Čudesni albumi rok muzike: Leonard Koen: "The Songs Of Leonard Cohen", pesnik nemira i tuge

Ako se dobro sećam bila je to 1977. godina.

Kaji, mojoj dobroj drugarici, pomogao sam oko pismenog zadatka iz srpskog pa mi je posle nekoliko dana, u znak zahvalnosti, donela jednu ploču na poklon.

Preporučujemo

Bila je to singlica koju je lepo upakovala dodavši na taj papir i jedan svoj dopadljiv crtež uz sledeću posvetu:

Ne zovem se Suzan, moje ime je mnogo jednostavnije i ne zvuči tako otmeno, ali htela bih da budemo prijatelji za ceo život. Kaja.

Znala je vrlo dobro da ne trpim nikakve potpise na omotima, pa se dosetila šta i kako da uradi.

Sa Kajom sam u srednjoj školi sedeo zajedno u klupi, bila je stvarno dobar đak, ali srpski joj nije baš najbolje išao.

Posebno se mučila kada je trebalo analizirati neko delo, bilo da su to stihovi pesnika ili neka od knjiga iz obavezne lektire.

Na to treba dodati i pisanje sastava na sve moguće i nemoguće teme koje smo dobijali od profesora uz prilično strogo ocenjivanje.

Kaja je zbog toga bila stalno zabrinuta jer upravo je to imalo ključni uticaj na krajnju ocenu.

Na sve drugo profesor je mogao malo i da zažmuri, ali oko toga nije bilo nikakve raspravke.

Ako neko nije pročitao knjigu koja je bila deo lektire, ništa dobro nije mogao očekivati.

Bilo je onih koji su to vrlo teško prihvatali, čitanje im je bilo mučno i dosadno, pa su se dovijali na razne načine.

Recimo, po jednoj od tih knjiga snimljen je film, pa su neki prepričavali ono što su videli na platnu nadajući se da će se tako izvući, drugi su tražili od drugara koji su to već pročitali da im prepričaju dešavanja itd.

Ali profesora je bilo teško prevariti.

Jako teško.

Foto: Goran Živanović

Imao je papir sa našim imenima, gde bi u zavisnosti od toga kako je zadovoljan diskusijom upisivao minus ili plus.

Tri minusa značila su jedinicu u dnevniku.

Posle je to bila velika muka popraviti, a procedura je bila sledeća: javite se da analizirate delo i ako je profesor zadovoljan, niste popravili ocenu, već samo taj jedan minus.

Za svaki minus morao se dobiti plus.

Što se mene tiče, tu sam stvarno bio svoj na svome.

Obožavao sam profesora, a bogami i on mene.

Sećam se kako sam ga još negde na početku te školske godine "kupio" analizom pesme "Očiju tovojih da nije", Vaska Pope.

Umeo je često, onako zaneseno, da recituje stihove, pa je jednom prilikom, kada smo na času diskutovali o poeziji, došao red i na tu pesmu.

Trebalo je videti sa kakvim blaženim osmehom je sve to izgovarao.

Kada je završio, pitao je da li ima nekog ko bi se javio da objasni na šta je pesnik mislio u stihovima očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u našem malom stanu, ili  slavuja tvojih da nije, vrbe ne bi nikad nežno preko praga prešle.

Odmah sam podigao ruku.

Profesor me je gledao pomalo sumnjičavo, činilo se da mu nisam delovao baš ubedljivo, ali brzo sam ga naterao da promeni mišljenje.

Naravno, nisam mu rekao da tu pesmu vrlo dobro znam i da sam je ko zna koliko puta čuo  u verziji koju je snimila beogradska akustičarska grupa Dan za danom, sa LP-ija "Veče uz radio".

Nije to ni imalo svrhu, jer on svakako o tome ništa nije znao.

Od tog trenutka mogu reći da sam imao čak "povlašćen" položaj, ali dosta drugih muku je mučilo na njegovim časovima.

Otprilike kao i ja na matematici.

Za razliku od mene, Kaji su računske operacije išle kao "ladna voda", ali sa srpskim je već bilo drugačije.

Činilo se da joj je za to što profesor traži, ipak nedostajalo malo mašte.

S obzirom da je od te ocene na pismenom zavisilo da li će Kaja imati makar četvorku za kraj godine, a meni je pisanje sastava na određenu temu ionako bilo zanimljivo i oduvek mi je išlo od ruke, pao je dogovor da kada završim svoj rad, zamenimo vežbanke i potom napišem i tu drugu priču, jer profesor je obično davao tri teme, pa smo mogli da biramo.

Naravno, to je nosilo i dosta rizika jer ako bi bili uhvaćeni u takvoj raboti, sigurno se ne bi najbolje proveli, ali kako smo sedeli u zadnjem redu računali smo da profesor ipak neće primetiti našu malu podvalu, a znali smo i da retko ustaje iza katedre gde je uglavnom sedeo i tek povremeno podizao pogled sa stranica neke knjige dok smo mi pokušavali da sklopimo što lepše i jezgrovitije rečenice.

Foto: Goran Živanović

Brinulo nas je i to da li će prepoznati isti rukopis pa sam kod kuće čak malo i vežbao drugačije pisanje, ali teško je to išlo.

Uglavnom, to je ono što smo uspeli da smislimo, pa kud puklo da puklo.

Rečeno - učinjeno.

Dok sam ređao rečenice na temu koju sam odabrao, Kaja se pravila da i ona nešto piše, ali je posle izvesnog vremena već postala nestrpljiva i počela da se vrpolji tako da sam je nekoliko puta morao gurnuti nogom ispod klupe i opomenuti da se smiri jer tako privlači pažnju.

Odahnula je kada sam pisanje konačno priveo kraju, hitro smo zamenili vežbanke pa sam krenuo da pišem "njen rad".

Nije bilo teško i vrlo brzo sam došao na ideju o čemu bih mogao pisati.

Kada je sve bilo gotovo, vežbanke smo po dogovoru predali u različito vreme, prvo ja, a zatim ona, da se ne bi slučajno našle jedna do druge, ali ni to nam svakako nije garantovalo da nećemo biti otkriveni.

Sledećih desetak dana bili smo kao na iglama, iščekujući kada će profesor doneti ta naša pisanija.

On po običaju nije žurio, a mi smo postajali sve nestrpljiviji.

Kada je konačno i to došlo na red i profesor počeo da čita ocene i deli vežbanke, Kaji i meni srce je počelo ubrzano da kuca.

Srećom, sve je prošlo kako treba.

Kaja je dobila četiri minus, a kada se čas završio čvrsto me je zagrlila i poljubila i usput predala onaj mali poklon koji sam pomenuo na početku ove priče.

Kada sam došao kući, makazama sam polako isekao papir u koji je poklončić bio uvijen, pazeći da ne oštetim posvetu i crtež i tek tada sam video o kojoj ploči je reč.

Leonard Koen - "Suzanne".

Tada nisam znao da je to Koenov debitantski singl koji je skinut sa njegovog albuma prvenca, a nisam znao ni da je ta pesma posvećena prelepoj plesačici Suzan Verdal, prema kojoj je Koen gajio platonsku ljubav.

Ali ništa zato.

Bila je to prva ploča u mojoj kolekciji od ovog kantautora i jedan od onih singlova koje ću najviše vrteti tokom mojih srednjoškolskih dana, ali i kasnije.

Suzan te povede dole

Do svog mesta pored reke

Možeš čuti kako brodovi prolaze

Možeš ostati svu noć kraj nje

A znaš da je ona poluluda

I zbog toga želiš da ostaneš s njom

Ona ti donosi čaj i pomorandže

Koje dolaze čak iz Kine

I upravo kada želiš da joj kažeš

Da je presahao tvoj izvor ljubavi

Ona te dovodi na svoju talasnu dužinu

I pusti da ti reka kaže

Da si je oduvek voleo

I ti želiš da putuješ s njom

I ti želiš da putuješ slep

I znaš da će ti ona verovati

Jer si njeno divno telo

Dodirnuo svojim mislima...

Moji drugari sa kojima sam često slušao muziku nisu nešto posebno bili oduševljeni ovom pesmom, ali ja jesam i bilo mi je odmah jasno da se svakako neću zaustaviti samo na ovoj ploči kada je Koen u pitanju.

Već nakon godinu-dve, u kolekciji sam imao njegov prvi album "Songs Of Leonard Cohen", a negde po završetku srednje škole, neko mi je rekao da je u knjižari video knjigu koja je naslovljena imenom ovog slavnog kantautora.

Nisam mu baš poverovao - otkud Koen kod nas? - pomislio sam, ali prevario sam se.

Beogradski grafički zavod objavio je '81. godine njegovu knjigu poezije "Snaga robova" (u originalu "The Energy Of Slaves", The Viking Press, New York, 1973.), koju je preveo Vladislav Bajac, uz sjajnu uvodnu reč Milana Vlajčića.

Doći će potom do mene i druge Koenove ploče i knjige, ali taj prvi album zauzeće posebno mesto u mojoj kolekciji.

Leonard Koen svakako je mnogo više poznatiji kao kantautor nego kao pesnik i romanopisac, ali sigurno je i jedno i drugo učinilo da krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina bude jedan od simbola ondašnje mladosti, negde na razmeđi onoga što su predstavljali Bob Dilan i Alen Ginzberg.

Iako je svoju prvu knjigu objavio još davne 1956. godine ("Hajde da poredimo mitologije"), koja je bila prihvaćena i od kritike i od čitaoca, barem onih posvećenih, pa je shodno tome dobijao i nagrade, to mu nije previše pomoglo u onom egzistencijalnom smislu.

Bio je više gladan nego sit.

Možda je to i presudilo da na svoje stihove počne pisati muziku, a kada je Džudi Kolins 1966. godine uvrstila njegovu "Suzanne" na svoj album "In My Life" (malo pre toga snimili su je i The Stormy Clovers) i sa tom pesmom postigla uspeh, Koen je pomislio da vredi pokušati.

Tako je njegova kantautorska karijera pokrenuta s mrtve tačke.

Kasnije su mu u svemu dosta pomogla i dva filma.

Jedan je snimljen u organizaciji nacionalnog filmskog Odbora Kanade i nosi naslov "Ladies And Gentlmen... Mr. Leonard Cohen", a drugi pod nazivom "Bird On The Wire", potpisao je režiser Toni Palmer i to ostvarenje donosi priču o Koenovoj evropskoj turneji iz 1971. godine.

Mnogi se i danas verovatno sećaju sjajnog Altmanovog filma "Kockar i bludnica" (u glavnim ulogama Voren Biti i Džuli Kristi) i fenomenalne muzike Leonarda Koena bez koje ovaj film ne bi bio ni približno isti.

Tu su tri njegove kompozicije koje na neki magičan način svojim "žalosnim notama" i Koenovim turobnim glasom ujedinjuju nestvarnu priču o dvoje prevaranata koji drže bordel i kockarnicu.

Priča kaže da je Robert Altman toliko bio oduševljen albumom "Songs Of Leonard Cohen" da bi ga jednostavno izlizao nakon ko zna koliko slušanja, a potom bi odmah kupovao sledeću kopiju, a sve to će i biti povod za njihovu kasniju saradnju.

To svakako ne treba ni da čudi, jer je Koenov prvenac u mnogome redefinisao sve ono što podrazumevamo pod rečju kantautor, dodavši pored ostalog i tu specifičnu formu melanholije koja potom postaje svojevrsni umetnički izraz ovog autora.

I omot ploče u potpunosti se podudara sa muzikom, posebno ako znamo da se u većini pesama sa ovog ostvarenja čuje samo Koenov glas i gitara, što ukazuje da je ovde ciljano na jednu elegantnu, prozračnu, minimalističku estetiku i tugaljivu igru reči kojom obiluju njegova ostvarenja.

Ko uostalom može bolje opisati nesrećnu ljubav nego što je to učinio ovaj slavni kantautor u pesmama "So Long, Marianne" i "Teachers" koje se nalaze na ovom albumu.

Dok ih slušate kao i da sami osećate svu tu bol koja iz njih izvire.

Naravno, "Suzanne" zauzima počasno mesto kao prva na A strani ovog LP-ija, na kome je deset kompozicija od kojih je većina za istoriju.

Tu je recimo i pesma "Sisters Of Mercy" po kojoj je poznati britanski gotik bend dobio ime.

Iako je produkcija ove ploče urađena maltene uz pomoć "štapa i kanapa" to joj uopšte nije smetalo da vrlo brzo dostigne tiraž od 100 000 prodatih primeraka i to će ujedno biti i Koenov najprodavaniji album sve do samog praga devedesetih kada je zanimanje publike za njegov rad opet naglo poraslo.

Priča koju ovde ispisujem na neki način zaokružena je 2. septembra 2009. godine kada je Leonard Koen svojim koncertom u Beogradu priredio noć za pamćenje.

Setio sam se tada i pismenog iz srpskog i Kaje, onog singla i posvete:

Ne zovem se Suzan, moje ime je mnogo jednostavnije i ne zvuči tako otmeno, ali htela bih da budemo prijatelji za ceo život.

Od tih naših školskih dana prošlo je gotovo pola veka.

Svašta se dogodilo za to vreme.

I u svetu i u našoj državi, pa i u mom životu.

Ipak, Koen je uvek bio tu, uz sve moje tuge i radosti, uz sve snove i nadanja, uspone i padove.

Preminuo je 7. novembra 2016. godine.

U jednom intervjuu rekao je i ovo:

Voleo bih da žene požure i preuzmu stvar. To će se kad-tad dogoditi, pa hajde da već jednom to konačno i završimo. Možda ćemo tada najzad shvatiti da su žene zaista duh i sila koja sve ovo oko nas drži zajedno, a da su muškarci alapače i umetnici. Tada bi smo mogli da se pozabavimo svojim detinjastim radom, a one bi mogle da održavaju svet u životu.

P.S. Kaja je nakon srednje škole upisala fakultet koji je uspešno završila, udala se i ostala da živi u Beogradu. Danas je majka i baka, uvažena dama koja iza sebe ima jako uspešnu karijeru.

I gle slučajnosti: upravo 16. jula joj je rođendan. Neka ovaj tekst bude i moja rođendanska čestitka jer... ostali smo prijatelji za ceo život.

(Telegraf.rs)