Čudesni albumi rok muzike: Family - "Family Entertainment", majstori progresivnog roka

Veliki problem nekada, kada je rok muzika u pitanju, predstavljao je manjak informacija. Zbog toga je svaki podatak bio gotovo zlata vredan, a takođe ništa manje nije bila važna ni činjenica da se tim informacijama tada zaista verovalo.

A šta smo po tom pitanju i mogli?

Preporučujemo

Drugih nije ni bilo.

U to vreme imali smo nekoliko naših "prozora u svet".

Tu su bile neke važne radio emisije, među kojima je svakako prednjačila "Veče uz radio" koju je vodio i uređivao Nikola Karaklajić, iz koje smo mogli saznati pojedine dragocene novosti i što je još važnije - mnogi od nas upravo su na radiju prvi put čuli neke ključne pesme rok muzike, pa su se tek potom dali u potragu za tim pločama.

Ipak, one prave, opširne informacije o grupama, njihovom istorijatu, diskografiji, članovima, mogli smo saznati tek kada je pokrenut Džuboks.

Pojava jednog takvog časopisa gotovo da se nije mogla meriti ni sa čim drugim.

Interesantno je da ako danas pregledate poneki od tih brojeva, bilo iz onog serijala šezdesetih godina, ili onog drugog, koji je sredinom sedamdesetih počeo da izlazi kao Ladin Džuboks, primetno je da su se čak i tu provlačile neke nedovoljno proverene informacije, pa čak i one pogrešne.

No to i ne treba da čudi, jer su i tadašnje grupe i publika i novinari stasavali zajedno.

Učili su i oslanjali se jedni na druge, rasli su istovremeno.

Beše to vreme velikog entuzijazma i želje za saznanjima, pa se ubrzo izdvojila i grupa izuzetno uticajnih novinarskih pera: Peca Popović, Dražen Vrdoljak, Branko Vukojević, Aleksandar Žikić, Moma Rajin, Petar Janjatović, Đorđe Vojnović, Vojo Šindolić, Dragan Kremer, Sloba Konjović, Darko Glavan, Zlatko Srkalović...

Kakav pionirski red!

Mnogo smo naučili iz Džuboksa.

Naravno, ko je to hteo i želeo.

Što se mene tiče, čitao sam ga od prve do poslednje strane, retko šta sam preskakao.

Nešto od toga prijalo mi je više, nešto manje, način na koji su ti tekstovi pisani mogao mi je goditi ili ne, no bez obzira, bilo je to zaista zlata vredno.

Posebno za one koji su živeli u manjim mestima gde nisu stizali inostrani muzički časopisi i gde je učenje engleskog jezika tek bilo uvedeno u školama.

Dosta toga se svakako moglo pročitati u Džuboksu, ali bilo je i situacija gde su informacije o nekim izvođačima i grupama svedene na šture, agencijske vesti.

Kad tako nešto pročitate ne preostaje vam ništa drugo, nego da svojom maštom nadogradite ostalo, a kada je mašta u pitanju, zna se kako to biva.

To nikada nije imalo veze sa realnošću.

Uglavnom, mene su gotovo magnetski privlačila sva ta tajanstvena imena i grupe.

Kako su nastale, koje su albume objavili, ko su članovi i gde su pre toga svirali? - samo su neka od bezbroj pitanja na koje nisam mogao pronaći odgovore.

Tako je otprilike otpočelo i moje "druženje" sa grupom Family.

Negde sam pročitao šturu vest o mahnitim nastupima njihovog pevača Rodžera Čapmena, ali o onome što su svirali malo je šta pisalo.

To je odmah kod mene probudilo veliku radoznalost, odnosno želju da saznam nešto više o ovom sastavu, ali to je malo teže išlo.

Ipak sve se iz korena izmenilo 1978. godine kada je izdavačka kuća Mladost iz Zagreba, objavila prevod Ilustrovanje rock enciklopedije koju su pisali novinari uglednog časopisa New Musical Express.

Bio je to pravi mali "zemljotres".

Sećam se da kada sam prvi put ugledao tu knjigu u izlogu knjižare bio sam i radostan i razočaran.

Radostan jer je ispred mene bilo nešto vredno suvog zlata, a razočarenje je došlo kada sam shvatio koliki novčani iznos za to treba izdvojiti, što je za jedan neveliki srednjoškolski džeparac bilo gotovo nedostižno.

Ipak, posle petnaestak dana držao sam enciklopediju u rukama.

Kako? - to sam najbolje znam.

Tu sam prvi put pročitao biografije mnogih grupa, o ponekoj sam znao manje, o ponekoj više, ali bilo je i onih za koje sam samo čuo i ništa dalje od toga.

O grupi Family znao sam jako malo i prve, prave informacije, pristigle su upravo iz pomenute Ilustrovane rock enciklopedije.

Osnovani su davne 1966. godine u gradu Lesteru koji se nalazi u centralnoj Engleskoj.

Ono što je činilo konstantu gotovo u svih sedam godina rada ove grupe (razišli su se 1973.), bila su trojica stalnih članova: Pevač Rodžer Čapmen, gitarista Čarli Vitni i bubnjar Rob Taunsend, a jedna od njenih karakteristika bila je i Čapmenova i Vitnijeva plodna autorska saradnja, s obzirom da su njih dvojica napisali gotovo 90% repertoara grupe.

Godine 1968. snimili su u Londonu svoj album prvenac "Music In A Doll's House" koji ih odmah postavlja u prvu ligu britanskih progresiv grupa.

Ali neobična dešavanja oko Family tek su otpočela.

Foto: Goran Živanović

Kontroverzna spisateljica Dženi Fabijan (sa koautorom Džonijem Bernom) 1969. godine objavljuje knjigu "Groupie", koja je šokirala javnost.

U ovom delu, koje je po mnogo čemu autobiografsko, Dženi opisuje avanture devetnaestogodišnje Kejti, koja je u potpunosti predana drogama, seksu i rokenrolu.

Interesantno je da će godinama potom, pa čak i danas, sadržaj ove knjige biti predmet zabave u smislu pogađanja ko su stvarni rok heroji do kojih stiže mlađana Kejti, s obzirom da su njihova imena u priči promenjena.

Naravno, ovo delo danas ima i jednu sasvim drugu dimenziju jer ni u nijednom drugom nije tako dobro pogođen duh vremena britanske andergraund scene s kraja šezdesetih i zbog toga se danas smatra jednim od ključnih romana te decenije.

Mnogi su mišljenja da je način života koji su vodili članovi grupe Family bio direktna inspiracija za nastanak ove knjige, uostalom, Dženi je u jednom periodu živela zajedno sa njima u kući koja se nalazila u Čelsiju.

Grupa je u knjizi označena pod pseudonimom "Relation".

Osnovna "mana" njihovog prvog albuma bila je u tome  što se pojavio nekoliko godina pre nego što je to zaista trebalo. Da je bilo drugačije, verovatno bi i biografija same grupe išla sasvim drugim tokom.

Potpuno jedinstven Čapmenov vokal, ali i zastupljenost instrumenata kojih u to vreme nije bilo previše u rok muzici - saksofon, violina , violončelo i harmonika, uz aranžmane koji su oslikavali manir nesvakidašnjeg psihodeličnog eksperimentisanja, svakako su išli poprilično ispred svog vremena.

Međutim, Čapmen u svemu tome nije video ništa neobično:

Bend bi se okupio u Lesteru, odakle grupa i potiče i uvežbavali smo materijal koji smo napisali gitarista Džon Vitni i ja. Kad to uvežbamo išli smo u studio, pritom nikada nismo pomislili da radimo nešto drugačije. Imali smo nove pesme pa su nam trebali i novi aranžmani, tu nismo imali šta da kopiramo. Dok smo svirali tuđe kompozicije mi smo svakako kopirali te originalne aranžmane, ali sada smo morali sami aranžirati svoje pesme, tako da nismo mogli otići van sopstvenog mentaliteta i razmišljanja. Nikada nismo mislili da radimo nešto drugačije. Ne! Samo smo te pesme stvorili u našem malom svetu koji je takav kakav je.

Nakon ovog albuma grupa kreće na svoju prvu američku turneju, na kojoj će neki nemili i neplanirani događaji učiniti da tamo nikada ne postignu popularnost kakvu stvarno zaslužuju.

Na prvom mestu dogodilo se da ih je na samom početku te turneje napustio basista i violinista Rik Grek kako  bi se pridružio super grupi Blind Faith, što je vest koja je među članovima grupe odjeknula poput bombe. Rodžer se kasnije ovako prisećao svega:

Strašno! Bili smo na našoj prvoj turneji po Americi i sećam se, bili smo u predvorju hotela čekajući da odemo na nastup koji je bio u dvorani Fillmore East u Njujorku i tada nam je naš menadžer Džon Gilbert rekao da će Rik otići, što nikako nije bila dobra vest za naš prvi koncert. Naravno, uprskali smo na svirci, bili smo svi depresivni, imali smo užasan nastup iako smo bili odličan bend, uživo stvarno više nego dobar. Ali to nas je toliko jako pogodilo da nismo mogli prirediti pravu predstavu, naprosto, bilo je pogrešno i vreme i način na koji nam je sve to saopšteno. I taj incident sa Bilom Grejamom (vlasnik dvorane Fillmore East, op. autora) je sticaj nesrećnih okolnosti. Koliko mogu shvatiti, pred kraj seta, iznerviran svime što se oko mene događa, bacio sam stalak mikrofona i ta je stvar poletela prema Bilu koji je stajao sa strane pozornice ali ga nije ni dodirnula, mada je pala pored njega. Definitivno ga to nije pogodilo, ali mislim da ga je na smrt prestrašilo i on je potom, nezadovoljan reakcijom publike i stanjem u bendu, jednostavno poludeo - otišao je i između ostalog, poskidao sve naše plakate iz predvorja. Bio je prilično težak tip, ali su ga Mič Mičel i Noel Reding (članovi Hendriksovog benda, op. autora) koji su bili tamo, nekako nagovorili da nam dopusti da radimo i nekoliko sledećih koncerata. To smo i učinili i tada se nisam usudio ni milimetar pomaći na pozornici. (Po pričama prisutnih, Čapmen je revoltiran, sve vreme pevao sa rukama pripijenim uz telo, op. autora) Tada je naš menadžer otišao kući – hvala puno, Džone! Potom su se sve te priče proširile i na druge koncerte usmenom predajom od promotora do promotora, a mi smo ionako radili nastupe za ljude koji u to vreme nisu bili baš zainteresovani za nas. Rik Grek je otišao, a Piter Grant (menadžer grupe Led Zeppelin, op. autora) je dogovorio da nam se Džon Vajder (pre toga svirao u grupi New Animals i radio u Americi kao studijski muzičar, op. autora) pridruži usred turneje kao njegova zamena. Onda su nam svu opremu ukrali u Njujorku i sve je jednostavno propalo. I meni su ukrali pasoš, tako da nismo ni mogli ući u Kanadu – samo je išlo iz lošeg u gore.

Pre nego što će krenuti na turneju po Americi, momci iz Family snimili su materijal za svoj drugi album "Family Entertainment", s namerom da po povratku kući sve to privedu kraju. Međutim, kada ih je menadžer Džon Gilbert, zbog svih tih nepredviđenih događaja u Americi napustio i vratio se u Britaniju, on je bez znanja članova grupe na brzinu izmiksao album i objavio ga, a takođe je i raznim ugovornim mahinacijama zadržao prava nad tim ostvarenjem.

Kada su čuli šta im je priredio, Čapmen i ekipa su poludeli i to je definitivno označilo kraj njihove saradnje.

Možda su oni i bili nezadovoljni miksanjem albuma, pogrešnim rasporedom pesama i ko zna čime još, ali "Family Entertainment" je bio prvi LP koji sam nabavio od ove grupe i ostao sam zatečen onim što sam čuo. Mogu da kažem da kompozicija "The Weaver's Answer" spada u one koje su mi izuzetno drage i smatram je čistim evergrinom psihodelične muzike.

Ko zna koliko sam je puta presnimio na kasetu svojim prijateljima i poznanicima, pa i ceo taj LP, jer na njemu su i druge sjajne pesme poput "Observations From a Hill", "Hung Up Down" itd.

Nažalost, taj album kod nas nikada nije objavljen.

I ne samo taj, nijedan LP od ove zaista neobične i fenomenalne grupe nije se našao u licencnom katalogu naših izdavačkih kuća, iako barem četiri čine sam vrh progresivnog roka.

Pored prva dva, tu su i odlični "Fearless" i "Bandstand" sa koga dolazi legendarna kompozicija "Burlesque".

Naravno, u to vreme nisam ni pomišljao da čekam  "milost" domačih izdavača, snalazio sam se kako sam znao i umeo.

Grupu Family je tokom karijere obeležila česta promena članova i mnogi drugi nepredviđeni događaji, što ih je svakako sprečilo da ostvare uspeh kakav zaslužuju.

Međutim, takvoj situaciji više od svega toga doprinelo je još nešto.

Po pitanju svog muzičkog izraza ostali su do kraja beskompromisni, nisu hteli popustiti ni za milimetar, iako je bilo očigledno da bi im i neka vrlo mala komercijalizacija presudno pomogla da dobace do prve lige rok izvođača. Ipak, to im ni na pamet nije padalo.

Razišli su se 1973. godine, ironično, nakon izuzetno uspešne britanske turneje.

U diskografiji imaju sedam albuma.

Kada je septembra 2012. grupa Family najavila da će u februaru sledeće godine u Londonu održati svoj povratnički koncert, potražnja za ulaznicama bila je iznad svih njihovih očekivanja, pa su morali zakazati i dodatne nastupe, ali taj podatak svakako ne treba da nas zavara.

Rodžer Čapman danas ima 82 godine i mnogo je više onih koji ga pamte po velikom hitu "Shadow On The Wall", koji je snimio zajedno sa multiinstrumentalistom Majkom Oldfildom, nego po albumima grupe Family, što je stvarno prava šteta.

(Telegraf.rs)