Čudesni albumi rok muzike: Džoni Mičel - "Hejira", putovanje muzičkim prostranstvima

Foto: Goran Živanović

Prvi album koji sam kupio od Džoni Mičel nosio je naziv "Hejira".

Behu to godine u kojima sam tek zakoračio u srednju školu, godine radoznalosti u kojima sam želeo da "virnem kroz odškrinut prozor" i bacim pogled na sve ono što je nudio tadašnji nadasve šarenoliki muzički kaleidoskop.

Preporučujemo

Pamtim to vreme po apsolutnoj dominaciji grupa kao što su Deep Purple, Pink Floyd, Uriah Heep, Yes, EL&P, Rolling Stones, Status Quo, Nazareth, Jethro Tull, i da ne nabrajam dalje.

Albume od ovih izvođača mogli ste naći u gotovo svakoj kolekciji, ali nije bilo previše onih koji su se mogli pohvaliti pločama Džoni Mičel.

Bar ne u mom okruženju.

Ali svejedno, ja sam bio oduševljen.

Za nju sam saznao preko grupe Crosby, Stills, Nash & Young.

Oni su na drugom albumu obradili njenu pesmu "Woodstock", doduše, i grupa Nazaret je takođe snimila kompoziciju "This Flight To Night" koju je Džoni objavila na albumu "Blue" iz 1971. godine.

Interesantno je da su se slavni Crosby, Stills and Nash okupili i prvi put zajedno zapevali upravo u kući Džoni Mičel.

Mnogo kasnije Grejam Neš ovako se prisetio tih dana:

-Prvi put sam svirao s njima 1968. godine u domu svoje tadašnje djevojke Džoni Mičel u Laurel Canyonu, u Los Anđelesu. Kada sam došao, parkirao sam auto na prilazu kući iz koje sam odmah začuo dva muška glasa. Nisam bio srećan zbog toga, ali kada sam ušao video sam Dejvida i Stivena. Bili su na večeri kod Džoni i u jednom trenutku Dejvid kaže: Hej, Stiven, pusti Vilu (Nešov nadimak) onu pesmu koju smo upravo radili. Bila je to pesma "You Don't Have to Cry". Kada sam je čuo, rekao sam: To je sjajna pesma – pusti je ponovno. Slušam je opet i ponovim: To je stvarno super pesma – učini mi uslugu i pusti je još jednom. Treći put sam na sve to dodao svoju visoku vokalnu harmoniju i svet se od tog trenutka je..no promenio. I to je ono čemu je Džoni bila jedini svedok.

Tih godina njihova emotivna veza bila je svakako jedna od najinteresantnijih u svetu rok muzike:

-Tada smo bili životi jedno drugom, ja sam je jednostavno toliko voleo i ona je volela mene, u to nema sumnje. Osvetlili bismo je..enu sobu kad bismo ušli u nju. Ljudi bi rekli: Sr..nje, kakav je to sjaj oko ovo dvoje ljudi?

Ipak, oboje su vodili suviše turbulentne živote da bi njihova veza mogla opstati. U nekom periodu čak je kolala priča da je Neš nameravao oženiti Džoni i od nje napraviti domaćicu, što je on kasnije odlučno negirao:

-Ne, to nikako ne. Mada, čini mi se da je Džoni mislila da ću je zamoliti da prestane pisati i da počne samo kuvati ako se uda za mene. Tako je smešno i suludo uopšte i razmišljati o takvim stvarima.

Kada je njihova veza prišla kraju, Džoni mu je rekla:

-Ako previše čvrsto držiš pesak u ruci, klizit će ti kroz prste.

I još još je dodala kako misli da on mrzi žene.

Ta njena izjava o pesku koji klizi kroz prste ostavila je na mene veoma dubok utisak i to je nešto iz čega sam izvukao neke veoma važne životne pouke.

Ali da se vratimo priči sa početka ovog teksta.

Sredinom sedamdesetih godina Džoni Mičel bila je poštovana od mnogih kritičara, takođe je iza sebe imala i armiju obožavalaca, a sve to donela joj je serija njenih izvrsnih, ispovedajućih albuma.

U tom periodu već se dohvatila džez idioma, a potom objavila svoje ubedljivo najgracioznije i najprefinjenije ostvarenje - "Hejira".

Po njenim rečima ceo album nastao je na turnejama na kojima je u prethodnom periodu bila angažovana, ali i na putovanjima sa nekim njenim emotivnim partnerima, pa su sve te pesme stvarane uz gitaru, a takođe su i izvođački u velikoj meri usmerene na taj instrument.

Sam naslov albuma označava prelazak Muhameda iz Meke u Jatrib koji se od tada naziva Medina (arapski: prorokov grad), što se dogodilo 622. godine, pa muslimani od tada počinju da računaju vreme, a što se Mičelove tiče, naziv se odnosi na njena, već pomenuta, duga putovanja američkim drumovima, nakon kraha njene dotadšnje ljubavne veze.

Ono što je jako važno jeste da je Džoni upravo na ovom albumu otpočela saradnju sa velemajstorom bas gitare Džakom Pastoriusom, a ostala dvojica muzičara koji su učestvovali na snimanju bili su gitarista Lari Karlton i bubnjar Džon Gerin, dok se kao gost na usnoj harmonici u pesmi "Furry Sings the Blues", pojavljuje Nil Jang.

Što se Pastoriusa tiče, mnogi će se složiti da je on svoj maksimum dostigao u grupi Weather Report, ali s druge strane nije malo ni onih koji tvrde kako je ovaj genijalni basista svoje najlepše partije doneo upravo na ovom albumu.

No to i ne treba da čudi, s obzirom da su njegovi plemeniti melodijski pasaži činili savršenu protivtežu čarobnom sopranu Džoni Mičel i sve to vas naprosto opčini dok recimo slušate zagonetnu pesmu "Amelia"(posvećena slavnoj ženi pilotu, Ameliji Earhart), ili nadasve inteligentno napisanu i odsviranu uvodnu kompoziciju "Coyote" (nalazi se i na oproštajnom albumu The Band - "Last Waltz"), koje su računajući i naslovnu, ubrzo postaju njeni koncertni favoriti.

Nezaobilazno je pomenuti i vanvremensku "Song for Sharon" koja otvara B stranu albuma i u kojoj Džoni govori o ženi koja se u svojim razmišljanjima u igrama koje nameće život, lomi između onog slobodnog i života u braku. Inspiraciju za pesmu pronašla je u Šeron Bel, njenoj prijateljici iz mladosti, koja je školovala glas jer je želela biti pevačica, ali se sve to neslavno završilo kada se udala za farmera. Za razliku od nje, Mičelova se upravo i želela udati za farmera, ali je na kraju postala pevačica. U svakom slučaju, ova pesma je jako kompleksna jer između redova govori i o njenoj vezi sa bubnjarom Džonom Gerinom, ali se dotiče i donekle nerazjašnjene smrti manekenke Filis Mejdžor, koja je bila udata za poznatog američkog muzičara Džeksona Brauna.

Što se tiče njene fotografije na prednjoj strani albuma, to je snimak  Normana Sifa napravljen na jezeru Mendota, nakon završene ledene oluje.

Džoni je kasnije izjavila da je u stvaranje omota uloženo jako puno truda i da je na to veoma ponosna.

Jasno je da u diskografiji Džoni Mičel ima i uspešnijih, široj publici privlačnijih albuma, ali ovakav spoj ispovedačke poetike, dramaturgije i majstorske instrumentalne pratnje, ne sreće se suviše često.

Ni ona sama svakako neće reći da je ovo najbolje ostvarenje u odnosu na njenih dvadeset dva albuma koji su je učinili jednim od najznačajnijih kantautora, bilo da govorimo o onim ženskim ili muškim, ali vrlo često ističe da je ono najbolje reflektuje nju samu:

-Pretpostavljam da je mnogo ljudi moglo napisati puno mojih drugih pesama, ali osećam da su pesme na "Hejiri" mogle doći samo od mene, rekla je u jednom intervjuu.

Ako ovaj album slušate zatvorenih očiju, gotovo da možete svedočiti svim onim slikama koje su slavnoj kantautorki bile nadahnuće za ova nesvakidašnji ogoljena, emocionalna pripovedanja, što ove pesme izbacuje daleko izvan onih uobičajenih stvaralačkih šifri.

Ponekad to deluje toliko proganjajuće da će joj slavni Kris Kristoferson uputiti pismo u kome joj savetuje da se "više samozaštiti, kako bi sebe makar malo sačuvala od pogleda javnosti.

Međutim, ona nije tako mislila:

-Moje su pesme uvek bile više autobiografske od pesama većine drugih ljudi. To vas gura prema iskrenosti i vraća u normalu iz jednog ekstremnog, vrlo nenormalnog načina razmišljanja u kome sam bila dok sam stvarala većinu materijala za ovaj album.

Možda je njen način razmišljanja bio ovakav ili onakav, ali jedno je sasvim sigurno: produkt svega toga bila je ploča koja je bez svake sumnje remek delo koje me je uputilo i na sve ostalo što je izašlo iz njenog stvaralačkog pera.

(Telegraf.rs)