno kvalitetni umetnici. I prvi put dolaze u Srbiju, tako da to je nešto što publiku i privlači te promene u podelama. I zbog toga neko dolazi da gleda "Aidu" 10, 15, 20 puta, jer nijedna predstava ne može da se izvede 2 puta jednako. Svaki put je različito. Ijoš kad su različiti izvođači onda to ima jednu posebnu draž, jer "Aidu" naša Danijela Jovanović, koja je provakinja Srpskog narodnog pozorišta  izvede na svoj jedan način. Sonja Šarić, koja je izvodila koje nas "Aidu", na svoj jedan način. Lidija Svetozarova na svoj način i tako dalje. Isto tako i za Radamesa, Stevan Karanac, na svoj način izvodi tu ulogu, imali smo Sašu Petrovića i sada ćemo videti Ivana Gingazova, koji je takođe izvanredan, izvanredan pevač i mislim da će publika uživati. Imaćemo predstavu svetskog kvaliteta.

• Evo i za kraj, koje su Vaše želje, a tiče se vaše karijere i Srpskog narodnog pozorišta?

Ja sam direktor, čini mi se, slučajno, trenutno. Moja jedina želja kao čoveka jeste pevanje i umetnost. Direktor je jedan administrativni radnik koji treba da bude sluga svim zaposlenima i sprega između onih koji nam daju sredstva i onima kojima prosleđujemo ta sredstva. Znači, direktor nije poziv koji je, za mene bar, nije poziv koji je važan za karijeru, niti je poziv koji me ne znam kako zadovoljava. No, trudim se da ga uradim najbolje što mogu, jer radim za svoj kuću u kojoj sam ja nastao i u kojoj ću verovatno ostati do kraja svog života. Do kraja svog radnog veka, da budem precizniji. Moja želja je, naravno, ja pevam dosta u inostranstvu, sad sam pevao koncert u Moskvi na otvorenom, bio je jedan veliki koncert, prelepo, publike je bilo izuzetno mnogo i pevao sam dva "Onjegina", dve predstave "Evgenije Onjegina" u Irkutsku, sad sam došao, i to je nešto što me ispunjava. I kad pevam i kod nas, ali i kad promenim sredinu, pa je tamo drugi orkestar, drugi hor, druga atmosfera, druga publika itd. i to je neki život koji ja želim i da nastavim, da što više putujem, da što više teatara promenim, kao i svaki umetnik što želi u svojoj karijeri. Jer to je nešto što nam gradi karijeru, znači promena mesta je ta koja dosta pomaže u napredovanju umetnika.

(Telegraf.rs)