Priče o pesmama: ZZ Top - "Blue Jean Blues", vrela partija teksaške trojke

Kada bi neko tražio da odgovorim koji solista rok muzike je tako umešno koristio svoje znanje, nikad ga nije štedeo, ali ni bespotrebno rasipao okolo, odgovor bi bio: Bili Gibons!

Umeće ovog gitariste je takvo, da bi i dva njegova saborca iz benda, basista Dasti Hil i bubnjar Frenk Berd, ponekad jedva uspeli da ga isprate.

Preporučujemo

U čemu je Gibonsova tajna?

Njegova gitara je uvek tu, vrlo jasna i prepoznatljiva, ona uvek obavija cinične stihove njihovih pesama, ali je on za razliku od mnogih drugih umeo da pogodi pravu meru.

Nikada nije preterivao, bezrazložni slalomi po instrumentu ni najmanje ga nisu interesovali.

Ono što svakako dodatno fascinira, jeste da se sve ovo gore podjednako odnosi na oba muzička perioda koja su obeležila karijeru grupe ZZ Top, kako onaj električni bluz-rok iz sedamdesetih, tako i "pumpajući" bluz-disko iz osamdesetih i devedesetih godina.

Kako okrenete i jedno i drugo je perfektno.

Grupa ZZ Top osnovana je u Hjustonu, Teksas, 1969. godine, a sam početak njihovog rada ostaće upamćen po nastupima za zagrevanje publike nakon kojih glavnim zvezdama nije bilo nimalo lako izaći na binu.

Pokretačka snaga grupe bio je Bili Gibons, bivši student grafike koji je pre toga svirao u psihodeličnoj grupi Moving Sidewalks koja je ponajviše nastupala širom Teksasa gde su relativno brzo stekli popularnost, ali se takođe dogodilo da su jednom svirali u Njujorku kao predgrupa Džimiju Hendriksu, da bi on kasnije u televizijskoj emisiji "Džon Karson Šou" izjavio da Gibonsa smatra jednim od najtelentovanijih mladih američkih gitarista.

Međutim, Moving Sidewalks se se nakon tog nastupa razišli, pa Gibons uz pomoć menadžera i producenta Bila Hama, počinje tražiti članove za svoju novu grupu.

Tu se vrlo brzo našao bubnjar Frenk Berd, ali sa basistom je malo teže išlo.

Nakon šest meseci uzaludne potrage, Frenk je predložio da pokušaju sa Dastijem Hilom sa kojim je već ranije u Dalasu svirao u grupi American Blues.

Tako se grupa ZZ Top našla na okupu.

Glavno uporište njihove muzike bio je izvorni ritam i bluz s jugozapada SAD koji su kombinovali sa ostavštinom Roberta Džonsona, B.B. Kinga ili Džona Lija Hukera.

Kako legenda kaže, njihovo ime u početku je bilo ZZ King, naravno u čast najveće legende bluza, ali su kasnije ono "king" promenili u "top", jer se podrazumeva da je kralj uvek onaj koji je na vrhu.

U početku im nije bilo nimalo lako s obzirom da ih publika nije prihvatila, ali svoj ugled su počeli graditi upornim i čestim nastupima po barovima širom Teksasa.

Početkom 1971. objavili su "Frst Album", a sledeće godine i drugi - "Rio Grande Mud".

Oba izazivaju poprilično zanimanje lokalne publike, međutim, van Teksasa su i dalje vrlo često nailazili na odbojnost kritike, ali bez obzira na to i dalje su uporno nastupali po državama srednjeg američkog zapada kao predgrupa na turnejama mnogo poznatijih imena nego što su oni u tom trenutku bili.

Taj period obeležile su čarke i sukobi sa glavnim nosiocima programa, jer ih je publika vrlo često po nekoliko puta pozivala na bis, što je neminovno dovelo do toga da vodeće grupe počnu da odbijaju saradnju s njima.

Bili su i te kako u pravu, jer su ZZ Top već 1972. godine u Dallas Memorial Coliseumu održali svoj samostalni koncert pred deset hiljada posetilaca.

To je značilo da više nisu smeli čekati ni časa, pa 1973. objavljuju LP "Tres Hombres" sa koga dolazi njihov prvi veliki hit singl "La Grange".

Bila je to prekretnica u njihovoj karijeri, jer će nakon toga postati vodeća koncertna atakcija u Americi, a ta ploča ubrzo postaje platinasta.

Naravno, momci su brzo shvatili da se ovakva prilika ne propušta, pa su sledeću '74. godinu, proveli na neprekidnim turnejama što ih je donekle sprečilo da rade na svom sledećem albumu.

Međutim, imalo je to i svoje dobre strane, jer su mnoge od tih koncerata snimali, pa su 1975. godine došli na jednu pomalo neobičnu ideju.

Na sledećem albumu "Fandango" na A strani bili su snimci zabeleženi na njihovim nastupima, dok je na drugoj bio studijski materijal.

To je s jedne strane jeste bilo neobično, a sa druge svakako interesantno, o čemu je svedočio i sam Gibons:

Imali smo dovoljno live materijala da napravimo jednu stranu ploče, pa smo se odlučili na neobičan potez, da album napravimo pola uživo, pola studijski. Za nas se to pokazalo kao dobitna kombinacija.

Tu sada ima jedna interesantna situacija, za koju verujem mnogi ni danas ne znaju, a koja govori o plagijatima ali i onima koji vole da u tom smislu optužuju samo pojedine autore.

Oduvek sam tvrdio da je po tom pitanju veoma malo onih "nevinih", samo se za neke sazna pa to na kraju dobije čak i sudski epilog, a nekima pođe za rukom da se provuku, naprave nekakav dogovor, vansudsko poravnanje i slično.

Elem, na albumu "Fandango" udarna A1 kompozicija i budući adut grupe na koncertima jeste pesma pod nazivom "Thunderbird".

Njeni autori su momci iz sastava The Nightcaps koji je osnovan još daleke 1958. godine u Dalasu, Teksas, a u godinama koje su potom došle oni postaju jedan od tamošnjih najpopularnijih bendova sa regionalnim hitovima kao što su to "Wine, Wine, Wine" i pomenuta "Thunderbird".

Njihova greška je bila u tome što nikada nisu zaštitili autorska prava a to su momci iz ZZ Topa nekako saznali, pa su tu kompoziciju počeli izvoditi uživo još 1974. godine, da bi se potom našla i na njihovom albumu.

Ono što je još interesantnije, jeste da su čak i sami priznali da je njihova verzija i tekstualno i muzički gotovo istovetna sa originalom, ali to članovima grupe The Nightcaps neće biti od prevelike pomoći.

Tužba kojom su kasnije tražili zaštitu svoje intelektualne svojine odbačena je s obzirom da je grupa ZZ Top 1975. godine registrovala autorsko pravo na tu kompoziciju. (sic)

Ali da se vratimo našoj priči.

S albuma "Fandango" (fandango je reč koja označava vrstu plesa i pominje se i u nekim drugim rok kompozicijama, recimo u "A Whiter Shade Of Pale", grupe Procol Harum), "skinut" je singl sa pesmama "Tush" i "Blue Jean Blues" koji će kod nas sredinom 1976. objaviti Jugoton i to će biti prva ploča koju od ove grupe koja se našla u katalogu domaćih izdavača.

Foto: Gogan Živanović

Što se tiče kompozicije "Blue Jean Blues", do tada se nešto slično nije moglo čuti na našim prostorima i sigurno se može reći da je to i jedna autentična, mala škola gitare.

Mnogi su pokušavali imitirati Gibonsa, što se posebno odnosi na ton koji je imao u ovoj kompoziciji, ali malo je kome to pošlo za rukom.

Neki su govorili da je tajna u njegovoj gitari i pojačalu (kažu da je na snimanju koristio Fender Stratocaster i stovatni Maršal proizveden 1969. godine), drugi tvrde da je "caka" u tome što umesto trzalice koristi nekakav meksički novčić itd.

Kao i obično, tajna je u prstima i ozbiljnom osećaju.

Ima onih koji tvrde da je "Blue Jean Blues" najrasprostranjenija, najklasičnija radijska bluz melodija svih vremena.

Da li je baš tako, zaista ne znam.

Ali znam da je ovo stvarni, sirovi bluz, "uprskan" uljem i benzinom poput farmerki koje se pominju u samoj pesmi, bluz koji vas odmah odvede u jedno sasvim posebno raspoloženje što možda najbolje opisuju reči basiste Dastija Hila:

Svuda na svetu ljudi posećuju kurve, piju pivo i brzo voze.

Kada se malo bolje razmisli, čini se da zaista i jeste tako.

Iako su to mnogi očekivali, ZZ Top ipak nisu odsvirali kompoziciju "Blue Jean Blues" na koncertu koji su održali u beogradskoj areni 18. oktobra 2009. godine.

Razloge za to valjda samo oni znaju.

Dasti Hil je preminuo iznenada, u snu, u svom domu u Hjustonu, 28. jula 2021. godine.

(Telegraf.rs)